Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

понедељак, 16. септембар 2019.

Objektivom van Srbije -Perast, od svetskog glasa, preko ivice zaborava do savremene ekskluzive, put jednog gradića od kamena

Nepunih petnaestak kilometara od Kotora, podno brda Sveti Ilija, smestio se Perast.
Davno...baš davno.
I ustrajao je do danas.
Čak i ime vuče iz svoje ilirske istorije.
Toliko je to davno bilo.
Imao je i brodogradilište.
Imao i Pomorsku školu.
Čuvenu.
Svetski čuveno, tačnije.
Pa, kako i ne bi kada su pomorci Perasta u svom najvećem pomorskom zamahu plovili na preko stotinu brodova svetskim morima i okeanima.
Dakako, istorija i statistika beleže i druge cifre.
Maleni gradić u Boki Kotorskoj kroz svoju školu sproveo je i čak sedamnaest ruskih plemića, Kneževa i Kneževića...
Zatim dolaze godine zaborava, laganog opadanja važnosti.
Gradić naspram Veriga sve manje gleda u njih zorom...
Sve se manje škura otvara da bi pogled spustilo na njih.
Čak ni na Gospu od Škrpijela...
Sve je manje ljudi.
Sve više kuća propada.
I...kao i u svakoj lepoj priči, posle kiše, zasija sunce.
Sunce se zadnjih desetak godina zaista otvorilo nad Perastom i nema nameru da zađe, a kamoli da zgasne, utrne...
Oh, ne...naprotiv.
Kao da se tu nastanilo.
Sija za Perast sjajem ekskluzivnog letovališta.
Jednostavnog.
Sa trgom..Pjacom.
Sa glavnom i praktično jedinom pravom ulicom uz more utabanom.
Sa malim kalama i stepenicama koje vode naviše, u nešto višlje delove mesta.
No, sve je to ipak tu.
Uredno, primamljivo...pa, da...ekskluzivno zapravo.


Sa obe prilazne strane sada su uređeni parkinzi.
Rampe.
Ljubazni domaćini koji brinu o tome da se gradić ne zaguši vozilima nepotrebno.
Sjajan posao obavljaju.
I prvi kontakt sa namernikom ili gostom koji je možda i najbitniji, kao da su podigli na neki novi nivo. Neočekivan.
Preciznije, očekivan ali u ambijentu visoko razvijenog turizma.
Možda čak i onog elitnog turizma.
I nakon toga kreće šetnja kroz jedan autentičan primorski gradić kome sezona dostiže razmere špica već samim početkom Maja meseca i na njima se održava sve do kraja septembra.
Kamene ali živopisne kuće.
Svaka svoju istoriju ima.
Plaže...nevelike, relativno plitke i malog kapaciteta, više u nekom aristokratskom stilu.
Intimne, kamene, privlačne za sunčanje u prirodnom ambijentu primorskog mesta bez znatnijih primesa savremenog ili masovnog turizma.
More...ribe, vetrić...za poželeti samo...





















































Pampuri...pa i oni deluju nekako...pomorski.






Нема коментара:

Постави коментар