Fokus na događaju - Batajnica 2012, svečano otvaranje i defile

U drugom nastavku ove foto-sage o obeležavanju prvog veka srpskog vazduhoplovstva na batajničkom aerodromu septembra ove godine, više pažnje ću posvetiti samom činu svečanog otvaranja događaja, kao i veličanstvenom defileu većine učesnika u letačkom delu programa.
Veličina događaja jasno je apostrofirana i brojem i raznolikošću učesnika, kao i gostima, što iz zemlje, a što iz sveta. Vojni paradni orkestar verovatno je najbolje rešenje za svojevrstan šlagvort samom činu svečanog otvaranja i defileu, dok je fantastičan splet narodnih igara i kola jedan prepoznatljiv, domaćinski odnos našeg naroda prema pojmu svečanog. Zaista jedna prelepa slika koja je potrajala nepun sat vremena.

I konačno, smotra garde postrojene za predsednika, prigodni govori i igre mogu da počnu, kako bi to zvučalo u nekim antičkim vremenima :)

Pripremljena svečana tribina spremna da primi goste.

Novi ministar odbrane čak i ako se ne snalazi još uvek u toj ulozi, uopšte to ne pokazuje. Naprotiv, smireno igra svoju ulogu kao da mu je ovo već ko-zna-koji aeromiting po redu. Lepa slika za videti, posebno ako se uzmu u obzir objektivne dimenzije celog događaja.

I, mala uvertira za veliki defile...

Dolaze mnogobrojni gosti...

Lepo je bilo videti i bivšeg ministra kako se pojavljuje u društvu naslednika. Kakvegod političke razlike bile, prijatno je saznanje da se može ispoštovati prethodnikov trud oko ovog događaja pozivom na svečanu tribinu.

Uz primetno zakašnjenje pojavljuje se ne kraju i sam predsednik i smotra može da krene. Gardisti kao izliveni dekor, pedantno postrojeni u nepomičnom pozdravu kao najvećoj počasti šefu države.

Defile letelica u sporom preletanju i besprekornim formacijama za momenat je zasenio perfektan nastup padobranaca sa vojnim i državnim zastavama.

Gazele su napravile senzaciju od defilea, i nažalost, to je nešto što se sasvim sigurno ne može prikazati fotoaparatom, ali teško je to i opisati rečima, pa čak i maerom dočarati. Da, jednostavno, to je jedna od onih stvari koje treba videti. Ono nešto što doživiš ili ne doživiš. Ne meriš time kvalitet svog života, ali tačno znaš koliko si ga obogatio...ili nisi.

Trobojka nad Batajnicom i njenih preko stotinu hiljada uzdignutig glava i pogleda uprtih u nebo.

U šetnji po Beogradu - Ada Ciganlija, jedan smiraj dana, jedan smiraj sezone i druga strana lepote Savskog jezera

Leto, kupanje, skijanje na vodi, ležaljke, suncobrani i piće ispod njih...Beograđani zaista ne moraju daleko po jednu ovakvu sliku. Iz godine u godinu Ada Ciganlija je sve lepša i privlačnija u svojoj letnjoj sezoni. Stoga je i logična ta prva asocijacija koja nam svima pada napamet kada se pomene Ada...
Ipak, Ada Ciganlija je zaista nešto više od kupališnog prostora, nešto više od vikend izletišta, mislim da je realno reći da je Ada ipak jedan ambijent za punjenje baterija svake vrste. Jednom kratkom rečenicom je gotovo nemoguće opisati je, ali ako bih se morao odlučivati, baš ta prethodna rečenica bi mi se vrzmala po glavi kao najbliža. Zašto?
Pa, zato što, kao i mi, menja svoje ruho, prilagođava se i predstavlja nam se u novim izdanjima više puta u godini :)

Kraj jedne letnje sezone označava jednu drugu Adu, jednu lepoticu koja će kroz poluogoljeno granje da iskaže svu raskoš jesenjih boja, a mirnu površinu jezera u kome više nema kupača ponudiće kao jedinstvenu scenu porodicama patkica, sunčevim i mesečevim solo tačkama i brojnim drugim starletama koje čekaju svojih pet minuta slave. A mi?
Mi smo sada epizodisti i publika, i ponekad mi se čini da tek tada mogu da zaista uživam u Adi Ciganliji.

Savsko jezero nije zapravo jedino jezero koje krije Ada, tu je i taložnik, industrijsko dobro za preradu pitke vode što mu nimalo ne oduzima od sjaja i lepote, naprotiv...
Kako onda sa tolikim potencijalom da nas Ada ne usreći u svako svoje godišnje doba?
Naravno, to je nemoguće...Smena godišnjih doba je kao presvlačenje Ade za svoj elegantni večernji izlazak.

Konačno, opuste lagano i dečija igrališta nakratko, ali sam pogled na njih budi u posmatraču neke prelepe uspomene, nostalgične i setne, i to za onoga ko ume da ih doživi i vidi...

A onda dođe i smiraj dana, smiraj jedne bučne sezone i sve se polako prepušta nekom dostojanstvenom i tihom ritmu, nekom miru koji nalazimo u sebi najlakše u jednom ovakvom ambijentu. Koliko je kome od nas neophodan taj mir, znamo sami, za sebe, i to negde duboko u sebi. Godinama unazad ja ga na ovom mestu i u ovo vreme i potražim, kad god osetim potrebu za tim svojim unutrašnjim mirom. Šta to Ada krije u sebi što mi omogućava da nađem taj mir, ne znam...ali znam da je on uvek tu, i za mene, i za brojne druge šetače, sportiste ili samo prolaznike u potrazi za svojom dozom mira.