Šta to nemaju London, Pariz, Moskva ili Rim, a da pritom to ima Bor?
Pa, verovatno dosta toga uglavnom na žalost žitelja Bora, ali postoji i jedna stavka kojom se Bor može pohvaliti u odnosu na navedene gradove. Beli lav je to zbog čega bi ljubitelji zoo vrta mogli da spakuju kofere i posete Bor, bez obzira da li žive u nekoj od pomenutih evropskih metropola. Šala. naravno, ali kao i u svakoj, i u ovoj šali ima deo - šale.
Konačno, šuškalo se o otvaranju ove atrakcije, unapred se anatemisala ideja, mahom zbog izbora mesta za boravak životinja raznih vrsta, ali posle skoro tri meseca radova, otvoren je za javnost i četvrti zoo-vrt u Srbiji, u prisustvu ne samo glavnih ljudi iz lokala, već i uz prisustvo Vuka Bojovića, osporavanog ali čvrstog temelja zoo-vrtovske priče u Srbiji, dugogodišnjeg direktora beogradskog Vrta Dobre nade. Točak je pokrenut i vrti se, a na slikama se das videti kako to izgleda kroz objektiv u smiraj jednog hladnog decembarskog dana.
Kružnom neasfaltiranom, ali ipak lepo uređenom širokom stazom, put nas vodi kroz kompleks od nekih dvadesetak parcela sa zimovnicima i ograđenim prostorima za životinje. kao nekih pratećih objekata. Ne znam kako koncept ovakve staze funkcioniše u doba padavina, ali po suvom je poprilično dobar.
Poged naviše otkriva nam da smo uočeni i osmotreni, što nam svakako izaziva osmeh na licu. Tragamo za tablom da vidimo na čije ime stiže pošta na ovoj adresi, ali nigde ne vidimo ništa što bi nam malo približilo ovog usamljenog stanovnika. Ne verujem da su zvonce na vratima ili poštansko sanduče baš pravi pogodak, ali nekako mislim da bi mogla da osvane tabla sa osnovnim podacima o svakom od stanovnika Zoo-vrta, ali i sa njihovim imenima. Kada bi dobili imena, verujem da bi bliži bili Boranima, ali i posetiocima. Ne znam, ali u tome se negde krije i moja druga zamerka, posle onog upitnika vezanog za neasfaltiranu stazu.
I, konačno, za jedan poprilično lovački kraj, pretpostavljam da su ove žičane ograde zapravo oznake i obeležja najsigurnijih srna i jelana u ovom kraju :)
Kao da nisu svesni te vlastite sigurnosti, one se lagano razvlače po svom prostoru hvatajući poslednje zrake prohladnog i zubatog, ali tim još prijatnijeg sunca.
Koncepcija Zoo-vrta na brdu iznad grada za mene nije iznenađenje. U dva grada u kojima sam, između ostalog svojevremeno živeo, ova koncepcija se pokazala kao simpatično rešenje. Splićani su svoj Zoo-vrt dobili podno vrha Marjana, poluostrva koje zatvara delimično ulaze u dve splitske luke, dok Pula nije imala u gradu Zoo-vrt, već su Puležani nalazili svoje trenutke sa životinjama takođe na vrhu jednog brda, ali na obližnjim Brionima. U tom smislu, ne samo da me nije iznenadio, već me i odmah kupio ovaj deo priče.
Kako se prekrasan pogled pruža ka samom gradu, nismo mogli da odolimo šali da pored jedinog neaktivnog prostora koji smo videli, ne prokomentarišemo bojazan da će tu već neko sebi uzeti plac "na mufte" što bi se reklo :)
Bazen sa plovnim pticama neizostavni je deo miljea koji vlada u zoo-vrtovima, pa je i u Boru svoje mesto na vodi pronašla omanja grupa ptica. Pretpostavljam da će vremenom bazen biti dodatno dopunjen mnogobrojnim primercima po uzoru na veće vrtove, jer je pored njega prostor koji neodoljivo poziva na sedenje kao u pravom parku, a za tako nešto nema lepšeg dekora od slobodnih šetača sa perjem po sebi i plovnim kožicama između prstiju.
Najzad, kakav bi to Zoo-vrt bio bez kraljevskih životinja, najvećih mačaka?
Polovičan, rekao bih...
Eto jednog nervoznog tigra koji moćnim šapama razgrće pred sobom teren koji nikako nije njegovo prirodno okruženje, ali za mnoge velike mačke odgajane u zarobljeništvu, ovakav ambijent je postao upravo to - prirodno stanište.
