Moja najstarija sećanja svakako jesu vezana za tramvaj, šine, kaldrmu oko pruge, konduktere na svojim visokim sedištima, vozače sa kapama, sanduke sa peskom pored pruge...naravno, ima i pregršt sasvim drugih sećanja, ali eto, kada sam ugledao jednu staru Škodu, odjednom su se evocirala sama od sebe upravo te moje uspomene. Krug dvojke...
Zapravo, ja se ne sećam baš ove Škode, već nekih drugih, malo mlađih tramvaja, čini mi se, ali uspomene su tu svakako, bez obzira da li sam baš tehnološki pogodio generaciju ovog jedinstvenog prevoznog sredstva koje očito neće nikada izumreti.
Drvene klupe umesto stolica, da, mislim da se i toga mogu setiti...zapravo, više se sećam onih silnih "hvala Bogu da su se setili da zamene one izakane drvene stolice..." nego što možda mogu da se setim samih drvenih klupica, ali definitivno se sećam. Da...
Sijalice?
Ne, nisam siguran da su mi poznate ovakve sijalice, a rukohvati koje su zamenile šipke...e, njih se sećam, iako mislim da sam to samo jednom ili dvaput video. Kožni rukohvati, da...
Često sam, kao dete, čučao neposredno pored vozačeve kabine i krišom virio u nju, a sada, eto, pružila se predamnom kao na dlanu. Teško je odoleti, ali i upoznati se detaljno, pa makar i sa ovolikom vremenskom distancom.
Uspomene klize lagano, od vrata do sedišta, od sedišta do prozora, od prozora do vozačeve kabine, sećanja se mešaju sa maštarijama a slika, nekada, mogla bi možda da izgleda i ovako...
Ipak, najdraže uspomene vezane za tramvaj prožete su upravo ovakvim pogledom:
Takozvano kešanje o zadnju trolu, kada savije šina ispod Bajlonijeve pijace kod crkve Svetog Aleksandra Nevskog bilo je gotovo kultno i ritualno iskustvo za sve nas. Kada mi neko pomene duh starog Dorćola, ja prvo pomislim na to kešanje i virenje unapred. Smešno, znam, ali prva asocijacija je uvek to.
I tako, ode jedan život nepovratno, zameni ga neki drugi, a moji poslednji tramvaji su nekako pogubili svoj vozni red i mimoilazimo se zadnjih par decenija uspešno. Ne, ne mogu reći da ne volim da se provozam tramvajem ponekad i danas, ali to je sada sve ređe, zadnji put pre pet, šest, možda i sedam godina. Kupim kartu i povezem se par stanica pa odpešačim nazad. Ostale vidove javnog prevoza ne koristim nikako, tramvaj je ostao neka moja poslednja želja na tu temu. I, da...ponekad u mislima zaista stojim na početnoj stanici ispod Kalemegdana, preko puta Beka i čekam. Neće doći, jer moji zadnji tramvaji su već u nekom depou, ali svejedno, tih nekoliko minuta u mislima mogu da odlutam i obiđem očas posla krug dvojke još jednom, a onda polako u stvaran svet oko sebe i - pun gas.
Zapravo, ja se ne sećam baš ove Škode, već nekih drugih, malo mlađih tramvaja, čini mi se, ali uspomene su tu svakako, bez obzira da li sam baš tehnološki pogodio generaciju ovog jedinstvenog prevoznog sredstva koje očito neće nikada izumreti.
Drvene klupe umesto stolica, da, mislim da se i toga mogu setiti...zapravo, više se sećam onih silnih "hvala Bogu da su se setili da zamene one izakane drvene stolice..." nego što možda mogu da se setim samih drvenih klupica, ali definitivno se sećam. Da...
Sijalice?
Ne, nisam siguran da su mi poznate ovakve sijalice, a rukohvati koje su zamenile šipke...e, njih se sećam, iako mislim da sam to samo jednom ili dvaput video. Kožni rukohvati, da...
Često sam, kao dete, čučao neposredno pored vozačeve kabine i krišom virio u nju, a sada, eto, pružila se predamnom kao na dlanu. Teško je odoleti, ali i upoznati se detaljno, pa makar i sa ovolikom vremenskom distancom.
Uspomene klize lagano, od vrata do sedišta, od sedišta do prozora, od prozora do vozačeve kabine, sećanja se mešaju sa maštarijama a slika, nekada, mogla bi možda da izgleda i ovako...
Ipak, najdraže uspomene vezane za tramvaj prožete su upravo ovakvim pogledom:
Takozvano kešanje o zadnju trolu, kada savije šina ispod Bajlonijeve pijace kod crkve Svetog Aleksandra Nevskog bilo je gotovo kultno i ritualno iskustvo za sve nas. Kada mi neko pomene duh starog Dorćola, ja prvo pomislim na to kešanje i virenje unapred. Smešno, znam, ali prva asocijacija je uvek to.
I tako, ode jedan život nepovratno, zameni ga neki drugi, a moji poslednji tramvaji su nekako pogubili svoj vozni red i mimoilazimo se zadnjih par decenija uspešno. Ne, ne mogu reći da ne volim da se provozam tramvajem ponekad i danas, ali to je sada sve ređe, zadnji put pre pet, šest, možda i sedam godina. Kupim kartu i povezem se par stanica pa odpešačim nazad. Ostale vidove javnog prevoza ne koristim nikako, tramvaj je ostao neka moja poslednja želja na tu temu. I, da...ponekad u mislima zaista stojim na početnoj stanici ispod Kalemegdana, preko puta Beka i čekam. Neće doći, jer moji zadnji tramvaji su već u nekom depou, ali svejedno, tih nekoliko minuta u mislima mogu da odlutam i obiđem očas posla krug dvojke još jednom, a onda polako u stvaran svet oko sebe i - pun gas.
Нема коментара:
Постави коментар