Fokus na događaju - Veština viteštva u službi izuzetne zabave u Smederevskoj tvrđavi

 O vitezovima smo saznali štošta, vremenom.

Znamo kada su živeli, delimično znamo i kako su živeli, a za većinu pretpostavljamo da znamo i kako su umrli.

Danas su oni jedan od sinonima romantizovanja jednog od najstrašnijih i najneljudskijih stranica istorije, mračnog srednjeg veka. No i takav kakav je bio, Srednji vek će uvek ostati upamćen pre po konjima sa šarenim ašama i kitnjastim sedlima, zastavama, sjajnim oklopima vitezova, peharima preko kojih se preliva vino, sokolima za lov, te dvorskim prijemima sa damama u gizdavim i otmenim odorama, negoli po inkvizicijskim mučionicama i lomačama, smrtonosnim pirovima kuge, kolere ili tifusa, te danku u krvi i otimanjima i trgovanjem ženama, bilo u svrhu pokazivanja moći, bilo u svrhu sklapanja saveza...

I, neka tako i ostane.

Na koncu, uvek je nekako lepše gledati optimističnijim očima, jer ma kakva slika zaista bila, u našim će glavama proizvesti lepše osećaje tada.

Na samom početku maja meseca ove godine, desilo se i jedno....a, sudeći po onome što sam video i saznao, bolje je reći - još jedno gledanje u Srednji vek nekim lepšim očima, i to u jednom od najlogičnijih ambijenata, Smederevskoj tvrđavi.

Beli orlovi, jedno naše udruženje vitezova, ili bolje reći odgajivača kulture viteštva i tradicije zanatstva i načina ćivota i borbe nekih slavnih viteških vremena, su zajedno sa svojim bratskim organizacijama iz inostranstva priredili jedan trodnevni spektakl koji se po mnogočemu izdvajao od ranije viđenih sličnih manifestacija.

Pre svega je ovu manifestaciju krasilo ispunjeno očekivanje za većinu posetilaca.

Pa, ako ćemo iskreno, za neke od nas je ta norma očekivanog, prebacila još za dodatnih bar pola klase, a ja nisam neko ko sveta video nije...i, verujem da to ima svoju težinu kada kažem da su moja očekivanja ovde, tih dana, prebačena čak.

A šta se to onda konačno i desilo ovde, na mestu gde je pala Despotovina, u tvrđavi koja je opsedana ali predata na kraju bez borbe, zajedno sa autonomijom srednjevekovne Srbije, možemo naslutiti iz fotografija podno teksta, ali ćemo i poneko slovo iskoristiti da to opišemo.

Ipak, ukratko rečeno, desio se jedan blagi iskorak u Srednji vek, na jedan prijemčiv i prema savremenim standardima komfora posetilaca, veoma prikladan način.

U ova tri dana niklo je jedno gotovo bajkovito srednjevekovno selo pod šatorima, u senci krošanja, i pod okriljem tvrđavskih kula i zidina, selo u kome je sve vrilo od života, osmeha i neke gotovo neshvatljive posvećenosti onome što su domaćini želeli da pokažu posetiocima.

Internacionalni karakter potura i jezičke prepreke u sporazumevanje, razume se, ali jedan gotovo esperantovski jednosložni signal za sporazumevanje, premošćavao je sve te prepreke.

Radi se o osmehu, a to je nešto što se razume na svim jezicima.

Uprkos iznenadnom suncu koje je pretilo da počne pržiti avgustovskom silinom, ti osmesi su blistali na gotovo svakom licu koje se moglo videti, i delovalo je kao da ih ništa sa tih lica neće pomaći.

Spektakl je neadekvatna reč jer asocira na nešto senzacionalno, pa ću do kraja teksta probati da pronađem neki izraz koji vernije odslikava atmosferu o kojoj pišem...

No, hajdemo redom sa tim vremeplovskim putovanjem nazad u Srednji vek.

A red nas vodi pravo do vitezova koji se odmaraju - pecajući. Ima li tu šta da se upeca, nisam proveravao, jer to je vodeni rov oko južnog bedema Malog grada pa nisam baš optimističan, no to je prvi prizor koji mi je nacrtao osmeh na lice.

