Objektivom po Srbiji - Muzej Terra u Kikindi, ili terakote koje bude maštu i misli u neobičnom prostoru

Kada se učini da ni dve hiljade kvadrata nije dovoljno, onda znaš da je to - nešto.

Mogao je i tako glasiti naslov, bez sumnje, ali eto...i uvodna rečenica koja dopunjuje naslov, može da nam nagovesti razmere i suštinu jednog poduhvata koji je pokrenuo još početkom osamdesetih jedan danas jedinstveni simpozijum.

A šta bi to bio uopšte simpozijum, i kako se uklapa u ovu našu unikatnu priču?

Sipomozijum po definiciji predstavlja skup stručnih ljudi zainteresovanih da svoju stručnost unaprede kroz neposrednu razmenu iskustava sa ostalima iz te struke kojom se bavi simpozijum.

I upravo ovde imamo jedan takav skup pokrenut pre toliko decenija koji se bavi i domaćom i međunarodnom umetnošću vajanja, ali njegova specifičnost je što se bavi i nečim drugim.

Bavi se uslovima u kojima nastaju gabaritne skulpture, čije dimenzije prevazilaze standardne uslove ateljea.

Da, u pitanju su terakote, zemljane figure čiji gabariti nisu lako uklopivi u standardne uslove vajarske prakse i koji zahtevaju pre svega namenski prostor.

I, time se ova priča usložava, jer uz prostor neophodna je i logistika bazirana pre svega na materijalima, njihovoj dostupnosti, potom i ostaloj logistici koju je lako zamisliti kada vajaš nešto dosta veće od vlastite visine.

Dakako, neophodno je i više tačaka posmatranja, a pogotovu rada, da se ne bi anarhično sudaralele predimenzionisane zamisli i postajale ono što ispadnu, a ne ono što jesu.

I neophodan je mir, onaj umetnički mir, prožet neometenom inspiracijom...

Sve se ovo uspelo pronaći u staroj fabrici crepa u Kikindi, i tako je nastao osnov cele ove priče, praktičan dodatak teoretskoj zamisli razmene iskustava, i Simpozijum je dobio svoje veliko slovo na početku reči.

Postao je tačno određeni simpozijum, a ne više jedan uopšteni sinonim.

Oblik života koji mu je udahnut, uspeli su da vremenom prepoznaju, a potom i podrže lokalni zvaničnici, i mic-po-mic, podrška bez koje jedan ovakav projekat ne bi mogao ni zaživeti, a kamoli održati se, stigla je i odatle, sa samog domaćeg terena, što bi se reklo.

A domaći teren uopšte nije mala stvar, jer domaći teren podrazumeva i idealnu zemlju za oblikovanje terakota.

I domaći teren uopšte nije čest slučaj u umetnosti, naprotiv, daleko češće poklekne pred realnim izazovima života zajednice, nego što uspe da ostvari napor da tu umetnost pomogne.

Tako, napokon, stižemo sredinom prethodne decenije i do ovog dela priče koji predstavlja krunu svega.

Bivša kasarna u Kikindi dočekala je svoje najlepše istorijsko izdanje, jer ma ko vrednovao nekadašnje namene vojnih objekata kao itne čuvare sigurnosti, to nikako ne umanjuje činjenicu da je domaćinstvo jedinstvenoj muzejskoj postavci, ipak vrhunac "karijere" jedne kasarne.

Naravno, današnjim očima gledano...

I upravo tako se i desilo da lokalna uprava grada prepozna značaj razvoja umetničke misli u vajanju koja je bujala na suprotnom kraju grada, te da odluči da pomogne ideji da se izlažu skulpture upravo tamo gde i nastaju, lokalizujući celokupan proces od vađenja gline do stalne postavke na ovaj isti prostor.

Na taj način bi, razmišljalo se, Kikinda možda dobila još neki simbol osim već čuvenih sova, najlepše ulice ili jedinog mlina pogonjenog konjskom snagom, Suvače.

Na drugom kraju grada ležao je neiskorišćen kompleks vojne kasarne i izborom zgrade manježa za preuređivanje u izložbeni prostor, zapravo se utro put ka realizaciji ovog jedinstvenog muzeja.

Od ideje do realizacije su različiti putevi, ali kakav god ovaj bio, okončan je veoma uspešno.

Ulazak u kompleks kasarne i dalje je upravo takav, samo što nema krutih vojnika na prijavnici već se slobodno vozi, sledeći putokaze ka muzeju, ali zato sam muzej...e, to je već sasvim druga priča.

Apsolutno svaka veza sa vojničkim miljeom nestaje odmah na nevelikom parkingu, i dizajn kojim je odmah apostrofiran duh savremenih pravaca u arhitekturi kroz izazove takozvanog industrijskog pravca adaptacije.

Cigla sa pravolugaonim prozorima zaobljenim pri vrhu, te rešetkastom konstrukcijom preko njih, odmah su najavili veliki trud u dizajniranju ovog muzeja.

Naravno, prolazak kroz vrata neće razočarati očekivanja koja su nastala pred njima.

Naprotiv, svaki naredni detalj je veoma zanimljiv, rešenja su i lepa i funkcionalna, i tako redom sve do glavne sale...kada utiske preuzimaju terakote.

I to je ono što je teško, kad se dublje zamisli...

Dizajnirati prostor koji će moći da isprati ono oduzimanje daha kada se pred nama stvore figure od gline.

Figure najrazličitijih oblika, veličina, motiva...

Inspiracija umetnika koji su ih valjali kao da se na neki način deli kroz prostor dok ga obilaze radoznale oči posetioca, i na mahove deluje kao da se oseća i sama ta inspiracija koju je vajar imao...

Prvi koraci među skulpturama šalju brojne poruke koje se smenjuju sa prethodno upijenim utiscima, ali jedna poruka se jasno nameće - reči postaju suvišne.

Stoga dalje samo kroz fotografije....