Objektivom po Srbiji - Stopića pećina, fantastična igra svetla i prirode, harmonija bez kraja

Koliko čovek zaista može ulepšati prirodu, nekako je pitanje koje svako malo, mi koji volimo putovanja, postavimo sami sebi.

Odgovor uopšte nije lak, ali ni jednostavan.

Daleko je lakše odgovoriti na pitanje koliko čovek može prilagoditi sebi lepotu prirode, sačuvati je, pa i prikazati onakvom kakva je.

Videli smo svi to dosta puta, no nekako se samo po sebi nametne s vremena na vreme i pitanje, koliko zapravo čovek lepotu prirode može dodatno uvećati.

Možda se na Zlatiborskoj visoravni, na obroncima tog čudesnog platoa, na putu prema čuvenom Sirogojnu, ali i vodopadu u Gostilju, može pronaći odgovor.

Jedan dovoljno dobar odgovor u koji ćemo zakoračiti kroz grandiozan ulaz od 35 metara širine i čitavih 18 metara visine.

Stopića pećina, jedna od takozvanih rečnih pećina, jer njome protiče delom svog toka i Trnavski potok, dodajući joj jedan šmek koji samo voda ume da podari, spremna je za otkrivanje svojih lepota, prilagođavanje tih lepota posetiocima, i konačno, ulepšavanje lepote ljudskom rukom i tehnologijom.

Iako je zapravo prilagođen, ali i prema mom skromnom mišljenju ulepšan, samo mali deo deo pećine, i sa tako malim delom pred nama je danas već duže od jedne decenije, jedna od najlepših pećina u Srbiji.

I, možda taj podatak da je pred nama duže od jedne decenije nekoga može da zbuni, ali svakako je ipak reč samo o periodu od kada je otvorena za posetioce, dok je već na samom početku dvadesetog veka otkrivena i dokumentovana, ponajviše od znamenitog Jovana Cvijića.

Dakako, pećina je daleko starija, i baš taj podatak možda i ostavlja mogućnost da vremenom otkrije pred istraživačima i neke tajne, no za sada nam nudi svoje neobične lepote koje apsolutno vredi videti, ali i doživeti.

Jer, videti je samo jedan od elemenata celokupnog doživljaja sa kojim konačno napuštate posle obilaska ovu fantastičnu pećinu.

Nadmorska visina jedne pećine je preko 700 metara...pa čoveka navodi na pomisao da je pećina negde visoko.

Istina je da se do pećine itekako ima spuštati, i sam spust uz dugačke stepenice deo je tog doživljaja o kome pričam.

Impozantan spust, poput dramatične najave nečeg ogromnog, narastajućeg, kao u najlepšim dramskim delima odigranima na daskama koje život znače.

I, upravo to se i dešava.

Pred nama je konačno ulaz koji već sam po sebi može ostaviti bez daha.

Toliko je velik taj ulaz...i, toliko toga najavljuje.

Svetlo i boja.

Čak i igra senki može lako biti nadmašena samo dobro odabranim svetlom.

Boje pod različitom svetlošću mogu biti varljive, nestvarne, nerealne, ali i netačne, no jedno je sigurno - biće prelepe.

Dizajner koji se usudio da pokuša da lepotu prirode apostrofira, ali i nadogradi, ovde je, čini se, napravio sjajan posao. Ne znam o kome se radi, niti sam se raspitivao, ali zaista se divim urađenom.

Sistem staza u kome se smenjuju betonirane čvrste staze, mostići i stepenice, vodiće nas kroz ove lepote bezbedno, bez potrebe da preterano pazimo kuda hodamo, i sa mogućnošću da sva svoja čula zapravo podredimo upijanju lepote oko nas koja nas svakim korakom sve više pleni.

Pet celina koje čine ovu pećinu teško ćemo primetiti i u glavi posložiti bez pomoći nekog stručnog vodiča, ali svaki element pećine koji vidimo, umeće da nam ispriča svoju priču bez problema.

Ukoliko budemo imali sreće, pa dođemo kada je voda u potoku zaista visoka, a vodotok pun, ugledaćemo i gotovo deset metara visok vodopad kao jednu od atrakcija pećine.

No, i ako ne bude tako, onaj doživljaj koji nosimo iz pećine, biće dovoljno bogat, jer nikoga neće ostaviti ravnodušnim zaštitni znak ove pećine, a to su bigrene kade.

I, koliko god da deluje važno, ne moramo unapred znati da je bigrena kada zapravo prirodno načinjeno korito za akumulacijske pećinske vode, jer ćemo to shvatiti već pri prvom pogledu na njih.

Boje će se smenjivati, dubine i širine razlikovati, ali kaskadna struktura i formacija u kojoj će nam se predstaviti ove kade, svakako je nešto što će kompletirati u potpunosti naš doživljaj.

Tišina je nešto što se u pećinama obično podrazumeva.

Ponekad sama od sebe, a ponekada zbog kućnog reda da ne se ne remeti populacija slepih miševa, no u svakom slučaju tišina je nekako podrazumevana u pećinama.

U Stopića pećini sa šumom protičuće vode dobijamo i novu dimenziju, dimenziju klokota, bućkanja, udara vode o vodu i prskanja po udaru u stenu.

I zato je videti pećinu samo deo tog doživljaja, važan deo, ali ipak samo deo.

Da, pećina je svuda oko nas, od silaska, preko ulaza, pa sve do klokota vode i fantastičnog prelivanja svetala kojima je ćovek uspešno ulepšao prirodu i njenu lepotu.

Dar koji je prihvaćen, pažljivo pripremljen, i na kraju mu je dodata prefinjena mašnica za kompletan ugođaj.

Tu, na nepunih dvadeset kilometara od centra Zlatibora i svih čuda kojima nas ta planinska visoravan ume počastiti.