Potom konji i jahanje uz pratnju ukrug po improvizovanom ali jasno označenom manježu, i zamislite, nisu se samo deca gurala da stanu u red za jahanje. Naprotiv, odrasla populacija ih je brojčano nadjačala...

Potom se utisci o srednjevekovnom putovanju smenjuju između štandova sa zanatskim rukotvorinama koje prodaju i reklamiraju delom dvorske dame reklo bi se po odorama, ali i plemići i vitezovi, verovatno zavisno od asortimana na štandovima.

I konačno, eto akcije.

Gađanje lukom i strelom.

Svih uzrasta, svih visina, i svih umeća.

Plati pa gađaj sistem. Kupuju se žetoni koji se koriste za sve, centralizovana je prodaja.

No, uz amatere koji kupuju žetone, tu su i pravi srednjevekovni strelci, uvežbani sa lukom i strelom, a ponekad i sa dve strele. Da, svega ima u tom vremeplovu...

Akcija se nastavlja bacanjem koplja u metu, kao i bacanjem borbene sekire.

I opet isti sistem. Žeton pa se brukaj. Ili raduj, zavisno od umeća i sreće da si baš pred nekim bližnjim svojim uspeo zabosti svoje oružje u metu.

Ne, ne osvajaju se plišani medvedići za pogodak, već za pogodak dobijaš samo dva pitanja koja odnosiš sa sobom - zašto nije neko to snimio telefonom, i da li će neko sada verovati da si pogodio metu....😀

Roštilji i bakreni kotlovi spremni da naprave klopu i štimung uz nju.

Ležerno odloženi štitovi obloženi kožom, svetlucavi mačevi svih veličina, te komadi oklopa spremni da se kožnim zategama pričvrste za telo viteza.

Rukavice sa nitnama i kaiševi sa blještavim kopčama.

Šeširi od prirodnih materijala, ali i pehari, pa čak i krune, svega je ovde u izobilju.

Sve se može pazariti, ali ništa nije obavezno. 

I sve je neodoljivo na svoj način...

Krasnopisci i kaligrafi koji urezuju slova na pergament, ali i svirači koji muzikom dodaju atmosferi još jednu dimenziju, dakako, srednjevekovnu.

Možda bi se neko prevario i pomislio da je u pitanju kakav vašar ili maskenbal čitajući ovo, ali pogled na fotografije ispod će nam odmah pojasniti posebnost ovakvog dešavanja, te napraviti otklon od svih do sada ovde bar viđenih sličnih tematskih manifestacija.

I zaista, sve je ovde ambijentalne prirode, nema onih koji se prikače pa prodaju neodgovarajuću robu opšte namene, a najbliži detalji takvim standardima su poneki selfiji koji posetioci naprave uz raspoložene domaćine, ali bez takvih fotografija, budimo iskreni, pa ko bi nam poverovao da smo početkom maja ove godine zaista bili na izletu u Srednjem veku?😁

Objektivom po Srbiji - Vodopad reke Milive, ili prosto...Milivski vodopad, rajsko predvorje podno Kučajskih planina

 Reka Miliva, teško je čuti za nju tek onako, da kažem - iz čista mira.

Ne možete samo ići nekim putem pa naići na neki most preko ove reke jer nema puno puteva koji vode preko ove reke. Jednostavno, nije značajna niti geografski, niti hidrografski, niti ekonomski.

No, mogla bi biti značajna turistički.

Pre svega - hedonistički.

Tokom svog nevelikog toka od svega kilometar ipo, formira zonu za apsolutni hedonizam, najrazličitijih oblika, u delu Srbije koji je svakako već prepun čuda prirode, ali ovakav skriven dragulj, i ovde se teško nalazi.

U podnožju Južnog Kučaja, ili samo Kučaja kako se takođe zove, sa zapadne strane ovog planinskog masiva, smestila se i ova kratka reka koja na gotovo svakom svom metru priređuje poneko malo čudo, lepotu koja se na lepotu oslanja.

Teško je prihvatiti da se na tih hiljadu i pet stotina metara dok se ne ulije u Resavu, jedna reka može da pruži i svoju klisuru kao prelepo izletište, jednu pećinu, ali i vodopad sa jezercem.

