Objektivom po Srbiji - Bešenovačko jezero, od nezanimljivog rudnika do daleko zanimljivijeg gotovo primorskog ambijenta

Nije staro, uopšte.

Štaviše, iz ovog je veka, i na neki način tek je punoletno, jer je svega nekoliko godina prošlo od pravog punoletstva, a i to se računa, naravno.

Dakle, jedno mlado jezero, nastalo posle eksploatacije kamena i krečnjaka za potrebe cementare u Beočinu, imalo je svega neke dve decenije pred sobom da se napuni, formira i stekne svoju slavu.

A slavu je steklo, i danas je teško naći sremca koji nije čuo za Bešenovačko jezero, a pogotovu novosađane koji možda ne bi znali šta je to Beli kamen, ali za Bešenovačko jezero su listom čuli.

Da, postoje dva naziva, a ako se prepustimo senzacionalističkim naslovima po našim medijima, biće tu i Srpskih Maldiva, Srpskog Mediterana i sličnih hvalospeva, no znamo koliko znaju u svom senzacionalizmu preterati današnji novinari.

Pa ipak, nije ni to preterivanje bez osnove.

Voda je neuobičajene tirkizne boje, bistra je, i u njoj se vide mnoštva sitnih riba, a obala je raznolika, pa tako pored dela koji je najpristupačniji, i sa parkinga nudi odmah široku plažu, postoje po obodima i delovi koji svojim strminama daju prilike za uživanje onima koji bi malo skakali, ili vole vodeni ambijent i pristup vode sa stena.

Veoma raznoliko, i stiče se utisak da svega ima osim...hlada.

Improvizovani ugostiteljski objekat sa još izrazitije improvizovanom nadstrešnicom delimično i nudi neku zaštitu od sunca, ali nekog prirodnog hlada zaista nema.

I nije to jedina primedba koja bi se mogla uputiti, ali je verovatno najveća.

Iako se u okolini, po obodima, tu i tamo može naći nekakav prirodni hlad, to iziskuje žrtvovanje ugođaja koji nudi plaža i bezbedan i lagan pristup vodi.

Pa, ako smo spremni na tu neprijatnost, i poneli smo sa sobom suncobran ili kakvo drugo oružje protiv opekotina ili sunčanih udara, onda već možemo da pričamo i o lepšim stranama.

A tih strana svakako ima.

Prva je ta što ambijent zaista podseća na primorske, i uz nešto truda, verovatno bi se i plaža mogla oplemeniti do nivoa na kome ona zaista može da parira onim morskim plažama, i kada se na to nadoveže ta neobična tirkizna voda, bilo bi tu o čemu da se priča i razmatra. Možda tada i ne bi bili preterani oni senzacionalistički naslovi i članci...

Ono što takođe vredi spomenuti, jeste ta zaista bistra voda.

I vetrić koga kao da uvek ima pomalo, ume da nabora tu vodu tako da ponovo podseća na more na momente, pa se tako još jednom vraćamo na ta poređenja.

U tom smislu, ovo jezero je vredno posete, a da li je zaslužilo u potpunosti svoju slavu, svako bi za sebe morao da odluči upravo nakon te posete.

Ostale lepe strane moramo posmatrati kroz prizmu realnosti, i razumeti da se sva arhitektura jednog izleta na ovo jezero, bazira zapravo na stvarnosti u kojoj ne postoje objektivno nista više do skromne logističke mogućnosti.

Malo mesto, malo stanovnika, pa ni komunalna služba ovde ne navraća redovno.

Kese, pa svoje smeće sa sobom do prvog kontejnera.

Samoodrživost jezerskog izletničkog prostora, zasniva se na ličnoj savesti i odgovornosti onih koji pohode jezero. I takav model ima slabosti, samo je pitanje ko od nas koji ga posetimo, predstavlja tu slabost, te za sobom ostavi tragove svog boravka.

Slična je situacija i sa parkingom. Ima ga, solidnog je kapaciteta, ali to je zapravo samo prostor na kome ponovo u duhu naše savesti, valja parkirati vozilo tako da još neko može stati tu.

