Da, barem sedam vekova bi mogla biti računica o starosti manastira koji je vremenom dobio i svoj manastirski prnjavor, istoimeno selo Mala Remeta. A taj naziv bi značio Mala pustinja, i danas da neko nekome objasni kako u ovim rajskim predelima iko može da pronađe nekakvu asocijaciju na pustinju, ja bih ostao zatečen.
No, šalu na stranu, danas je sve drugačije, pa je lako pomisliti da je manastir dobio naziv po selu kraj koga se nalazi, a možda je nekome onomad sve ovo i delovalo kao pustinja...
Možda neka nevelika pustinja...ali ipak, eto...ko bi znao.
Redosled je ipak bio taj da je prvo nastao manastir, a zatim i naseobina na njegovom posedu, sa sve simbiotičkom vezom kakva je u srednjem veku stvarana često između manastirskih institucija sa okolnom zemljom, i prostog stanovništva bez zemlje. I tako već redom, u svojevrsnoj ravnoteži, beše to vekovima uspešan model sa kojim su nastajala i naselja, takozvani prnjavori.
Mala Remeta nije podignuta, izgleda, kao samostalan manastir, već moguće pre kao metoh manastiru Rača, kraj Bajine bašte. Postoje brojne pretpostavke koje pak daju osnova da se i Beočinskom manastiru može pripisati gospodarenje tim metohom.
Za šta god da se odlučimo da prihvatimo, podjednako možemo pogrešiti, kao i biti u pravu.
Istina je da tek turski zapisi mogu biti objektivna osnova kao dokumentovana istorijska činjenica, a oni opisuju Malu Remetu kao već podignut, te uskoro potom i spaljen manastir, i to tek tokom šesnaestog veka, a prethodna tri veka nisu jasno dokumentovana.
Ostaje nejasno i ktitorstvo samog manastira, jer uobičajeni narativ u kome ga je dao podići srednjevekovni vladar prvo srpskih, a potom severno srpskih zemalja na kojima se, između ostalog, i nalazi Manastir, Kralj Dragutin. Uprkos tome, ukoliko dostupne dokumente uzmemo kao relevantne, vreme na koje možemo antidatirati nastanak manastira, poklapa se sa početkom vladavine njegovog oca, Uroša Velikog, što dodaje nove nejasnoće i čini deo priče o nastanku Manastira pre legendom, nego činjenicom.
I, kako nas je istorijska dokumentacija ostavila u slučaju Male Remete u popriličnoj magli kada se osvrnemo na početke gradnje, tako nas nije u tom smislu razočarala ni u narednim vekovima, sve do osamnaestog veka kada je dokumentacija pouzdanija i kompletnija.
Iz nje je jasno kako je sredinom tog veka podignuta i treća crkva, danas Crkva Svetog pokrova, koja dominira manastirskim kompleksom i mami uzdahe već pri prvom pogledu na nju.
A prvi pogled je gotovo bajkovit.
Naime, iako je prilaz pristupačan, nije idealan i zahteva malo odricanja od komfora širokog i komfornog asfalta, a slično tome i nevelik parking možemo da posmatramo.
Pa ipak, tabla sa nazivom i kapija pored koje smo stali, su na uzvišenju.
I prvi koraci kroz kapiju otkriće nam kompletan pogled na manastirske zgrade, ali i čitav kompleks koji se u svoj svojoj lepoti pruža pod nama.
Crkva koja dominira, ne samo izgledom u tipičnom vizantijsko srpskom stilu gradnje bez baroknih detalja koji uglavnom krase crkve nastaje u tom vremenu, danas nema svoj zvonik.
I ne samo danas, već ga nije ni imala nikada.
Danas je upravo zvonik velika atrakcija.
Nasuprot ulaza u crkvu, smestio se na drvenim platformama i osnovi od kamena, i po mom skromnom mišljenju ozbiljno konkuriše za najatraktivniji detalj. U konkurenciji onako lepe crkve, jedinstvenog pogleda sa ulazne kapije i potočne doline u koju je kompleks smešten, oslonjen na senku drvoreda uz potok, nije lako biti najatraktivniji detalj uopšte.
I nije to baš neki manastir pored puta, ideš pa naiđeš i samo staneš tu. Parkiraš i uđeš.
Mora malo da se prate putokazi, da se i pita poneko, ali nije obeshrabrujuće, naprotiv.
Upravo to bi mogao biti razlog što je ovde toliko lepo.
Nije uz glavne puteve, verujem da je to jedan od glavnih razloga.
I taj mali trud koji treba uložiti dodatno, odvešće nas na mesto na kome je sve baš ovako, kao na slikama.
Oni koji su sposobni da pronađu neke veće dubine u sebi, pronaći će verovatno i svoju dozu spokoja koju čuva manastirska duša, između uzdaha koje izaziva prizor lepote koja nam se upravo otkrila u dolini ovog potoka, uglavnom sakrivena od poluzainteresovanih pogleda.
Otkriven samo predanima u želji da pronađu lepotu u svemu. Onima posebnima...
A kao što već rekoh, ostalo je na slikama.
Samo treba imati na umu da ovakav doživljaj nijedna slika ne može zaista da prenese. Samo to.
