Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Baba Pusta, monumentalni svedok jednog vrhunca moći i zlatnog doba

Gleda čovek te avanturističke filmove, džungla, polusrušeni zidovi hramova obrasli u puzavice i druge biljke, mapa i kompas u ruci i lov na blago. Daleko, ko zna gde...

Negde gde su džungle normalna pojava, i tamo gde je mistika zavučena duboko u njih, na istoku Azije ili zapadu Srednje Amerike...u svakom slučaju, tamo gde je tom ambijentu mesto.

A ipak, šta ako poželi da tako nešto i poseti?

Da oseti taj avanturistički duh i nalete adrenalina dok se kroz džunglu jedva nazire prolaz, a potom iza njega i prvi zidovi, pa potom stubovi, a onda i sav folklor koji krasi filmove o Indijani Džonsu i lovu na kovčege, lobanje i blaga.

Pa, ako oseti tako nešto, ne mora da proverava dokle mu važi pasoš, jer se po severnoj Bačkoj može kretati i bez tog međunarodnog dokumenta. Da, upravo ovde, na nepunih dvesta kilometara od Beograda, pronaći će sve osim lobanja i kovčega...a blago? 

Pa, na neki način, sve ostalo što pronađe, nekome je blago. Meni prvom od svih.

Kompas i mapu danas je zamenila navigacija, istini za volju, poprilično neuspešno kada se dođe na pedesetak metara od cilja, ali u svakom slučaju, dovoljno je i to. Naravno, kako kaže ona stara izviđačka mudrost, kartu čitaj - seljaka pitaj. Pa tako, ako imaš koga pitati, te ako taj neko kaže da je tu ono što tražiš, onda nije strašno ni lutati malo kada se iscrpi sva moć navigacije na nekih pedesetak metara oko cilja.

I, zapitaćemo se, kako nešto tako veliko može biti na pedesetak metara, a da ga promašimo...

Pa, može se...dva puta zaredom.

Možda i tri puta čak.

...ukoliko je vegetacija u punom cvatu, dakako.

Džungla koju ne moramo tražiti po egzotičnim delovima planete, uspešno će zatvoriti i pogled, a kamoli pristup zidinama zdanja koje je pre samo pola veka bilo filmska scenografija, a pre jednog veka i simbol moći i bogatstva. Tačnije, jedan od simbola.

I sama džungla o kojoj pričam, zapravo je zaostavština nebrige i zuba vremena koji kao da su se utrkivali ko će pre da osudi ovo zdanje na izgnanstvo u sećanje. I ko zna ko bi u toj trci pobedio da devedesete nisu donele sa sobom izbeglištvo, ali i sunovrat opšteg morala, u kome je bilo sasvim normalno da se sve ukrade i raznese, štogod se ukrasti moglo, a ponešto i uništi, voljno ili nevoljno, danas je apsolutno nebitno.

Tek, zdanje koje je predstavljalo svojevremeno vrhunac veleposedničke karijere porodice Fernbah, danas podseća na te tajne hramove duboko po džunglama Amerike i Azije, dok je džungla koja okružuje samo zdanje, zapravo nekadašnji park u engleskom stilu, negovan i pravljen od preko stotinu egzotičnih i retkih biljaka godinama pre nego što je odlučeno da se usred njega podigne dvorac.

Prvi od Fernbaha koji se doselio na ove prostore, učinio je to još u osamnaestom veku, i moguće da nije znao kakvoj industrijsko poljoprivrednoj  firmi udara temelje kada je počeo da posluje po severnoj Bačkoj, iz Apatina u kom je sebi podigao dom.

A baš na ovim prostorima bi taj pomenuti Johan Georg mogao biti nazvan askurđelom, onim od koga kreće loza na određenom području. Brojni ratovi, uključiv i dva najstrašnija koje je čovečanstvo iskusilo, bili su prepreka dužoj održivosti mnogih vlastelinskih porodica, a kada se prisetimo i komunističkog stava prema njima, te postupcima koje su takvi stavovi dozvolili, jasno je da je opstanak uspešne poljoprivredničke, a potom i trgovačke i industrijalske veleposedničke porodice koji je trajao oko dva veka, zapravo veoma redak uspeh. I to, ne mali uspeh, naprotiv.

