Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

четвртак, 04. август 2011.

U šetnji kroz Beograd - Košutnjak, mesto gde možeš očekivati neočekivano

Čuveno beogradsko izletište nadvijeno nad Topčider, Rakovicu i Banovo Brdo, istovremeno je i najveća beogradska šuma. O Košutnjaku se može pisati naširoko i nadugačko, a da pritom nikako ne postane dosadno, ali pisanje je zapravo ništa u odnosu na ono što se može učiniti fotoaparatom. Tema ima čitava pregršt, a ja sam za ovu stranicu odabrao jedan ranojesenji dan kada se moglo videti puno toga svakidašnjeg a zanimljivog, ali i jedna šetnja grupice devojčica i devojaka na - konjima. Moje stranice sa razlogom obiluju konjima, pa redovne posetioce neće iznenaditi što će još jednom videti konje u glavnoj ulozi kroz moje objektive.


Tek išetale iz svog matičnog konjičkog kluba smeštenog uz beogradski Hipodrom, razdragane devojke na konjima odmah su privukle pažnju slučajnih prolaznika. Kako su prolazile, prosto su plenile, pa su se redom ostavljali dotadašnji razgovori, ali i pravci kretanja, pa čak i poneki frizbi i badmington reketi, i bojažljivo se prilazilo plemenitim životinjama sa uzdržanom namerom da ih čak i pomaze...možda. Za svaki slučaj, većina prolaznika se zadržala na toj želji, ali je prizor u svakom slučaju, označio taj lep i sunčan jesenji dan i ostao mnogima u sećanju.














Konačno, bilo je i nekih koji su sa drveća nemo posmatrali ovo dešavanje, bez imalo emocije, ili čak želje da se uopšte pomere...naravno, kako bi se ljuštura pomerila bez vetra, recimo? Samo, ljušture tako verno izgledaju da čak i kad znaš šta je, pomisliš da je živo...




Нема коментара:

Постави коментар