Utvrđeni Balkan - Petrovaradin, Gibraltar na Dunavu

I tako, kako vreme teče gotovo paralelno sa Dunavom, smenjuju se lagano i asocijacije koje Petrovaradinska tvrđava stvara u nama. Nekada je, kažu knjige, Gibraltar na Dunavu bio asocijacija na Petrovaradinsku tvrđavu, i to odmah pošto je sagrađena u obliku u kakvom je i danas znamo. Vremenom je popularna Đava postala i sinonim i izletište Novosađana, te je i prva asocijacija na pomen Petrovaradinske tvrđave bila upravo ovaj prelepi grad. I obratno - kad se pomišlja na Novi Sad, odmah se u misli ugnjezdi i Tvrđava.
Danas je asocijacija uglavnom Egzit...sve teče, pa tako i ove asocijacije za bedeme ponosno izdignute nad Dunavom.

Tvrđava je u raznim oblicima najverovatnije na Petrovaradinskoj steni postojala još od praistorijskih vremena, ako se pravilno tumače fortifikacije iz bronzanog doba sa ovog lokaliteta. Kasniji ratovi opredelili su baš ovo mesto za često poprište sukoba između evropskih i turskih vojski, te je u tu svrhu iz nekoliko prethodnih modifikacija, nikla i tvrđava kakvu danas znamo, ušančena i opasana bedemima, pristupačna preko pokretnog mosta. Katakombe i tuneli ispod nje još uvek su neistraženi, tako da je veliko pitanje kada ćemo moći da završimo zadnja poglavlja u sagi o jednoj od najlepših naših tvrđava, ali dotle valja uživati u njoj. Danas pored Egzita koji je zasigurno i jedan od najvećih domaćih brendova, vredi pomenuti brojne manifestacije, muzej i stalne postavke, ali i motoskupove i koncerte koji se organizuju na ovom prostoru.

Najveća savremena misterija svakako je u dilemi da li je lepši pogled na Tvrđavu ili sa nje...rešenja još uvek nema na pomolu, ma šta da čovek pokuša ne bi li otkrio ovu misteriju. A Tvrđava se samo brani ćutajem i...kao da se smeška.

Ma...čekaj malo...nemoguće!
Ma, nije valjda....ne, nije, definitivno...ima dosta posetilaca ali Supermen zaista nije bio na Tvrđavi, bar ne tada. Ili možda jeste, onako, u prolazu?
:)

I, mirno i tiho, baš kao što i vreme prolazi podno tvrđave, Dunav se lenjo valja u jednoj od svojih najlepših krivina. Obasjan suncem pri zalasku, pozdravlja Novi Sad, pozdravlja Petrovaradin i odlazi...

U šetnji po Beogradu - Dorćolski kej, šetalište koje budi dobro u čoveku

Sećam se skepse Beograđana kada je počela izgradnja takozvanog Novog Dorćola, koncentrisanog na potezu između stare teretne pruge i Dunava, od bazenskog i sportskog kompleksa 25.maj ka Luci i Vilinim vodama. Konzervativni glasovi urlali su kako se time udara na samo srce starog Beograda, ali su ih nekako nadglasali razumniji koji su nudili osavremenjen prostor koji neće, kako su to skeptici govorili, biti izolovan i izopšten od sveta na nekakvoj margini, već će imati itekako svoje sadržaje. Da, nešto od sadržaja se i dobilo, ali vremenom je postalo više nego jasno da je zaštitini znak tog Novog Dorćola zapravo Dorćolski kej, šetalište i biciklistička staza koja se na kraju proširila sve do Ade Ciganlije. Prošetati se ovim potezom svakako nije pitanje prestiža ili statusa, već samo i isključivo pitanje iskrenosti prema samom sebi, jer...duboko u sebi svi mi koji živimo u ovom gradu znamo koliko nam treba jedna takva šetnja, makar jednom mesečno, šetnja uz Dunav, a možda i dalje, uz Savu, ali pored sjajnih sportskih sadržaja, Donjeg grada, Kalimegdana, Ušća...

