Objektivom van Srbije - Vodopad Kravica, jedno od najlepših mesta u BiH

Reka Trebižat.
Slabo poznato?
Da, verovatno je mnogima slabo poznat taj naziv.
Ipak, kada se pomene vodopad Kravica...a, neretko i naziv Kravice
...onda je stvar već prepoznatljivija.
Kažu da je to nepravilan naziv, pa ipak...
Koliko to može biti važno?
U nekim akademskim raspravama možda.
Naravno, sve do trenutka kada se od prostranog parkinga spustiš u prelep kompleks vodopada.
Uglavnom prirodni kompleks.
Doduše, odavno nije samo prirodni.
Svega desetak kilometara od Međugorja, odnosno nekih četrdesetak kilometara od Mostara, najmanje stotinak godina unazad čovek je preuredio prirodni kompleks u nešto..., pa, hajdemo reći - kombinovano.
Prvo su nikle vodenice i mlinovi, prao se veš, zahvatala voda.
Pretpostavljam da se i zaljubljivalo ovde...
Danas je ovaj kompleks vodopada dobio odlike savremenog turističkog mesta koje se bori za posetioca više sadržajem i pristupačnošću.
Istini za volju, na sve strane su table koje zabranjuju verske obrede u vodi čime se limitira nedavna ekspanzija verske komponente turističkog duha Kravice.

Vredi.
Definitivno vredi.
Možda nije destinacija na koju bi se primarno neko izdaleka odlučio, ali biti u relativnoj blizini a ne svratiti, zaista je greh prema samom sebi.
Mirna voda, huk slapova koji ne smeta, naprotiv, odmara čula...
Piknik savršen, makar ponesli sa sobom i običan sendvič.
Nezaboravna avantura ovekovečena fotografijama koje neće dozvoliti da uspomene izblede jer ih možemo napraviti iz mnoštva uglova.
Bilo šetajući, bilo vozeći se turističkim panoramskim vozićem.
Kako rekoh - vredi!

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Jagodić

Početkom devetnaestog veka, sredinom tridesetih godina, sagrađen je za Petra Jagodića.
Sam Petar je možda i najbitnije istorijski vezan baš za ovo zdanje, ali članovi njegove porodice bili su dugo značajne ličnosti Matice Srpske.
Ovo zdanje je na neki način i očuvalo plemićku porodicu u istoriji i danas, iako su u današnje vreme sve manji značaj dobili i napori porodice Jagodić u očuvanju nacionalnog identita, kao i sam dvorac koji je posle Drugog svetskog rata više puta menjao svoju namenu.
Porodica Jagodić bila je njegov vlasnik upravo do tada.
Generalno, i to je retkost jer su ovakva zdanja najčešće menjala vlasnike iz brojnih, ali uglavnom finansijskih razloga.
Dvorac se nalazi u mestu Konak, put do njega je asfaltiran ali odavno, i to bač odavno, no upotrebljiv je. Označavanje dvorca putokazima je zaista izuzetno slabo, ali interesantan duborez na skretanju sa glavnog puta je pored toga što je teško uočljiv, i teško razumljiv.
Ipak, ko želi, naći će ga.
Usred ravnice kojom su ga opisali perom i ekranizovali televizijskim radom.
Usred ravnice, ali i usred šume.
Zaštićene šume Koprivića.
I to nije sve.
Ne, okružen je sa dva stilska parka, jedan pripada francuskom a drugi engleskom stilu uređenja.
Danas svakako prvi i najupečatljiviji utisak vezan za te parkove i stilove jeste činjenica da bi dobro košenje mnogo pomoglo.

Pa ipak, uprkos izmenama koje neminovno prate transformaciju kuće za odmor u administrativnu zgradu, eksterijer je preživeo.
I doživeo obnavljanje.
Privatizacija je pomogla, a ideja elitnog turizma možda zvuči pomalo utopistički kada je ovaj kraj Banata u pitanju, ali nisam upoznat sa ostatkom sadržaja koja bi takva ideja nudila turistima.
Možda, potencijal je očit...