Lepo, mirno i na saživot sa rodama ponosno banatsko selo.
Ribnjaci su takođe ono što može da se nabroji u obeležja Sakula.
Konačno, verovatno su gostoljubivi meštani i svojevrstan švedski sto u vidu ribnjaka upravo glavni razlozi zbog kojih se rode svake godine vraćaju te zaposedaju gotovo sve bandere i dobar deo krovova, pored posebnih konstrukcija koje su im meštani napravili i ponudili.
Sve je to razlog što ću, mimo uobičajenog putopisa ili reportaže, ovaj put predstaviti jedno mesto upravo kroz rode i njihovu letnju rezidenciju, makar slikom, jer smatram da su te slike najlepši prikaz Sakula.
Veovatno to smatraju i sami meštani jer su već decenijama u borbi za prestižna priznanja materijalizovana kroz titulu Evropskog sela roda, odnosno, prestonice tih velikih ptica selica, prema broju njihovih aktivnih gnezda.
Rode, kažu, pamte.
Znaju svoje mesto, a najveći broj njih je svoje mesto, makar u Srbiji, pronašao upravo u Sakulama, tom mirnom banatskom selu izniklom još tokom petnaestog veka na aluvijalnoj površini koju gradi Tamiš sa svojim brojnim pomoćnim tokovima.
Paradoksalno pomalo, ali najznačajnija manifestacija ovog mesta su zapravo Ovčarski dani, priredba i okupljanje pri kome su svi reflektori upereni ka uzgajivačima stoke, a prevashodno ovcama.
Istini za volju, stada ovaca naokolo po obodima Sakula, te dalje malo po plodnim pašnjacima naročito uz vodene tokove Tamiša, zaista su jedan snažan utisak za posmatrača.
Čitav kraj zapravo i jeste prepoznat kao kraj iz koga potiče krupnija stoka, ali se u njemu i okuplja, poput tradicionalne manifestacije Takmičenja u vožnji zaprega u Opovu, a Sakule su neizostavni deo priče o ovom kraju, ma u kom smislu ga posmatrali.
I sad, kako objasniti ovakvu posvećenost rodama i ribnjacima, u mestu poznatom po svojoj manifestaciji stočarskog karaktera, ja zaista ne znam.
I ne pokušavam. Ne vidim, zašto bih.
Rode su tu, na svakoj banderi, na skoro svakom krovu i odžaku, ribnjaci plene svojom veličinom zakićeni lokvanjskom florom svojstvenom upravo ovakvim ambijentima, a kada ih dodatno dekorišu sunce i oblaci u sinhronoj smeni na pozadini plavog neba, prizori postaju fantastični.
I tako, dan se oslanja na dan, i jednom će svakoj od roda doći dan kada će poleteti nekud južnije, a ribnjaci će ostati mirni, bez talasanja, uljuljkani u gotovo uspavanku od horova žaba koje bezbrižno svojim kreketom najavljuju suton. Nema više onih dugonogih stvorova čiji oštar kljun iskopa žabu ispod lista i blata, i do proleća su samo zmije ono čega će se plašiti.
Provrtevši poneki krug točkovi bicikla koji zamiče nekud u jednoj od krivina koje se seku pod pravim uglom u pravilu u mirnom banatskom selu, ostaviće za sebe duboko zagledan pogled prolaznika veoma lako.
Probao sam to, da, i pogled mi se zakivao na nekoj od švapskih kuća koje preovlađuju negde u centru sela, u odnosu na nešto manje kuće na periferiji. I, to nije slučajnost, već je to jedan od postulata doba kada se u prošlosti, ponajpre tokom osamnaestog veka, ovaj kraj znan i kao vojna krajina, ili granica, formirao u urbanom smislu.
Postojao je tada red, rekli bi neki zlonamernici, te se poštivala naredba odgovornog oficira za ovo područje, i kuće su se zidale gotovo planski. Otud i to sečenje ulica pod pravim uglom u najvećem delu sela, a otud i način gradnje poznatiji kao ušoreno mesto.
Kuće su mogle biti jedan od tri tipa. To je pre svega kuća-na-brazdu, odnosno kuća koja je svojom dužom pravolugaoničkom stranicom delila imanje od onog narednog, te sa druge strane gradila dvorište, dok je kraćom stranom činila uličnu dekoraciju, zatim kuće koje su upravo dužom stranicom gradile ulicu, i kuće na ćošku. Zanimljiva urbanistička rešenja.
Ono što je svakako jedna zaostavština neosporna, jeste činjenica da su ovde, kao i drugde po Vojvodini, živeli Nemci, ali u švapskim kućama, definitivno.
Zapravo baš etimologija naziva sugeriše da su nekadašnje Dunavske Švabe koji su bili jedni od prvih organizovanih žitelja između ostalih mesta, i Sakula, učinili svojevrstan otklon u nekakvom nedefinisanom kulturološkom i možda kakvom drugom smislu u odnosu na Nemce kojima etnički pripadaju, i dan danas se održao stari naziv za nekakvo nemačko, a ipak na neki način domaće nasleđe - švapsko.
A, etimologija nas u Sakulama dovodi i do još jedne zanimljive ali i moguće prepostavke.
Reč je o nazivu sela, a određeni istorijski izvori govore o ovom području kao o nekad aktivnoj, a nekad i ne baš aktivnoj granici koja je ovim područjem delila turske teritorije od Austrougarskih. Upravo ta granična nedoslednost učinila je da vremenom određene odbrambene utvrđene građevine izgube svoj značaj ostavši duboko u pozadini teritorije, te je tako na ovom prostoru u sličan status zapala i izvesna kula, verovatno osmatračnica, obzirom na nedostatak dokaza o ikakvoj većoj fortifikaciji.
Elem, kula koja je bila van tada naseljenih mesta, postala je predmet raznoraznih priča, pretežno sujevernih, čiju okosnicu je predstavljala prepričavana legenda o nekakvom jahaču bez glave, koji nekud iz kule izjaše na podivljaloj, povećoj svinji.
Takve priče dojadiše tadašnjem vojnom nadzorniku oblasti, te ovaj naredi da se kula sruši, kako bi se svi uverili da nema ničega sem glupog praznoverja, i seljaci kretoše sa svojim alatkama u pohod kuli koju brzo srušiše do temelja. Ne sluteći da su time otvorili neke nove prostore za naseljavanje, vratiše se kućama dok ubrzo ne shvatiše da se narod seli nekuda dalje. Na pitanja gde se to sele, odgovor je bio sličan - iza kule.
Pa, da li je baš tako nastalo ime ovog mesta, teško je tvrditi, no priča je interesantna u dovoljnoj meri, da nam nakon nje preostaje samo da prošetamo sa rodama i preletimo malo preko ribnjaka koji danas čine onaj snažan šarmantni oreol koji prati ovo lepo banatsko selo.
Нема коментара:
Постави коментар