Fokus na događaju - Akcija Deda mraz na motoru 2009., Dom za decu u Sremčici

Kada se približi ta zadnja subota u godini, naravno, da ne pada baš na sam doček, počinje blaga euforija i u motociklističkom svetu ali i u Domu u Sremčici. Tako je svake godine, dva puta, za Uskrs i Novu godinu. Ipak, ukoliko je u motociklističkom svetu blaga euforija adekvatan izraz, to se nikako ne može reći za štićenike Doma u Sremčici. Tamo je euforija sve, samo ne blaga....jednom sam to proverio dolazeći na neki operativni dogovor u Dom nekoliko dana pred uskršnji dolazak i vio sam fasciniran. Deca su se otimala od momenta kada sam ušao motorom kroz kapiju sa istim pitanjem - kada ćete da dođete?

Sjajan osećaj, verujte...

Pre nekoliko godina kada smo prvi put odlučili da posetimo ovu ustanovu i ne sanjajući koliko ćemo se zbližiti sa tom decom, razmišljali smo da li ćemo baš moći motorima do tamo. Daleko je, hladno je, možda bude i padalo... i ispalo je da nije! Nije ništa od toga, nije daleko, nije hladno a nije ni padalo.

Samo, to shvataš tek kada se vratiš, središ utiske, malko se zagreješ i prvo što uradiš jeste da potrčiš da prepričaš sve svojim prijateljima. Tek tada shvatiš da nije bilo ni daleko ni hladno. Tako je ustvari i počelo. Godine 2007. smo se na brzinu izdogovarali, rekli da hoćemo, prikupili donacije za paketiće a zatim i neku tehničku robu i krenuli u avanturu koja je danas naš integralni deo taman toliko koliko i sam motocikl. Bilo je hladno ali nas je slika iz Jutarnjeg programa u kojoj su trojica naših drugova najavila ovu akciju za koji sat, zagrejala. Popalismo motor, potrčasmo jedni drugima da pomognemo da se upale oni tvrdoglaviji i nekako je nas, skoro pedesetak na motociklima, krenulo u urednoj koloni put Sremčice da iznenadimo i obradujemo mališane. I tako, sledeće godine je došlo sto deda mraz motocikala, a naredne 150. E ovako je izgledalo tih 150 motocikala te godine:

Okupljanje tradicionalno ispred gradske skupštine. Ljudi se pozdravljaju, neki i upoznaju prvi put, novinari snimaju, slikaju, pitaju...duvaju se baloni i kite motori i dele se paketići deci koja se slučajno zateknu tu. Dočekuju se gosti, čak navrati i poneki ministar da nas pozdravi ali tiho i diskretno, kako i dolikuje ovakvoj akciji.

Predivan ambijent.

Konačno, vreme je i kolona se formira, kolona koja kao da nema kraj. Uzbuđeni i oduševljeni prizorom, prolaznici na ulici zastaju, mašu, pozdravljaju, snimaju i slikaju...kolona ide, trubi i maše. Za motocikliste je počela novogodišnja čarolija, još petnaestak kilometara i za naše prijatelje u Sremčici će početi...

Ispalo je nekako da većina naših aktivnosti bude nagrađena lepim vremenom, ali prošle godine smo zaista uživali u sunčanom danu na nekih šest stepeni iznad nule.

Kilometri lagano nestaju kao i soliteri grada za nama. Idemo dobro poznatim putem radujući se onome što sledi. Oni koji idu prvi put možda imaju nedoumice kako će ih deca primiti ali neka, videće kad stignu koliko je to bilo suvišno. Tamo...eh, tamo smo svi naši, tamo smo domaći, pa i oni koji su tu prvi put. Čini se kao da je to moguće samo tamo.

Jedan od prethodnih domaćina jednom reče kada smo prvi put došli u Sremčicu - Pogledajte tu decu, pogledajte njihovu radost. Ovu decu ne možete nagovoriti da se smeju ako to sama ne žele....

Tako je, i upravo taj njihov iskren osmeh je ono zbog čega se vredi smrznuti malo i staviti na leđa paketić koji smo napravilili za njih. Sada je čarolija potpuna.

Tako je bilo prošle godine, zadnje subote u godini. Verujem duboko da neće tako biti samo ove godine kada 25. decembra ponovo krenemo u Sremčici, već i svake naredne godine, sve dok bude nas i dok bude naših prijatelja u Sremčici. Ko ne veruje da se tako lako može sklopiti iskreno prijateljstvo, slobodan je da se pridruži ove godine...ili neke naredne, uglavnom, onda kad oseti da ta priča i njegova i da će je prigrabiti svom snagom.

Više o ovome na bjbikers.com