Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Stara Sokolana u Kragujevcu, jedan savršen pogled u vreme kada je vežbanje tela bilo pitanje prestiža

 Sokolski dom...ili, sokolana...

Sve su to nazivi za objekte u kojima su se nekadašnja sokolska društva okupljala i imala svoje aktivnosti.

No, razlike je bilo, čak i ako se jezičke razlike ne moraju nužno videti i kao različitosti....

A jedna Sokolana se zaista izdvajala po svemu u ono doba.

Kragujevac, nekadašnja prestonica Kneževine Srbije, a potom i početkom Velikog rata i dom za Vrhovnu komandu srpske vojske, gradio je, na neki način time i svoju buduću obavezu, kako su to verovatno doživljavali članovi lokalnog sokolskog društva, da bude čvrst i stamen, te uvek spreman da preuzme teret nekog centra, političkog ili vojnog.

Spremnost se u ono doba ogledala u uvežbanosti i disciplini, dok su tehnički aspekti doživljavani kao nešto dodatno, ako je to pravi izraz.

Jer, obraz, ponos, čast i hrabrost su tu, a pušaka ako bude, odlično...ali, ako ne bude, niko ustuknuti neće.

Sve su to bile maksime koje su odslikavale nekadašnji muški svet, preteču čak paravojnih organizacija, jer su se kroz civilni način života sticale i osnovne veštine lako primenjive i u vojničkom smislu.

I stoga su sokolska društva bila značajni pokazatelji tog doba dokle se stiglo u građanskom ambijentu življenja većine mesta koje su svojom gustinom naseljenosti, pretendovala da steknu status varoši, odnosno grada.

Takmičarska komponenta zapravo je bila veliki pokretač ove zamisli, a shodno tome je i vežbanje postajalo logistički problem koji je neretko mogla zadovoljiti na kvalitetan način samo poveća državna investicija izgradnjom specijalizovanih sala za fiskulturne aktivnosti u gotovo svim uslovima, tačnije, namenskih zatvorenih objekata.

U vreme kada po definiciji države nisu imale ni približno sredstava za javna ulaganja kao danas, ali ni razvijene standarde kvaliteta života u kakvima mi sada živimo, nije bilo lako za očekivati da će se za svrhe koje nemaju očigledan ekonomski ili najširi društveni značaj, izdvajati neka suma novca tek tako.

Ukoliko su putevi, a pre svega železnica imali karakter prioritetnih ulaganja po osnovama ekonomske dobiti, utoliko su ulice, trotoari, trgovi i rasveta bili kao društveno značajni projekti na drugom delu skupa prioriteta ulaganja država, dok se između tek tu i tamo ponešto moglo naći.

Istina, postojala je i jedna kategorija koja je ipak doticala samo prestonice uglavnom, a to su impozantne građevine, markantni objekti koji bi služili da se država njima podiči, a vladari ostanu upamćeni.

Dakle, nije baš bilo lako jednu gimnastičku dvoranu dovesti u provincijsku palanku koja je iskoračivala na trenutke iz tog statusa ali zapravo ponajviše zahvaljujući strateški nepovoljnom položaju Beograda kao prestonice, pa čak i to na momente.

Ipak, nakon Velikog rata, te dva prethodna sa kojima je Srbija bila u ratnom stanju praktično skoro osam godina bila u ratu, situacija se promenila.

Prestonica u novoj državi više nije bila ugrožena, ali je i značaj strateškog položaja Kragujevca kao mesta u kom je mogla da procveta vojna proizvodnja, ono što danas znamo kao namenska industrija.

Topolivnica kao osnova te industrijalizacije, te zamah proizvodnje koji se počeo stvarati, doveli su do potrebe da se veliki broj radnika koji se dodatno uvećavao, smesti negde na stanovanje, zajedno sa svojim porodicama obzirom na dugoročni karakter proizvodnje.

U tu svrhu, krajem dvadesetih godina prošlog veka, na osnovu reparacionog poravnavanja ratne štete, iz Nemačke su počeli dolaziti gotovi drveni elementi koje je nemačka firma sklapala tvoreći čitavo radničko naselje Stara radnička kolonija. U sklapanje i izgradnju uključile su se kao izvođači i domaće firme, a sve to je doprinelo i sve većem značaju projekta koji je doneo i najmarkantniji i najznačajniji objekat, a čak i danas najkarakterističniji od svih - Salu za vežbanje, danas poznatiju i kao Sokolana.

Naime, sala kao jednospratna drvena građevina sa podrumom, ali i sa velikim otvorenim prostorom ispred nje, zamišljena je kao dosta više od samog vežbališta.

Iako prizemljem dominira velika gimnastička dvorana sa pratećim prostorijama, već sprat predstavlja ideju društvenog okupljanja i raznih drugih delatnosti u tom smislu. Naime, kako je prizemlje namenski bilo opredeljeno ka fizičkom razvoju, tako je biblioteka, ali i sala za kulturna dešavanja na spratu upravo ciljala na čovekov duh.

Dvorište krasi i paviljon od betonskih elemenata namenjen raznim muzičkim ili govorničkim javnim nastupima.

I, zašto onda Sokolana?

Pa, upravo je snažan pečat koji je sokolski pokret artikulisan kroz lokalno sokolsko društvo koje je u takmičarskom maniru nastupalo i van državnih granica, i bio svojevrstan inicijalni refleks za upuštanje u jedan ovakav projekat u ono doba.

Istine radi, valja napomenuti da su i sredstva bila gotovo nemoguća za pronaći, te je ideja morala biti utemeljenija i opravdanija da bi se realizovala. Uspesi u afirmaciji sokolskog pokreta činili su vidljivu osnovu da se ta ideja brani, jer je sam objekat za vežbanje od početka dat na korišćenje upravo lokalnom sokolskom društvu, dok su se ostale društvene i kulturne aktivnosti naprosto razvijale u pozadini.

Zlatno doba Sokolane odavno je za nama, ali najave i početak radova na stvarnom a ne samo nominalmom očuvanju ovog objekta možda najavljuju neka bolja vremena, ali za sada, ova lepotica arhitekture od drveta ostaje ovakva kakvom se danas može videti.

Pred njom je i nova bista Kralja Aleksandra Karađorđevića Ujedinitelja, koja je zamenila staru, a najlepši detalj koji se danas može videti ispred ograđenog objekta, jeste mobilijar za decu prepun dece.

Nekako volim da pomislim da stara dama od drveta ponekad zameni svoju nevidljivu suzu zbog sudbine, i ponekim osmehom na to igralište i dečiju graju...