Ruža je oduvek bila simbol nečeg lepog, mističnog i romantičnog. Bela, žuta, pa čak i crna, ali najčešće crvena, kontroverzna simbioza opasnog i primamljivog, oštrog trna i nežne mirisne latice...jednostavno, ruža je uvek nosila svoju poruku bez mnogo reči.
I kada je daruješ znaš da Tvoj neko kroz nju može da Te vidi, pamti, oseti...i kada je dobiješ, znaš da je to Tvoj neko pa je čuvaš, prvo u vazi, zatim na zidu, a još kasnije u srcu. U nju nekako stanu sve one prelepe tajne, sve one boli i radosti, sve one skrivene i neostvarene želje. O, da, itekako stane sve to, samo treba znati voleti ružu i u nju možeš utisnuti sve...baš sve.
Konačno, ružu treba znati i omirisati i kroz nozdrve uvući sve one mirise koje ste delili i sve one mirise koje želiš da delite, pogledati sva ona zvezdana neba u noćima koja ostaju u albumu uspomena, svaki strasni poljubac i izmamljeni uzdah...
Oh, naravno, i svaku suzu prolivenu, ili one koje tek čekaju da se skotrljaju, svaku suzu možeš sakriti ili pronaći u ruži...i od sveg cveća na svetu baš jedino u ruži...iz nekog razloga.
Svako ime možeš sakriti ili pronaći u tom cvetu, i kada sve prođe i ostanu samo sećanja, prođeš pored cvećare ili parka i zagledaš se u taj fascinantni cvet i setiš se nekoga, kroz misli se protegne poznati dragi glas, li i ime. Ime ruže?
Moguće, kada prođe dovoljno vremena, biće da je to sada ime ruže. One jedne jedine, jer možeš darivati bukete i bukete, važna je samo ona jedna na kraju, ona koja krije osmeh, sreću suze i bol, ona koja će zauvek kriti to jedno ime sve dok i sama ne postane to ime.
I ako sa pravom osobom podeliš ružu, ali samo ružu, osoba će znati sve, znaće za svaki osmeh i svaku tugu, za svaki srećni uzdah i svaku suzu, i za one prolivene i osmehnute, i za one koje će se tek kotrljati ili se hvatati na rubu usana...
I kada je daruješ znaš da Tvoj neko kroz nju može da Te vidi, pamti, oseti...i kada je dobiješ, znaš da je to Tvoj neko pa je čuvaš, prvo u vazi, zatim na zidu, a još kasnije u srcu. U nju nekako stanu sve one prelepe tajne, sve one boli i radosti, sve one skrivene i neostvarene želje. O, da, itekako stane sve to, samo treba znati voleti ružu i u nju možeš utisnuti sve...baš sve.
Konačno, ružu treba znati i omirisati i kroz nozdrve uvući sve one mirise koje ste delili i sve one mirise koje želiš da delite, pogledati sva ona zvezdana neba u noćima koja ostaju u albumu uspomena, svaki strasni poljubac i izmamljeni uzdah...
Oh, naravno, i svaku suzu prolivenu, ili one koje tek čekaju da se skotrljaju, svaku suzu možeš sakriti ili pronaći u ruži...i od sveg cveća na svetu baš jedino u ruži...iz nekog razloga.
Svako ime možeš sakriti ili pronaći u tom cvetu, i kada sve prođe i ostanu samo sećanja, prođeš pored cvećare ili parka i zagledaš se u taj fascinantni cvet i setiš se nekoga, kroz misli se protegne poznati dragi glas, li i ime. Ime ruže?
Moguće, kada prođe dovoljno vremena, biće da je to sada ime ruže. One jedne jedine, jer možeš darivati bukete i bukete, važna je samo ona jedna na kraju, ona koja krije osmeh, sreću suze i bol, ona koja će zauvek kriti to jedno ime sve dok i sama ne postane to ime.
Нема коментара:
Постави коментар