Uz odgovorno uparkiravanje, prema mojoj slobodnoj proceni, pun parking vozila koje su u proseku dovezle po četvoro, napuniće plažu malo iznad nivoa komotnog. Drugim rečima, parkinga ima dosta.

Put je uglavnom solidan, tucanik fino ugažen, prateći oblak prašine opominje da nema potrebe za jurnjavu tim putem, ali srećom se radi samo o deonici od nekoliko stotina metara od asfalta kojim se stiže sve do samog sela.

Već spomenuti improvizovani ugostiteljski objekat ćemo čak i nakon svega sat, dva na suncu, gledati očima blagonaklonim, izbegavajući da mu brojimo mane, i to iz prostog razloga što je ovde jedini, ali i veoma neophodan.

Kupati se, sunčati, puštati zmaja u plićaku ili roštiljati, zaista je stvar ličnih želja, i sa te strane gledano, samo jezero dosta toga nudi. 

Da li je reč o nekoj verziji Maldiva ili sličnih astraktivnih primorskih sadržaja?

Ne, nikako, ali to ne znači da ovde ne treba provesti jedan lep dan, ili čak više njih, a za strastvene pecaroše kažu da umeju i čitav godišnji da provedu.

I nije za čuditi se jer jezero je poribljeno.

No oni kojima se plovak drma uglavnom u prazno, reći će kako je ta riba izlovljena već...a, i kako drugačije, zar ne? Ta neće valjda reći da je do njihovog pecaroškog umeća, jelte...

Elem, bilo kako bilo, ovo jezero je slava malo prestigla, ali potencijala da je objektivno dostigne, ima.

Na koncu, kada termometar pokaže kako se neumitno temperatura već u deset izjutra penje iznad tridesetog podeoka, sumnjam da ovo jezero neće mnogima biti upravo prvi izbor.

Objektivom po Srbiji - Dvorska bašta u Sremskim Karlovcima, diskretan dragulj u najlepšem mestu kod nas u zemlji

Dvorska bašta iako može da zazvuči pretenciozno kao naziv, u stvarnosti predstavlja upravo to što stoji u nazivu. Dvorska bašta, pod pokroviteljstvom Patrijaršijskog Dvora, nastala je isprva kao arhitektonski uređen park, a potom je preraslo u botaničku baštu, da bi danas ostao park za koji mnogi ne znaju, park nazvan izvorno, Dvorskom baštom.

Pre gotovo stotinu i sedamdesetpet godina, sazrela je ideja jednog Patrijarha da se na velikom zemljištu od oko sedam hektara, na nekih deset do petnaest minuta od samog Dvora u Sremskim Karlovcima, dizajnira i napravi jedan bogat i raskošan park za kojim je već postojalo interesovanje koje je poteklo ponajpre iz krugova obrazovanja, te dodeljivanja takvog jednog parka botanici kao nauci, dajući joj time sve veći obrazovno značaj.

Više glasnih poziva za uslove za nastavu o botanici u prirodnom okruženju, konačno su postali dovoljno snažni da bi se krenulo u uređivanje onoga što danas savršeno predstavlja utočište za šetače, zaljubljene parove, sportiste i rekreativce, i zapravo sve ljubitelje prirode, a zove se Dvorska bašta.

Botanika, nauka koja je u osnovi ideje o uređenju jednog ovakvog prostora, ovde je tada i zaživela.

Legende, ili možda manje pretenciozno zvuči, priče koje se prenose s kolena na koleno, govore o tome da su i predavači, ali i učenici, počeli da ne samo sade i kaleme, već i da donose razne sadnice, raznolikog biljnog sveta, uključiv i navodno brojne egzotične vrste.

Ovako raznoliki i različiti biljni svet je vremenom počela da obuzima atmosfera jednog mira, i svojevrsnog kulturološkog napretka, taman nekako u skladu sa idejama i životnim delom Patrijarha Josifa Rajačića koji je ovo zemljište i opredelio i namenio za ovaj parkovski prostor.

Naime, upravo je taj Patrijarh bio onaj koji je svojom mirnoćom i mudrošću i u revolucionarna i burna vremena vezana za period mađarske revolucije, zapravo stišavao uzavrele strasti, i činio sve da oružje ustupi mesto kulturi, obrazovanju i generalno civilizacijskim normama koje su tada nekako ipak bile ispred svog vremena.

