Da, tako je, nit' Beograd, niti Niš, a kao da je sve tu - Čair, Palilula, Banjica...čudno je to sa imenima i nazivima, kao da se sve nekako zatvori u krug. Sokobanja je zaokružila ponešto.
Sa druge strane, danas je Sokobanja i dalje jedna od prestonica banjskog turizma koja nije izgubila korak sa vremenom, već je odlučila da bitku bije dalje, upravo krećući se ukorak sa savremenim standardima.
Šta je staro, a šta novo?
Staro je ono što se ne može, ali i ne treba menjati olako, to je deo prošlosti, deo tradicije, zaštitni znak. Glavna ulica sa sve svojim folklorom i ikonografijom, starim turskim hamamom, poslastičarnicama, pokretnim tezgama...Park, Galerija, pijaca...Mudro oko je uočilo šta ne treba dirati, već samo održavati u istom ritmu i stilu, ali i šta bi moglo da se unapredi. Šmek starinskog danas je izmešan sa bojama i tonovima savremenog, pre svega savremenog standarda u smeštaju gostiju. Jedna sjajna slika koja već poodavno krasi Taru, Zlatibor, ali i Srebrno jezero, Palić ili Kopaonik. Domaćini su shvatili šta treba, uložili u to i danas žive od toga.
Slike savremenih, pa i lux apartmana i smeštaja uopšte po pristupačnim cenama, savršeno su se uklopile u scene zabavnih parkova sa blago modifikovanim sadržajem u odnosu na period kada sam ih ja posećivao...i u banjama, između ostalog.
Šetalište je svakako ostalo jedan od simbola Sokobanje i bilo bi pogrešno da nije tako, počinje kod Zavičajnog muzeja, a završava kod zgrade Opštinske uprave. Možda i obrnuto, ne znam, to uvek zavisi od pogleda na stvari...i na šetalište :)
Info tabla deluje kao običan, standardni potez okrenut turistima, ali iznenađenje je što to i nije tako retka "zverka" u brojnim mestima širom Srbije. Stoga to ovde klasifikujem kao mudar potez.
Konačno, tačku na i stavio je ipak akvapark Podina i preporodio mesto u turističkom smislu, ali sve što se može videti starijeg je datuma od samog akvaparka. To je najbolji znak da se taj zabavno rekretaivni kompleks ipak samo nadogradnja, a ne osnova turističke svesnosti stanovnika Sokobanje.
Za kraj jedna slika koja bi mnoge od nas mogla da vrati par decenija unazad, u neki gotovo mrtvi ugao sećanja, uspomene i mirise koje smo nekad voleli, ćevapčiće na luku, šećernu vunu, sodu i neki čudan, a predivan šmek davno prošlih dana za nama...
Sa druge strane, danas je Sokobanja i dalje jedna od prestonica banjskog turizma koja nije izgubila korak sa vremenom, već je odlučila da bitku bije dalje, upravo krećući se ukorak sa savremenim standardima.
Šta je staro, a šta novo?
Staro je ono što se ne može, ali i ne treba menjati olako, to je deo prošlosti, deo tradicije, zaštitni znak. Glavna ulica sa sve svojim folklorom i ikonografijom, starim turskim hamamom, poslastičarnicama, pokretnim tezgama...Park, Galerija, pijaca...Mudro oko je uočilo šta ne treba dirati, već samo održavati u istom ritmu i stilu, ali i šta bi moglo da se unapredi. Šmek starinskog danas je izmešan sa bojama i tonovima savremenog, pre svega savremenog standarda u smeštaju gostiju. Jedna sjajna slika koja već poodavno krasi Taru, Zlatibor, ali i Srebrno jezero, Palić ili Kopaonik. Domaćini su shvatili šta treba, uložili u to i danas žive od toga.
Slike savremenih, pa i lux apartmana i smeštaja uopšte po pristupačnim cenama, savršeno su se uklopile u scene zabavnih parkova sa blago modifikovanim sadržajem u odnosu na period kada sam ih ja posećivao...i u banjama, između ostalog.
Šetalište je svakako ostalo jedan od simbola Sokobanje i bilo bi pogrešno da nije tako, počinje kod Zavičajnog muzeja, a završava kod zgrade Opštinske uprave. Možda i obrnuto, ne znam, to uvek zavisi od pogleda na stvari...i na šetalište :)
Info tabla deluje kao običan, standardni potez okrenut turistima, ali iznenađenje je što to i nije tako retka "zverka" u brojnim mestima širom Srbije. Stoga to ovde klasifikujem kao mudar potez.
Konačno, tačku na i stavio je ipak akvapark Podina i preporodio mesto u turističkom smislu, ali sve što se može videti starijeg je datuma od samog akvaparka. To je najbolji znak da se taj zabavno rekretaivni kompleks ipak samo nadogradnja, a ne osnova turističke svesnosti stanovnika Sokobanje.
Za kraj jedna slika koja bi mnoge od nas mogla da vrati par decenija unazad, u neki gotovo mrtvi ugao sećanja, uspomene i mirise koje smo nekad voleli, ćevapčiće na luku, šećernu vunu, sodu i neki čudan, a predivan šmek davno prošlih dana za nama...
Нема коментара:
Постави коментар