Uspeh je bio takav da su u svojoj zadnjoj generaciji koja je bila na vrhuncu moći i slave, imali plemićke titule, nepregledne oranice najplodnije zemlje, prerađivačku industriju i unapred rasprodate plasmane, a bavili su se i finansijskim transakcijama, te se porodično bogatstvo zapravo eksponencijalno uvećavalo. Zahvaljujući tome, za sobom su ostavili ne samo ovaj dvorac, već i dvorce, odnosno vile i letnjikovce u Apatinu i Temerinu, ali i Sonti i Krivaji, jer su sva petorica braće imali i ambicije i uspešnosti, a sve su to ukrasili sjajnom arhitekturom koja je ostala za njima.

Baba Pusta je podignuta od strane Karolja Fernbaha otprilike u vreme početka njegove političke karijere, pre svega u Mađarskom parlamentu, i sasvim je moguće da je raskoš i sloboda projektovanja uokvirena u tadašnje moderne koncepte, a pre svega preovlađujuću secesiju zapravo odraz potrebe da se politička karijera isprati snažnom materijalnom osnovom koja se ogledala i kroz kuću za život.

Pa ipak, bilo to tačno ili ne, ovaj dvorac nije nikada ni pravljen da bi se u njemu živelo, smatraju pojedini izvori, i tu postoji jedna neoboriva logika, jer u toj kući zaista od vlastele niko nikada nije stanovao.

U svakom slučaju, i ako se nije živelo u njoj, moglo se.

Komfor kojim prosto odiše i danas ovako ruinirano zdanje, pruža nam dovoljno informacija o tome da je bilo ne samo moguće, već i poželjno živeti ovde.

Jer, ako veliku polukružnu terasu nasuprot ulazu, koja gleda u park, možemo smatrati nekakvim standardom luksuznih vila za ono doba, onda je mala kapela na kojoj se i dalje mogu videti freske čak i u tako zapuštenom i urušenom stanju, ono što svakako čini ovaj dvorac posebnim.

Kula koja je služila kao vidikovac i danas dominira, iako se pogled koji se pruža sa nje, ne može više smatrati pogledom zbog koga je podignuta. Naime, pogled na džunglu zamenio je pogled na polja koja su obrađivana, a strahota ogoljenih zidova sa pokradenim kompletnim krovom, zasigurno nije panorama vrta u engleskom stilu zbog koje je i podizana kula.

No, i takav, ovaj dvorac je impozantan i dan danas.

Naravno, kao i u svemu, naše konačne impresije opredeliće suštinski naša očekivanja.

Lično, nisam očekivao ambijent drevnog hrama u prašumi kroz koju se probijam mačetom, ali jesam očekivao jedan izuzetan objekat, ruiniran i devastiran negde na kraju kakvog letnjeg puta.

Ne, put je ostao pod kakvim-takvim asfaltom, ali je prilaz i pogled na nekada ponosni dvorac, uspešno prikrila bujna zapuštena vegetacija. Stanje objekta i pripadajućeg mu kompleksa je bilo negde u granicama očekivanja, ali mi je sve ostalo definitivno oduzimalo dah na momente, a konstantno mi je držalo osmeh na licu.

Fotografija i živi prikaz najčešće ne mogu da se izjednače, ali mislim da je i sa fotografijom moguće podeliti deo utiska koji je na mene ostavila Baba Pusta, pa se možemo nadalje prepustiti fotografijama jednog dvorca, ali i jednog doba provincijskog uspona i zlatnog doba jedne porodice koja svakako nije zaslužila da se sa njenom otetom imovinom ovako ponaša, kako se ponašala zadruga kojoj je dodeljena.