Minus neki...
Ozbiljniji, da budemo načisto. Mislim da u srednjeevropskim kulturama ne postoji sasvim adekvatna odeća i obuća da bi se na takvom minusu dočekala na otvorenom Nova godina, ali nešto sasvim sigurno postoji.
Nešto, a šta, e to ne umem sasvim precizno da odgovorim. Ipak, neke sumnje i indicije imam a najsumnjiviji su mi dobar provod i neuobičajeno velika gužva. Svi pevaju, dahću, skakuću, igraju, pa kad pomnožiš sa brojem ljudi i oduzmeš bilo kakva slobodan prostor oko bilo koga od njih, dobiješ neki mršav plus od onog debelog minusa.
Valjda...
Rezultat?
Tu nemam sumnji - izuzetno!
A Novi Sad okićen sjajno.
Klizalište kroz čitav park. Ionako prelepa arhitektura gradskog jezgra još lepša.
Mere obezbeđenja podsećaju na stvarnost ali su sasvim odmerene, pristojne i na kraju krajeva, neophodne da bi provod bio na nivou.
Zatim Bojana Stamenov svojim sjajnim glasom uz odlično vokalno pojačanje što muških, a što ženskih pratećih glasova zagreva publiku.
I taman kad pomisliš da je nožda moglo još malo, stari šmeker se pojavi odmeren, nasmejan i jedinstven. O, da, Zdravko Čolić je gotovo čitavu svoju karijeru opisivan samo kriz te dve reči, ali odavno je dovoljna samo jedna. Čola...
I tu se već sve zna. Neko koga možeš možda i ne voleti, ali za to stvarno treba da se potrudiš i pobrkaš u sebi puno, puno lončića u životu. Uglavnom, na dočeku 2017. takvih nije bilo.
I na kraju, vatromet. Sjajno.
I dovoljno dugačko da se uživa u tome.
Probiti se napolje iz mase je zaista podvig, verujte na reč.
Ne ostati do kraja je definitivno šteta, ali i to se nekome desi. Nažalost.
Pa ipak, nadam se da će slike koje prestaju odmah po prvim minutima Nove godine dočarati nešto.
I par detalja koji mene lično podsete obavezno na Novi Sad...
Ozbiljniji, da budemo načisto. Mislim da u srednjeevropskim kulturama ne postoji sasvim adekvatna odeća i obuća da bi se na takvom minusu dočekala na otvorenom Nova godina, ali nešto sasvim sigurno postoji.
Nešto, a šta, e to ne umem sasvim precizno da odgovorim. Ipak, neke sumnje i indicije imam a najsumnjiviji su mi dobar provod i neuobičajeno velika gužva. Svi pevaju, dahću, skakuću, igraju, pa kad pomnožiš sa brojem ljudi i oduzmeš bilo kakva slobodan prostor oko bilo koga od njih, dobiješ neki mršav plus od onog debelog minusa.
Valjda...
Rezultat?
Tu nemam sumnji - izuzetno!
A Novi Sad okićen sjajno.
Klizalište kroz čitav park. Ionako prelepa arhitektura gradskog jezgra još lepša.
Mere obezbeđenja podsećaju na stvarnost ali su sasvim odmerene, pristojne i na kraju krajeva, neophodne da bi provod bio na nivou.
Zatim Bojana Stamenov svojim sjajnim glasom uz odlično vokalno pojačanje što muških, a što ženskih pratećih glasova zagreva publiku.
I taman kad pomisliš da je nožda moglo još malo, stari šmeker se pojavi odmeren, nasmejan i jedinstven. O, da, Zdravko Čolić je gotovo čitavu svoju karijeru opisivan samo kriz te dve reči, ali odavno je dovoljna samo jedna. Čola...
I tu se već sve zna. Neko koga možeš možda i ne voleti, ali za to stvarno treba da se potrudiš i pobrkaš u sebi puno, puno lončića u životu. Uglavnom, na dočeku 2017. takvih nije bilo.
I na kraju, vatromet. Sjajno.
I dovoljno dugačko da se uživa u tome.
Probiti se napolje iz mase je zaista podvig, verujte na reč.
Ne ostati do kraja je definitivno šteta, ali i to se nekome desi. Nažalost.
Pa ipak, nadam se da će slike koje prestaju odmah po prvim minutima Nove godine dočarati nešto.
I par detalja koji mene lično podsete obavezno na Novi Sad...
Нема коментара:
Постави коментар