Da li smo u tome jedinstveni, ne znam, ali i ne verujem baš, ipak, ono u šta sam siguran je to da kao narod teško umemo da prepoznamo ono dobro među nama. Možda upravo iz tog razloga iz naše istorije pomalo sramežljivo ponekad izviruju neki veliki i dalekovidi ljudi, a mi ih u najboljem slučaju - ignorišemo.
Nedavno je Beograd dobio most, itekakav most, ali malo ko oseća da ga nije dobio samo grad, već i cela zemlja. Nekada je takve velelepne građevine i Knez Mihailo podizao u Beogradu posvećujući ih čitavoj zemlji, preobukao je svoju malu i tek oslobođenu zemlju u savremeno odelo, krojeno čak po evropskoj modi.
Prognasmo ga, oduzesmo mu sve, pa ga i ubismo na kraju, a onda mu darivasmo ulice i spomenike...
Ne znam, nekako tipično naše.
Na jednom proplanku u Košutnjaku završila se životna priča ovog velikana naše istorije. Danas je to mesto skromno ali dostojanstveno obeleženo jednostavnim ograđenim prostorom sa spomen pločom. Iako ga uglavnom obilaze samo džogeri čija staza prolazi tik pored spomen obeležja, i retki šetači, ovo mesto kao da priča istoriju, onu neispričanu, veličanstvenu istoriju o nama, onakvima kakvi smo zaista.
Proplanak je deo naše istorije, bez sumnje. Atentatori su ga birali iz nekih svojih razloga, ali ako ima neke sudbinske mistike u celoj priči, ona je sasvim sigurno vezana baš za to mesto. Mesto je takvo da se sa njega lepo vidi gotovo čitav Košutnjak zajedno sa Dvorom.
Iznad malog spomen obeležja uzdigle su se poput nekih gordih čuvara, krošnje koje skoro da zatvaraju nebo. Zapravo, kao da se sva priroda oko spomen obeležja urotila da nam ne dozvoli tako lako pogled na mesto na kome smo nekada davno ubili jednog od boljih naših. Možda misli priroda kako sada i ne zaslužujemo da bez imalo truda prođemo, bacimo pogled i nastavimo dalje. Možda je zaista tako.
Umesto patetičnih buketa veštačkog cveća u venaca sa izlizanim i od sunca sprženih menti sa državnim posvetama, na ovom mestu je nikao život, pravi život.
A sa proplanka se pružio pogled na mesto gde spavaju vozovi i prolaze automobili i tramvaji, pružajući priliku posmatraču da vidi kakav je život nepun vek ipo kasnije ispunio ove predele.
I stara kasarna čiji vojnici nekada davno nisu uspeli da sačuvaju svog vođu od atentata, skromno se smestila u senku stoletne šume koja se pruža iznad nje, pa sve do samog Dvora.
Nedavno je Beograd dobio most, itekakav most, ali malo ko oseća da ga nije dobio samo grad, već i cela zemlja. Nekada je takve velelepne građevine i Knez Mihailo podizao u Beogradu posvećujući ih čitavoj zemlji, preobukao je svoju malu i tek oslobođenu zemlju u savremeno odelo, krojeno čak po evropskoj modi.
Prognasmo ga, oduzesmo mu sve, pa ga i ubismo na kraju, a onda mu darivasmo ulice i spomenike...
Ne znam, nekako tipično naše.
Na jednom proplanku u Košutnjaku završila se životna priča ovog velikana naše istorije. Danas je to mesto skromno ali dostojanstveno obeleženo jednostavnim ograđenim prostorom sa spomen pločom. Iako ga uglavnom obilaze samo džogeri čija staza prolazi tik pored spomen obeležja, i retki šetači, ovo mesto kao da priča istoriju, onu neispričanu, veličanstvenu istoriju o nama, onakvima kakvi smo zaista.
Proplanak je deo naše istorije, bez sumnje. Atentatori su ga birali iz nekih svojih razloga, ali ako ima neke sudbinske mistike u celoj priči, ona je sasvim sigurno vezana baš za to mesto. Mesto je takvo da se sa njega lepo vidi gotovo čitav Košutnjak zajedno sa Dvorom.
Iznad malog spomen obeležja uzdigle su se poput nekih gordih čuvara, krošnje koje skoro da zatvaraju nebo. Zapravo, kao da se sva priroda oko spomen obeležja urotila da nam ne dozvoli tako lako pogled na mesto na kome smo nekada davno ubili jednog od boljih naših. Možda misli priroda kako sada i ne zaslužujemo da bez imalo truda prođemo, bacimo pogled i nastavimo dalje. Možda je zaista tako.
Umesto patetičnih buketa veštačkog cveća u venaca sa izlizanim i od sunca sprženih menti sa državnim posvetama, na ovom mestu je nikao život, pravi život.
A sa proplanka se pružio pogled na mesto gde spavaju vozovi i prolaze automobili i tramvaji, pružajući priliku posmatraču da vidi kakav je život nepun vek ipo kasnije ispunio ove predele.
I stara kasarna čiji vojnici nekada davno nisu uspeli da sačuvaju svog vođu od atentata, skromno se smestila u senku stoletne šume koja se pruža iznad nje, pa sve do samog Dvora.
Одлична репортажа.
ОдговориИзбришиПоготово је још вреднија данас, кад су украли ланчану ограду и средишње гвоздено постоље за венце са спомен обележја.
Hvala, a sto se tice te kradje, nazalost, sve je manje toga svetog ljudima i bojim se da je takav trend u usponu...
ОдговориИзбриши