Otprilike na mestu sa koga je nastala gornja fotografija kreću pešačka i biciklistička staza. Sledeći njih, možemo sami sebi ulepšati dan do neslućenih razmera, onako, skroz neočekivano...

A negde u daljini - Gardoš. Sjajan presek veličine grada između dva kraja, nekih od najstarijih krajeva grada, prelep pogled. Buđenje novog dana sa ovog mesta budi i sećanja na mnoge, mnoge davne dane, predivne baš kao i sećanje na njih, baš kao i pogled sa ovog mesta, baš kao buđenje novog dana sa ovog mesta...

Teško je zamisliti neko mnogo bolje mesto za zastati, predahnuti i prepustiti se lepoti okruženja.

Konačno, Ušće...za nekoga kraj šetnje, povratak...za nekog samo mesto za još jedan pogled kojim se pune baterije, i - nastavak dalje.

Objektivom po Srbiji - Prokuplje, tiha varoš pod Hisarom

Stići do nedavnog kandidata za novih sedam svetskih čuda, Đavolju varoš, znači proći kroz svega par objektivno upotrebljivih puteva. Jedan od tih puteva vodi kroz Prokuplje, zanimljivu varoš smeštenu usred Topličkog kraja. Nekada poznat proizvođač raznih pića Prokupac nije slučajno svoju proizvodnju zasnovao baš na ovom prostoru, jer, kako kaže narod, ne gradi se fabrika gdi nema sirovina....hmm, da, zapravo se narod šali time na račun jedne druge, dosta severnije srpske varoši, ali suština tradicionalne ekonomske misli zaista leži u tome.
Stoga, podno brda Hisar, smestila se i gotovo ovila oko jedne oa najstarijih crkava u Srbiji, Crkve Svetog Prokopija, varošica koja sjajno sintetiše stare elemente koji asociraju na viševekovnu kulturu iz doba Turske vlasti, sa elementima novog, savremenog i potrebnog za život kakav i mladi sebi mogu poželeti.

Kroz Prokuplje se može zaista dosta brzo proći, osim kada je pijačni dan u pitanju. Tada se malo uspori, ali ne mari, živopisnost jednog pijačnog dana u jednom ovakvom mestu, definitivno je ono što ume da privuče. Zapravo, prolazak kroz varošicu je gotovo pravolinijski sve do mesta gde poprilično nelogično pravimo poveće zaobilaženje koje nam, između ostalog, i pruža pogled na ovu varoš gotovo u potpunosti. Naime, upravo na tom zaobilaženju nalaze se najbitnije gradske institucije a i iz omanjeg parkiča ispred opštinske zgrade, pruža pogled na industrijsku zonu, ali i brdo Hisar i njegove srednjevekovne ostatke tvrđave, jednu predivnu zadužbinu i najpoznatiju prokupačku crkvu u podnožju. Da, spoj savremenog i tradicionalonog.

Industrijska zona Prokuplja na pistojnoj udaljenosti od centra grada iako je prema savremenim iskustvima, mogla biti i dalje pomerena.

Pogled na brdo Hisar.

A šta zapravo zaobilazimo u centru grada?
Pešačku zonu koja od strane opštine počinje svojevrsnim zabavnim sadržajem za decu, a oivičena je i parkom sa svoje gornje strane.

Sa druge strane, bliže Hisaru, nalazi se i kraj pešačke zone koji izbija na pijacu, najživopisniji deo grada. Ovde se mogu susresti i tragovi gotovo zaboravljenih zanata, malih izloga u kojima bi se moglo videti mnogo onoga što već odavno pripada samo sećanjima mnogih od nas.

 Hisar i izlazak sa šetalčišta ka njemu.

I, da...stara keramička figura kuvara koji poziva u omanji ugostiteljski objekat, nešto je iz onog arsenala davno zaboravljenog. Pljeskavica je sasvim OK iako nije nešto zbog čega bi trebalo poći u Prokuplje, ali...ako smo već tu, baš ovaj keramički nasmejani kuvar je razlog što bi pljeskavicu trebalo pojesti tu, a ne na nekom drugom mestu u varoši. :)