I baš od svih čuda, odabrao sam da danas predstavim ovaj vodopad koji svakako ne spada u neke spektakularne poput obližnjih, iz ovog kraja, ali je de facto zaslužio da ga u najmanju ruku sa podjednakom pažnjom opišem i prikažem, pre svega zbog svoje pitome lepote.

Lepote koja se ogleda u svakom od nizu tih slapova, odsjaja krošnji drveća, lepote koju nosi svaka kapljica koja se raspršuje od udara o stenu mahovinom obraslu, šireći lepotu na sve strane slivajući se u neveliko ali prelepo jezerce iz koga će ponovo jednim slapom nakon koga će reka u istoimeno selo dalje teći, dok ne zagrli Resavu konačno.

Značajni vodopadi u neposrednoj okolini zaista su impresivni.

Tu je i prema nekima najlepši, a svakako jedan od najviših vodopada u Srbiji, Prskalo, ali i impozantni hidrokompleks Lisina uz koje je jedan ovakav vodopad naprosto minoran, ali to važi do jednog trenutka. 

To je trenutak kada stanemo na malenu obalu Milive, pogledamo nekoliko metara uzvodno, pa potom nizvodno par metara, i odjednom ne znamo gde ćemo.

Gde bismo pre...

Bistra voda gotovo savršeno se spušta niz male kaskade, da bi po prolasku ispod drvenog rustičnog mostića kreirala maleni gaz koji prosto mami da se čovek izuje, pa bosom nogom iskorači tim gazom na drugu obalu, bez nekog posebnog razgovora.

Tek tako, jer je prizor baš takav.

Potom, nekoliko metara niže, kreću i ozbiljnije kaskade i slapovi se ovde kite i zapenjenom vodom u padu, a prizori isprepletanog korenja i granja drveća obraslih mahovinom, začinjava prizor do nivoa bajkovitog.

Desetak metara niže, voda će dopuniti jezerce koje zapanjujućom mirnoćom naprosto obuzima čula, i tera čoveka da se zapita kako za ovakvo mesto nije znao do sada.

Teško je zapravo iz čitavog kompleksa Milive otići, a ne pomisliti upravo to.

Jezerce je delimično pristupačno, uglavnom po stranama reke, s tim što je leva obala u potpunosti oivičena netaknutom prirodom, dok sa suprotne strane ima vidljivih pokušaja da se delimično urbanizuje deo obale. 

Reč je o manjem betonskom delu na kome je moguće ispružiti dve ležaljke ili peškira, i uživati u prizoru koji nas okružuje, ali ostatak te zamišljene infrastrukture kao da kasni. 

No, iskreno govoreći, čitav ovaj kraj ne poznaje baš turizam, ili ga bar još uvek ne poznaje, te ne čudi što je toliko izostala ideja o komercijalizaciji ove lepote.

Na koncu, ako lokalnom stanovništvu to nije prioritet, makar će priroda ostati očuvanija, a oni koji budu imali dovoljno sreće i upornosti da se domognu ovakvog jednog bisera sakrivenog u podnožju Kučaja, uživaće u gotovo netaknutoj prirodi.

Sve nekako ima svoje, i dobro i loše, ali moje lično mišljenje je da bi se ipak valjalo komercijalizovati do određene mere ovako nešto. Iako nisam fan kafanskog ambijenta, svestan sam da današnji turizam počiva pre svega na ugostiteljskoj ponudi koja ovde zapravo ne postoji.

U tom smislu moglo bi bolje, jer je šteta ne iskoristiti prednosti od kojih je najvažnije pomenuti da veći deo puta od nekih 150-ak kilometara od Beograda prelazimo autoputem, a ostatak asfaltnim putevima nedavno obnovljenim, a asfalt nas dovodi i do samog vodopada, ali i kompletnog kompleksa reke Milive za koji se nadam da će ga neko jednog dana imenovati i kao - turistički kompleks Miliva.

Do tada će Milivom proći puno vode, ali će baš ta voda, bilo da teče ili pada sa visine, inspirisati na pomisao da će jednog dana ovaj dragulj prestati da bude tajna i postati ciljano izletište za čitavu zemlju.