Jednog dana koji je mogao biti hladan i tmuran, ali uopšte nije morao biti takav, zaputio se iz svog rodnog mesta jedan od najznačajnijih srpskih umetnika u više vrsta umetnosti. Jedan pesnik, pripovedač, predavač, slikar i dramski pisac, koračali su kao jedan, tog jednog dana kada je Đura Jakšić krenuo iz rodne Srpske Crnje u svet.
Malo je verovatno da je pesnik u njemu znao za slikara , ili da je pripovedač znao za dramskog pisca u njemu, ali zaista, vreme će pokazati da su svi oni bili tu, tog tmurnog dana, koji zapravo i nije morao biti tmuran.
Pakovale su te noge kilometre i ranije, jer se Đura školovao i u osnovnoj i u srednjoj školi, ali i prilikom pokušaja učenja zanata u više gradova, ali baš tog dana koji je, eto, mogao biti hladan, ali o tome ne znamo ništa, zaputio se u Temišvar da uči slikarstvo. Ne ono što je trebalo, već ono što je želeo.
Danas se na par stotina metara od kuće iz koje je krenuo, nalazi državna granica, no tada nje nije bilo. Granice koje su čekale Đuru su zapravo vlastite granice koje je prelazio pišući, slikajući i pripovedajući.
No, kako se to u narodu kaže, 'leba se od toga nije najeo.
Naprotiv, kada je ponestajalo rupa na kaišu, jedini put koji su sledile njegove noge, vodio je u Srpsku Crnju.
Ipak, nakon novih studija slikarstva u Nemačkoj, uspeva da živi od slikanja i pisanja, prvo u Kikindi i Novom Sadu, a potom i u Beogradu gde je ostao do kraja.
No, uz sve prethodno nabrojano, ostalo je još nešto po čemu će ovaj nekada osrednji đak, a potom vanserijski multidisciplinarni umetnik, ostati upamćen, a to je činjenica da je bio boem.
Iako je najčešća asocijacija na boemstvo alkohol, i najčešće retko ko zna zbog čega onda nije upotrebljen termin pijanstvo, a ne boemstvo, Đura je možda i jedan od najboljih primera definicije jednog u odnosu na drugi termin. Đura je voleo da pije. U kafani, ne sam u kući. Ne ispred prodavnice. Ili, iza prodavnice...
I, ono što je osnovno...nešto stvara, nešto što izaziva osmeh drugima, a ne gađenje.
Neko tada stvara umetnost, pesme su najčešće pisane baš u kafani...neko stvara atmosferu, ugodnu, prijatnu, inspirativnu čak...i, mnoga dela nastanu kasnije inspirisana tom atmosferom.
Baš kao i Đurina pesma Mila.
Jer....Ana toči, Ana služi, al' za Milom srce tuži....
Za nekom Milom, iz neke kafane, u nekoj Kikindi, nekada...
Sa pijanstvom to ne ide. Pomućenje svesti je jedina svrha. Razlika je jasna svakome ko želi da je vidi.
Jednako kao što gurman uživa u ukusu hrane, a žderač zapravo u njenoj količini...da, stomak ume da izmakne kontroli i gurmanu, pa se naizgled razlika ne vidi, ali tu je ona. Tu je i ta razlika, kao i razlika između boema i pijanca.
No, Đurinoj porodici teško da je to mogla biti uteha.
Novac koji je ostavljao u kafani, ponekad je bio i sav raspoloživi novac, i porodica je teško preživljavala te momente. Postoje oni kojima nikada nije bilo moguće objasniti boemstvo, a na prvom mestu je tu bila porodica. Mnogočlana porodica plaćala je zapravo ceh ne samo Đurinom boemstvu, već i tuberkulozi koja ga je lomila i sprečavala da radi, a možda bila i uzrok otpuštanja ponekada.
Kada se upokojio, relativno mlad i gotovo tek načetog potencijala, za njim je ostao već pozamašan rad i dela koji, pak, nije bio inspirisan tom porodicom, već uglavnom pomenutom konobaricom Milom iz Kikinde koja je bila i inspiracija za najčuveniju sliku Devojka u plavom, ili porodicom iz koje je potekao, koju je njegova umetnička misao videla kao sedam siročadi i slično.
Koliko li je nostalgije moralo ostati u nikada više pređenim kilometrima do Srpske Crnje iz koje su ga tako davno odnele noge...
A Crnja je ostala tamo gde je i ispratila čuvenog pesnika, slikara i pisca.
Samo što je ne možemo zvati Crnjom, ne bez prefiksa Srpska, jer danas se Srpska Crnja nalazi u opštini Nova Crnja, a to nisu jedine dve Crnje koju prepoznaje istorija, iako ih danas geografija danas vidi kao samo dve.
Naseljavanja jednog od inače najstarijih naselja u Vojvodini uopšte, odvijala su se tako što je oblasni gospodar naseljavao etničke grupacije onako kako je smatrao da je potrebno u nekom momentu, a uticaja je imala i velika bitka sa Turcima koja je u potpunosti uništila selo koje je valjalo oživeti nekako.
U tim prvim kolonijalizacijama, a biće ih još posle svakog od dva svetska rata, etničkim grupisanjem nastala su naselja sa nacionalnim prefiksima, te istorija poznaje i Nemačku, i Mađarsku i Srpsku Crnju, ali i naselje Vojvoda Bojović.
Vremenom, Mađarska Crnja je postala Nova Crnja, današnji nosilac lokalne vlasti i opštinske uprave, dok su se nakon Drugog svetskog rata, preostala tri naselja sjedinila u današnju Srpsku Crnju. I tako su se nazivi mesta poput Starog Selišta, Črnje, ili Olaša konačno primirili u ovom današnjem veoma jedinstvenom ambijentu koji znamo kao Srpska Crnja.
No, bez obzira na naziv, Srpska Crnja je opstala i sijala tako snažno na mapi Banata, da je jedan nemački general tokom okupacije prepoznao to mesto kao idealno za svoj letnjikovac. Franc Nojhauzen ovde je podigao najmlađi zamak u Srbiji, na samom izlazu iz mesta, tik ka carinskom prelazu.
I tako je pored slavnog slikara i pisca, Srpska Crnja postala poznata i po ovom dvorcu koji meštani zovu jednostavno - kaštel.
Dakako, i pre dvorca mesto je bilo poznato i po prelepoj crkvi Svetog Prokopija iz osamnaestog veka, kojoj je deo ikonostasa i sam Đura Jakšić oslikao. I upravo u svom viđenju sveta kroz prizmu izražene slobode duha odavno otklonjene od krutih društvenih uputnica na temu kako proživeti život, osim fresaka na zidovima crkve ostavio je i deo sebe, onaj njegov najdublji deo. Naime, likove svetaca oslikao je likovima poznanika iz svog okruženja u neutaživoj potrebi da približi čoveku sve u šta je čovek spreman da veruje.
Srpska Crnja je danas najpogođenija brojkama.
U odnosu na brojčano najveću populaciju, stanovništvo se danas gotovo utrećinilo.
Malo mesto na granici, na putu iz Zrenjanina ka Temišvaru, najverovatnije će ostati ipak samo to.
Ili će nekome, poput autora ovih redova, biti i destinacija, ciljana i željena, namenski posećena....
Нема коментара:
Постави коментар