Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

уторак, 07. април 2015.

Objektivom po Srbiji - Pećina Risovača, dom praistorije nadomak Aranđelovca

Ljubitelji speleologije verovatno zanemaruju podatke o tome koliko je neka zanimljiva pećina udaljena, koliko treba da nje, koliko se pešači, da li se planinari, da li se provlači kroz uske prolaze i slično... Njih to zaista interesuje samo u nekom tehničkom smislu, radi planiranja ekspedicije.
I to tako treba da bude. Oni su ipak ljubitelji, pasionirani konzumenti pećinskih zidova i prostorija.

Mi ostali malo drugačije gledamo na te stvari...uglavnom.
Nas zanima i koliko je daleko, i kakav je put do tamo, ima li vodiša, curi li voda, da li ima betonskih staza, osvetljenja...pa u krajnjoj liniji i sme li da se slika, da se zapali cigareta, ali i ono najbitnije - šta ima dobro da se pojede u blizini.

Eto tako, samo da se zna. Večina nas je zaglavila u vlastitom hedonizmu do razmera koje skoro svaki silazak sa asfalta definišu kao cross country, a izlet u obilazak vodopada, planinskih vidikovaca ili pećina svojim dobom asketstva :)

Risovača je pećina najbliža Beogradu, svega nekih 80-ak kilometara, kojim god putem da se krene on je uglavnom dobitna kombinacija jer je bogat zgodnim mestima za zastati, nadisati se sve one miline koja nam nedostaje u savremenom urbanom tempu života i rada...

Jako je stara, bila je dom i pećinskom lavu, medvedu, ali i pračoveku i još se uvek istražuju njene misterije. Lepo je uređena, vodiči su stručni, a trenutna koreografija koja nas uvodi u nju je sasvim, sasvim privlačna.
Da zavirimo?


Prilaz sa sve parkingom, skromno i potpuno funkcionalno. Šetnja počinje preko mostića i terase oko koje nam brojni vajarski radovi dočaravaju životinjski svet koji je nekada obitavao na ovim prostorima.
Ulaz je pravi pećinski. Ni manje, ni više.
Velika masivna metalna vrata nas uvode u deo u kome upoznajemo porodicu praćoveka, a kasnije i lava u prirodnoj veličini i medveda. Doduše, živa stvorenja su jedino slepi miševi, trenutno ih ima četiri. Nisu druželjubivi i svaki ima svoje ime. Srpsko, naravno :)
























Dalje je ipak nešto što treba videti, nije dugačka tura ali je zato lepa i zanimljiva.
Curi li?
Ma naravno, kad je i sama zemlja prepuna vode, glupo bi bilo ne očekivati je u pećini...ali, da li smeta, e to je već sasvim drugo pitanje.
Ne, naprotiv, baš  tada je pećina u svom punom sjaju, šepuri se oblikovanim stalaktitima i raznim ukrasima koje samo voda kreira, uključiv i jezerca...da, svakako treba videti tu lepotu u scenografiji koja je posebno osvetljena da izgleda baš svetski.






















Svaka podudarnost sa Hobbit-om je nenamerna i eventualno bi se moglo pretpostaviti samo da je J.R.R. Tolkien  nalazio u ovakvim delima same prirode neke od svojih inspiracija kao što bi bio ovaj opaki patuljak ispod :)





























Pračovek će nas na kraju i ispratiti.
Lepa koreografija, izuzetno odmerena i adekvatna prostoru koji uaista oplemenjuje na jedan user friendly način.
Sada ostaje da se pozabavimo malo brojanjem godova radi određivanja starosti kamena, ali posle naglas izgovorene takve ideje, momentalno smo skloni da se poverujemo vodiču, uključiv i deo o starosti jer godova zaista ima previše :)

I, naravno, za hedoniste sada sledi ručak, šetnja po Bukovičkoj banji, a možda i poseta osmatračnici na Bukulji ili prelepom Garaškom jezeru.




Нема коментара:

Постави коментар