Objektivom po Srbiji - Grza, izletište Paraćinaca i onih srećnika koji su shvatili kakav raj leži sakriven uz reku Grzu

Zvuči jednostavno, čim skreneš od Paraćina ka Zaječaru, vozikaš se desetak kilometara i onda na jednom mestu imaš skretanje na levo u smeru koji pokazuje tabla Koliba Grza. I stvarno, skreneš i ne voziš ni par stotina metara kad se na obe strane otvore restorani i odmarališta, njih nekoliko na relativno malom prostoru. Zaista deluje kao izletište. Lepo izgleda ali se zapitaš da li je moguće da je toliko izvikano kad je samo uobičajeno lepo...? I...uobičajeno dosadno, možda...

Tu leži onaj prelomni trenutak kad treba samo nastaviti dalje putem, uzvodno uz reku Grzu sve dok to put, koji i nije baš najzgodniji za proste saobraćajne radnje kao što je mimoilaženje, ruku na srce. Samo budi uporan, ima zašto.

Da, upornost je ključna reč u priči o Grzi. Čovek se dosta potrudio, ali su ljudi malo zakazali. Mnogobrojni su se oslonili na malobrojne i zato Grzu-iza-ogledala treba tražiti poput nadaleko čuvene Alise. Naravno, ovde nećemo sresti baš Ludog šeširdžiju a neće nas ni karte pokušati uhapsiti, ali u nekoliko čuda bismo lako mogli da poverujemo po povratku na našu stranu ogledala.

Razgrtanje poludivlje prirodne zavese navučene nad blagom Grze počinje tamo gde namernik to želi. Grza je svuda prelepa. Ja sam počeo na nekom blago proširenom delu puta na kome mi se svidela livadica sa desne strane puta kojim se uzbrdo penjemo ka izvoru...lepo je, nema šta, vredelo je stati.

Ipak, blago je bilo sakriveno zapravo dole, lepota livade bila je samo diverzija da zavara radoznalog putnika kako nikako ne bi otkrio svu lepotu Grze duboko u tajnom jezercetu podno puta.

U Zemlji čuda Alisa je nije pronašla...koliko je nama bar poznato, no to ne znači da se negde u prelepom potoku nije hladila - lubenica.

Ipak, uz ostala čuda u okruženju, lubenice sam se setio tek kada sam pregledao fotografije. Naravno, jasno je da su je zasenila ostala čuda od kojih je jedno, recimo, i sasvim novo jezerce do koga prodire tek pokoji zrak sunca...povremeno.

Oh, da...prava Grza i velika, neskrivena jezera. Deluju moćno i predstavljaju još jedno od čuda ove nevelike ali prelepe reke. Naročito je moćan osećaj kada staneš ispred velikog neskrivenog jezera, a kada se okreneš i spustiš pogled dalje niz Grzu, kao da uroniš ponovo u onaj njen skriveni, predivni i tajni svet jezera, slapova, plićaka i peskovitog dna...

Posetioci planinarskog doma itekako imaju šta da vide. Koliko sve ovo vredi, svako od nas treba da proceni za sebe. Za mene je cena nekih 170 kilometara od Beograda čista bagatela za nekoliko sati u ovom malom Raju iza ogledala...

Vikendice baš i nisu...ustvari, više su kao...ma ne, vikendice jesu vikendice, samo im je naziv na ovom mestu možda i pomalo neprikladan, bar u odnosu na ono na šta smo navikli kada nam se kaže reč - vikendica.

Kako kome, ali meni je bilo žao kada sam shvatio da je vreme da se pođe dalje. Ipak, navikao sam na taj osećaj i uvek ga lečim idejom o nekom novom mestu, manje ili više lepom kao i ovo od koga se za trenutak ne želim rastati. Moj put već savija novu krivinu i odlazim dalje, a Grza neka sačeka nekog sledećeg namernika kome će krivina saviti put upravo u ovaj raj...možda baš nekog ko je Reku-iza-ogledala video upravo na ovim stranicama...ako je tako, moja misija je uspela, i vratio sam Grzi deo onoga čime me nesebično zadužila u tih par sati.