Foto album - Skela u Ramu, jedinstvena atrakcija u Srbiji, Dunavom kao po moru

Preći sa jedne na drugu stranu reke, oduvek je bilo problem za čije rešavanje su neretko nalažena i veoma atraktivna rešenja. Bilo da su u pitanju mostovi, trajekti, skele ili čak gazovi gde je to moguće, veoma se često prelazak reke odvija na jedan dovoljno atraktivan način da ne prođe nezapaženo za putnika koji se zaputio na drugu obalu. Naravno, najveći broj mostova pređemo tako da ih ne primetimo, gazove danas koristi uglavnom lokalno stanovništvo traktorima pa je i moguće da prelazak reke postane jedna rutina koja se i ne primeti, ali ako sa braničevske strane poželimo u Banat da pređemo ispod srednjevekovne tvržave u Ramu, sasvim je sigurno da taj prelazak neće proći nezapaženo.
Naprotiv, taj prelazak predstavlja atrakciju, jedinstvenu u Srbiji, koja je definitivno za pamćenje.

Dunav je ovde ogroman...baš ogroman, bez preterivanja. U toj svojoj veličanstvenoj veličini pelazak skelom, čak i pored činjenice da to svakodnevno rade iskusne skeledžije, apsolutno izaziva u putniku osećaj savršenog izazova u kome nagle skokove adrenalina kompenzuje momenat kompletne ispunjenosti lepotom velike reke koji jednovremeno opseda sva čovekova čula. Čujemo Dunav, vidimo ga, mirišemo ga?
Nemam pojma, sve to, svakako, bez mogućnosti da uspostavimo redosled tih nadirućih upliva moćne reke u nas dok se skela odvaja od obale...

U šetnji po Beogradu - Zemunska kaldrma kao vodič kroz istoriju

Danas, s vremena na vreme, čujem kako mnogima smeta kad se neko predstavi da je iz Zemuna, tobože, pa sve je to Beograd... Uglavnom je u pitanju neznanje, uglavnom je neznanje oprostiva kategorija u takvim situacijama, pa onda više i ne zvuči strašno. Istorija Zemuna nikako nije tako burna i prepuna krvi, odlikovanja i zastava kao istorija Beograda, ali se sasvim sigurno pisala odvojeno od istorije Beograda. Uticaji su postojali, nesumnjivo, ali se, kažu, i kamen na ulice stavljao u skladu sa prilikama, i to veoma često drugačije od onog kamena u Beogradu. Moglo se, cvetala je trgovina, zanatstvo, Zemun se razvijao po uzoru na evropske varošice, posmatrajući Beogradsku varoš kako pod turskim jarmom čeka svoje vreme.
Kada to čovek zna, onda mu i šetnja kaldrmisanim uličicama od Keja do Kule ume biti kao ilustrovana istorijska čitanka. Smena raznih stilova, odsustvo puškarnica, ali prisustvo živih boja, kao i druge slike tokom te šetnje, jasno kazuju kako je pisana istorija Zemuna.

I tako, svaki korak po zemunskoj kaldrmi šapuće o sebi, o decenijama i vekovima utkanim u te kapije, zidove i ulice, samo za onoga ko ume da sluša. Da, danas je Zemun beogradska opština i jeste deo nečeg mnogo većeg, ali upravo svojom istorijom samostalnog razvoja je i obogatio tu veliku celinu koje je danas deo. Zato, naćuljimo uši u ovoj šetnji po zemuskoj kaldrmi...

Objektivom po Srbiji - Mionica, mesto gde nastaju večiti ljudi od kamena

Dati jednog vojvodu, već je velika preporuka za jedan kraj, ali dati jednog od najvećih srpskih vojvoda ikad, e, tu stvar dobija na težini. Veliki srpski vojvoda Živojin Mišić ponikao je među livadama i brežuljcima Mionice i sasvim sigurno je da je ostavljajući jedan od najsnažnijih pečata svom narodu u istoriji koji jedan čovek može da ostavi, uzdigao Mionicu do nivoa nezaobilaznog...

A opet, Mionica je jedna stara varoš koja je pored velikog Vojvode svojoj zemlji dala još dosta razloga da je ne zaboravi. Ima tu i malo Divčibara, malo Banja-Vrujaca, ali i svega drugog zbog čega je vredi obići. Ja nisam odoleo...

Da, varoš je dovoljno mala da se može obići još za dana, pa čak i zimskog dana, dok je njena okolina već sasvim, sasvim druga priča. Tu se postavlja pitanje da li je prosečan godišnji odmor dovoljan. Ipak, najbitnije je da se ono što možeš proći za dana, pamti za života. Pa, evo šta sam ja upamtio...