Objektivom po Srbiji - Manastir Pavlovac, i sve tajne Kosmaja sakrivene u molitvenom miru

Većina manastira danas ima neku svoju istoriju, neke legende ili činjenice, i nešto što na određeni način, jedva čeka da bude ispričano.

I, nakupi se toga sa godinama, pa potom i vekovima, predanja prelaze sa kolena na koleno, i to je nekako sasvim normalno i očekivano.

Ono što nije za očekivati, jeste da nešto skriva i čuva razne tajne i legende, događaje, pa i ljude, a utisak sa kojim se odlazi iz manastira Pavlovac, zapravo je baš takav.

Utisak kako ovaj ćutljivi, strpljivi i gotovo nežni biser Kosmaja, je da je ovde sve što je ispričano, i ostalo.

I ne, nije to samo položaj, gotovo skrovit u leto kada olistaju šume oko njega, ne...

Ima tu više stvari zbog kojih se takav utisak stvara.

I onda taj mir kojim odiše...

Nekako je drugačiji i taj mir, uklopiv u celokupan ambijent.

A kada podigneš pogledi između visokih krošnji koje su odavno nadvisile kupolu sa krstom na manastirskoj crkvi, nebo kao da - promiče tuda.

Da, oblaci se kreću, ali kada se tako gledaju, oivičeni ekranom od gustih krošnji, prizori koji se smenjuju dodaće još jednu notu u onu karakterističnu tišinu Pavlovca.

A zapravo, manastir i nije toliko skriven, ne.

Sa glavnog puta kojim se iz Koraćice stiže do spomenika na Kosmaju, samo se koji kilometar skrene, i tu smo.

Baš kao da tražimo nedaleki bazenski kompleks Tenesi, dakle, nije neka posebna avantura pronaći ovaj komad karakterističnog mira i tišine, stisnut između crkva i zvonika, odnosno konaka i ruševina stare crkve.

I, tu smo, stigli, parkirali i počinjemo da uživamo.

Da udišemo manastirski mir, i osluškujemo tu skoro nestvarnu tišinu...

Faktografija će se zbuniti malo oko ovog manastira, pa se danas mogu čuti i pročitati i poneki različiti ali i nedosledni ili čak kontradiktorni, a svakako zbunjujući, no možda ne treba zamerati previše jer znamo da je naša srednjevekovna istorija razapeta između oskudne dokumentacije i maštovitih predanja, zapravo i dalje jedna velika zagonetka napravljena od brojnih malih zagonetki, bez odgonetalja, bar za sada.

Tako, ako bismo da budemo odgovorni danas a da ipak napišemo nešto o istoriji manastira, možda je i najbolje da ne insistiramo na tim nejasnim podacima, i da se držimo najverovatnijih, uglavnom generalnih činjenica.

Držeći se te premise, možemo reći sa velikom verovatnoćom, da je manastir zasnovan uz učešće ili uticaj Despota Stefana Lazarevića, najverovatnije u vreme Despotovine srednjevekovne Srbije.

Sudbina ovog, kao i većine drugih srpskih bogomolja u to doba, postaće pohara, palež i pljačka.

Nakon seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, i smrt će zavladati manastirskim kompleksom, sustigavši turskim jataganom one koji se nakon održane jedne od zadnjih liturgija u ovoj seobi srpskog naroda, ipak nisu mogli priključiti tom zbegu naroda, već su svoju sudbinu dočekali ostavši upravo u Manastiru.

Gotovo tri veka manastir je ostao opustošen, a potom su krenule neke obnove.

Kao i većina manastira, svoje zlatno doba pokušaće da dosegne od osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka kada kreću ozbiljne obnove.

Danas je manastirska crkva smeštena tik uz ruševine stare crkvine Pavlovac, a materijali kojima je obnavljan kompleks, sugerišu veliku posvećenost tom zadatku, iako nema nimalo sumnje da radovi na obnovi nisu bili nimalo laki ili jeftini.

Danas vidljivi ostaci nekadašnjih temelja i zidova manastirskih konaka, trpezarije i drugog, temeljno su istraženi u arheološkom smislu, i restaurirani delimično.

Pored te naučne vrednosti, upravo ovi zidovi presvučeni u odoru od bršljana koji ih je u potpunosti prekrio, daju jedan neobičan šmek, još jednu od nota one male etide o Pavlovcu, u kojoj se tišina meri nečujnim oktavama, a tercu na sav taj mir daju retki cvrkuti ptica. 

I sve to zvuči tako skladno tiho, da i uzdah koji se otme čoveku, ma kako tih bio, ovde zazvuću poput krešenda u momentu kada jedna etida preraste u simfoniju, drsko i bezobzirno rušeći sva pravila komponovanja, ne mareći nizašta drugo, i predano isključivo sebi samo....

A, i zašto ne bi....kad sve to tako odzvanja posetiocu da dugo još u sebi kada krene, zvižduće i mumla tiho tu savršenu tišinu, gotovo se plašeći da progovori i naruši onaj sklad, najmanje dok ne izađe na onaj glavni put koji smo pomenuli....uz neizostavno pitanje: A gde ću sad dalje?