Lagano, kraljevski, jedan beli lav, možda i najveća atrakcija borskog Zoo-a, odgegao se do ivice svog prostora i tamo zaseo, osluškujući ili očekujući samo sebi znano...nešto. Ni lavica ga nije interesovala za to vreme. Čudno...
Vuk...eh, za ove krajeve to nije novi stanovnik, ali je sasvim sigurno da je, kao i ostala šumska divljač u Zoo-vrtu, ove najsigurniji. Njega kao da nije briga za to mnogo. Šetka se žustro i tera po svome....
Ah ta hrana...iz daljine se teško od prve pogodi šta tačno radi ova kratkodlaka životinja u svojoj kolibici, ali ko nam je kriv kad zavirujemo u tuđu intimu pa pomišljamo - svašta. Pa hrani se, sram nas bilo...:)
Izlazak i osećaj zadovoljstva. Ne, nije kao beogradski ni približno, u pola sata je moguće ništa ne propustiti dok se za to vreme često ne uspe čovek ni precizno odlučiti kuda posle prve raskrsnice ili uzeti kokice ili kakvu drugu zanimaciju, ali je, sve u svemu, zaista jedna prelepa šetnja u pitanju. Borani mogu biti i zadovoljni i ponosni.
Zaista ne znam kako je stanarima u obližnjim zgradama, i teško da bi to mogao da pretpostavim. Doživeo sam jednom u Boru i gadan udar na pluća uzrokovan oslobađanjem nekih hemikalija a da je pritom neka žena izvela svoje dvoje dece malo u šetnju i samo im je malo pokrila usta i nosiće kad je počelo, onako rutinski, iskusno...pa se nadam da onima koji to svakodnevno očekuju, valjda neće uspeti ove životinje da pokvare zadovoljstvo života.
Ono što ja mogu, to je da im poklonim moj pogled na njihovo naselje, negde u smiraj sunca, kao jedan od lepših momenata koji sam doživeo. Dakle, za stanovnike obližnjeg naselja, od srca, od mene.
Pa, verovatno dosta toga uglavnom na žalost žitelja Bora, ali postoji i jedna stavka kojom se Bor može pohvaliti u odnosu na navedene gradove. Beli lav je to zbog čega bi ljubitelji zoo vrta mogli da spakuju kofere i posete Bor, bez obzira da li žive u nekoj od pomenutih evropskih metropola. Šala. naravno, ali kao i u svakoj, i u ovoj šali ima deo - šale.
Konačno, šuškalo se o otvaranju ove atrakcije, unapred se anatemisala ideja, mahom zbog izbora mesta za boravak životinja raznih vrsta, ali posle skoro tri meseca radova, otvoren je za javnost i četvrti zoo-vrt u Srbiji, u prisustvu ne samo glavnih ljudi iz lokala, već i uz prisustvo Vuka Bojovića, osporavanog ali čvrstog temelja zoo-vrtovske priče u Srbiji, dugogodišnjeg direktora beogradskog Vrta Dobre nade. Točak je pokrenut i vrti se, a na slikama se das videti kako to izgleda kroz objektiv u smiraj jednog hladnog decembarskog dana.
Kružnom neasfaltiranom, ali ipak lepo uređenom širokom stazom, put nas vodi kroz kompleks od nekih dvadesetak parcela sa zimovnicima i ograđenim prostorima za životinje. kao nekih pratećih objekata. Ne znam kako koncept ovakve staze funkcioniše u doba padavina, ali po suvom je poprilično dobar.
Poged naviše otkriva nam da smo uočeni i osmotreni, što nam svakako izaziva osmeh na licu. Tragamo za tablom da vidimo na čije ime stiže pošta na ovoj adresi, ali nigde ne vidimo ništa što bi nam malo približilo ovog usamljenog stanovnika. Ne verujem da su zvonce na vratima ili poštansko sanduče baš pravi pogodak, ali nekako mislim da bi mogla da osvane tabla sa osnovnim podacima o svakom od stanovnika Zoo-vrta, ali i sa njihovim imenima. Kada bi dobili imena, verujem da bi bliži bili Boranima, ali i posetiocima. Ne znam, ali u tome se negde krije i moja druga zamerka, posle onog upitnika vezanog za neasfaltiranu stazu.
I, konačno, za jedan poprilično lovački kraj, pretpostavljam da su ove žičane ograde zapravo oznake i obeležja najsigurnijih srna i jelana u ovom kraju :)
Kao da nisu svesni te vlastite sigurnosti, one se lagano razvlače po svom prostoru hvatajući poslednje zrake prohladnog i zubatog, ali tim još prijatnijeg sunca.