Da li je i ova Bašta svojevrstan omaž liku i delu ovog Patrijarha, svako od nas može to sam da proceni i doživi, ali je, kao i uvek, delo jednog čoveka samo jedno od dela koja su se morala desiti da se ne samo formira, već i održi jedan ovakav prostor.

I, tako je i bilo, sve do pred kraj Drugog svetskog rata kod nas...

Poslednje ratne godine u Sremu, izmestile su ključne sukobe na zapad, a Dvorska bašta je postala prostor za vojne logističke potrebe, te se ovde uselilo dosta artiljerije, konjskih zaprega, pokretnih kuhinja i svega drugog, a sa vojničkom čizmom, u Dvorskoj bašti počinje svojevrstan egzodus biljnih vrsta u kome se čak gube i forme parka, a kamoli različitost vrsta koje su usled neodržavanja, ali i bezobzirne eksploatacije prostora, polako nestale. One koje su preživele, proređene su, izgubile su arhitektonsku formu i počele su sve više ličiti na neodržavan, poludivlji ambijent kakvih je bilo bezbroj po Fruškoj gori na čijim je obroncima smeštena Bašta.

Sunovrat parka potrajao je nepunu deceniju, a priče stanovnika govore o nekim molbama koje su na izvesnim ličnim osnovama upućivane komandantu ovog vojnog područja, Narodnog heroja koji je svojevremeno bio i đak Karlovačke gimnazije, koje su tiho i diskretno, izgleda urodile plodom.

Po povlačenju vojske i predaje prostora civilnim vlastima, nada je rođena, iako je ogromna šteta već učinjena.

Opštinske vlasti tada predaju na staranje ovaj prostor Nacionalnom parku Fruška Gora, ali....iako je bilo svojevrsnih pomaka, zapravo nikada više nije dosegnuta stara slava, a i uloga je delimično izmenjena, pa je vremenom ovde nešto objekata popravljeno, dok je na više mesta uzgajan rasadni materijal, ali je i deo parka na gornjem nivou opredeljen za sportska dešavanja i na njemu je uređeno nekoliko sportskih terena.

Botanička bašta je, kako sada stoje stvari, samo sećanje.

Ovde je više nema. Od nešto preko stotinu vrsta, osetnu većinu drveća čine lišćari, a manji deo četinari, iako je baš među četinarima nekoliko karakterističnih simbola Bašte.

Pa ipak, ovde je danas park.

I to veoma lep park.

Visoke krošnje tako nadmoćno pružaju hlad dok uzdižu pogled šetača ka udaljenim vrhovima.

Većina od nekoliko prisutnih objekata nije sređena, ali su ti objekti nekako sporedni.

Jedna kuća koja ima formu izvesnog etno objekta, zanimljiva je kao detalj, iako ne postoje neke naznake da je u pitanju neki ogledni objekat, te trenutno to ostaje izvesna misterija, ali nekoliko klupa raspoređenih po parku očas posla nađu one koji će na njima odmoriti i uživati u pogledu na krošnje, a mali drveni mostić prosto traži da ga pregazimo.

Kompleks sportskih terena je na zavidnom nivou, i definitivno dominira gornjim nivoom Bašte, a uz njega je i dečiji mobilijar, i ovakvi sadržaji uspešno zaokružuju jednu ovakvu izletničku priču, posebno aktuelnu kod velikih vrućina kada tragamo za hladom, ali jesen i proleće takođe su favoriti za posetu ovom Parku.

Zima....ne znam. Nisam ljubitelj, ali nije teško zaključiti koliko se ovde može sankati...

I, suma sumarum, zaključak je prilično jasan.

Taman kada pomisliš da Sremski Karlovci više ničim ne mogu da nas iznenade, eto ga...iskrsnu odnekud i ova Dvorska bašta, veličanstvena u svojoj posebnosti, izlet koga ćemo se sećati, izlet o kome ćemo pričati, i nadasve, izlet koji ćemo ponoviti...

Ako nisam do sada uspeo da je objasnim, onda mi samo ostaju fotografije koje slede.