Koncepcija Zoo-vrta na brdu iznad grada za mene nije iznenađenje. U dva grada u kojima sam, između ostalog svojevremeno živeo, ova koncepcija se pokazala kao simpatično rešenje. Splićani su svoj Zoo-vrt dobili podno vrha Marjana, poluostrva koje zatvara delimično ulaze u dve splitske luke, dok Pula nije imala u gradu Zoo-vrt, već su Puležani nalazili svoje trenutke sa životinjama takođe na vrhu jednog brda, ali na obližnjim Brionima. U tom smislu, ne samo da me nije iznenadio, već me i odmah kupio ovaj deo priče.
Kako se prekrasan pogled pruža ka samom gradu, nismo mogli da odolimo šali da pored jedinog neaktivnog prostora koji smo videli, ne prokomentarišemo bojazan da će tu već neko sebi uzeti plac "na mufte" što bi se reklo :)
Bazen sa plovnim pticama neizostavni je deo miljea koji vlada u zoo-vrtovima, pa je i u Boru svoje mesto na vodi pronašla omanja grupa ptica. Pretpostavljam da će vremenom bazen biti dodatno dopunjen mnogobrojnim primercima po uzoru na veće vrtove, jer je pored njega prostor koji neodoljivo poziva na sedenje kao u pravom parku, a za tako nešto nema lepšeg dekora od slobodnih šetača sa perjem po sebi i plovnim kožicama između prstiju.
Najzad, kakav bi to Zoo-vrt bio bez kraljevskih životinja, najvećih mačaka?
Polovičan, rekao bih...
Eto jednog nervoznog tigra koji moćnim šapama razgrće pred sobom teren koji nikako nije njegovo prirodno okruženje, ali za mnoge velike mačke odgajane u zarobljeništvu, ovakav ambijent je postao upravo to - prirodno stanište.
Lagano, kraljevski, jedan beli lav, možda i najveća atrakcija borskog Zoo-a, odgegao se do ivice svog prostora i tamo zaseo, osluškujući ili očekujući samo sebi znano...nešto. Ni lavica ga nije interesovala za to vreme. Čudno...
Vuk...eh, za ove krajeve to nije novi stanovnik, ali je sasvim sigurno da je, kao i ostala šumska divljač u Zoo-vrtu, ove najsigurniji. Njega kao da nije briga za to mnogo. Šetka se žustro i tera po svome....
Ah ta hrana...iz daljine se teško od prve pogodi šta tačno radi ova kratkodlaka životinja u svojoj kolibici, ali ko nam je kriv kad zavirujemo u tuđu intimu pa pomišljamo - svašta. Pa hrani se, sram nas bilo...:)
Izlazak i osećaj zadovoljstva. Ne, nije kao beogradski ni približno, u pola sata je moguće ništa ne propustiti dok se za to vreme često ne uspe čovek ni precizno odlučiti kuda posle prve raskrsnice ili uzeti kokice ili kakvu drugu zanimaciju, ali je, sve u svemu, zaista jedna prelepa šetnja u pitanju. Borani mogu biti i zadovoljni i ponosni.
Sasvim je izvesno da je sumnja u ibor lokacije više od pukog zanovetanja, jer je vrt zaista preblizu stambenom naselju i zgradama. Zvuci, a posebno mirisi nisu nešto što poznaje i priznaje ogradu, istina. Ipak, ukoliko sagledamo varijantu subotičkog vrta koji je izmešten čak na Palić, videćemo koliko je i ova koncepcija udaljila zapravo vrt od onih kojima je prvenstveno namenjena. Jagodinska varijanta, opet, uspešno je pronašla kompromis, ali ga je i imala na raspolaganju, nije se morala ničega odricati, pa ipak...i jagodinska priča je takva da je sve atrakcije zgomilala na jednom jedinom mestu. Tu dođeš, i sve je tu, u samu Jagodinu i ne moraš...da li je to baš dobro?
Zaista ne znam kako je stanarima u obližnjim zgradama, i teško da bi to mogao da pretpostavim. Doživeo sam jednom u Boru i gadan udar na pluća uzrokovan oslobađanjem nekih hemikalija a da je pritom neka žena izvela svoje dvoje dece malo u šetnju i samo im je malo pokrila usta i nosiće kad je počelo, onako rutinski, iskusno...pa se nadam da onima koji to svakodnevno očekuju, valjda neće uspeti ove životinje da pokvare zadovoljstvo života.
Ono što ja mogu, to je da im poklonim moj pogled na njihovo naselje, negde u smiraj sunca, kao jedan od lepših momenata koji sam doživeo. Dakle, za stanovnike obližnjeg naselja, od srca, od mene.
Нема коментара:
Постави коментар