Objektivom po Srbiji - Manastir Đurđevi stupovi

Stupovi.

Ne, nije to sleng za stubove, u nekom dijalektu ili narečju sličnim nazivom opisan stub. U pitanju je nešto drugo. Radi se o pojmu koji označava određenu zemlju srednjevekovnog doba, koja je isključivo pripadala nekoj vlasteli ili crkvi, dakle posed, a specifičnost tog poseda je neposredna obrada. Srednjevekovno poimanje zemljišnjih poseda znatno se razlikuje od današnjih poimanja, i tako ga moramo posmatrati. Zemlja je bila mera moći, mera statusa, mera svega zapravo. Ondašnje prilike su kreirale sistem obrade zemlje kmetovskog tipa, te je većinu zemlje vlastela davala u najam, odnosno pod rentu.

Ipak, određeni deo zemlje je ostavljan zarad obrade iz vlastitih potreba, iako se na razne načine, ta obrada obavljala besplatno u korist svoga vlasnika. Ponegde, a posebno ponekad, stup je označavao čak i zemljišnu meru, iako prevashodno označava namenu tog poseda i njegovu prirodu.

Stoga, Đurđevi stupovi i dalje ostaje naziv koji sugeriše da je manastirska crkva posvećena Svetom Đorđu, ali više manastir ne gledamo tako što tražimo njegove stubove pogledom, pretpostavljajući da je reč o stubovima kao naglašenom arhitektonskom detalju u dovoljnoj meri da se tako formirao i naziv manastira. Sa druge strane, i dalje postoje mišljenja da je oblik i položaj manastirske crkve sugerisao da se ipak radi o stubovima, te nas to ponovo vraća na pretpostavku da je reč o pogrešnom izgovoru reči stub.

Ova mala zagonetka najverovatnije i nije mnogo važna, naročito kada znamo da je ovo jedna od prvih zadužbina koje je napravio utemeljitelj dinastije Nemanjića, i to kao Veliki župan. 

Zanimljivo je i predanje koje govori da je Stefan Nemanja, dok je bio zatočen u jednoj pećini od strane svoje braće, a usred velikih političkih igara koje su pratile borbu za vlast, zavetovao sam sebe da napravi crkvu koju će posvetiti Svetom Đorđu kada, i ako se bude oslobodio tamničenja.

Čak ni u dokumentima koja sadrže dosta konkretnu faktografiju tog doba, nije jasno kako se uopšte izvukao iz tog tamničenja, ali je narod sa kolena na koleno preneo tu priču o zavetovanju kao važniju od priče kako se oslobodio utamničenja. I, narodu je možda zaista i važnija upravo ta priča...

Ovo tamničenje je čak ispalo i važnije od tamničenja koje je doživeo u Carigradu, tokom koga je zbog pokazane poniznosti prema Vizantijskom caru kome se predao nakon izgubljenog rata, ipak sebi obezbedio dalje uživanje svoje titule.

U svakom slučaju, na brdu nadomak Novog Pazara, danas ponosno sežu do neba Đurđevi stupovi, a ponekad čak i vire iznad oblaka, onda kada se niska oblačnost nadvije nad ovaj kraj. Prva svetinja koju je utemeljitelj loze Nemanjića napravio kada je zvanično postao titularni gospodar ovih krajeva, na prostoru poznat kao Stari Ras. Država Nemanjina se širila, izmeštale su se prestonice, ali zadužbine su ostajale tu gde su i nastale, i jasno je koliko istorije, tradicije, kulture i nacionalne i duhovne svesti su utkale u narod, posebno one koje su nastale zajedno sa prvom dinastičkom lozom, i jedinom krunisanom carskom krunom.

 

Sam manastir od svog nastanka, bez sumnje ima veliki značaj, čak do te mere, da je njegov drugi ktitor, Kralj Dragutin, sahranjen upravo u ovom manastiru. On je bio i poslednji nemanjićki vladar koji je vladao na području Starog Rasa, i to daje težinu činjenici da je ovde sahranjen premda su, nažalost, brojni ratovi i pljačkanja manastira, doveli do situacije u kojoj danas nema čak ni moštiju Dragutinovih, a kamoli materijalnih blaga manastirskih.

Kao i većina manastira u Srbiji, i ovaj je zapusteo u jednom periodu, pred najezdom turskih osvetnika nakon povlačenja austrijske vojske, potkraj sedamnaestog veka. U takvim prilikama, neki od zapustelih manastira su harani, pljačkani, pa čak i paljeni, ali sudbina Đurđevih Stupova bila je krajnje kreativna u svojoj brutalnosti i ironiji. Naime, dva naredna veka manastirski posed i zgrade su samo pljačkani i ruinirani, ali u Prvom Balkanskom ratu, Turska vojska je delimično razgradila manastirske zidove i zgrade, te od njih načinila značajne uporne artljerijske tačke sa kojih je ometala napredovanje Srpske vojske na ibarskom pravcu. Ironijom sudbine, upravo je srpska vojska, uz pomoć prevashodno artiljerijskih dejstava, neutralisala neprijateljske baterije, nanevši pritom najveću štetu samom Manastiru. Takva sudbina teško da ima mnogo primera uopšte, a kamoli u Srbiji.

No, kao i uvek, kada kiša stane, ukaže se neko sunce da osuši, ogreje, ulije nadu...

Tako se i drugom polovinom prošlog veka, ovaj manastir našao na spisku baštine koja je detaljno proučena, obnovljena, a potom i zaštićena uvrštavanjem na Uneskovu listu svetske baštine.

Dominantan, pažljivo odabran položaj manastira, koji je u svojim najslavnijim vekovima baš zato, posmatran iz župe nad kojom je dominirao, viđen gotovo kao na nebu sazdan, ovim sudbinskim izazovom u Prvom Balkanskom ratu uzrokovao je da Manastir plati previsok ceh. Ceh u kome mu je najveće uništenje donela vojska oslobađajući upravo svoj narod kome je Manastir jedna od najvećih svetinja bio.

Deo istorije u kome su Đurđevi stupovi prevaljivali vekovni put od sjaja do bede i nazad, sada je za nama definitivno. Danas je pred ovim manastirom samo jedan put, put ka zasluženoj slavi.

Danas tu slavu pronose i uživaju ne samo vernici ili poklonici Pravoslavne vere, već i brojni posetioci verski neutralni ili čak nezainteresovani, voljni da uživaju u fantastičnom kompleksu u kome je okružen četinarskom šumom, na jednom od najistaknutijih visova uveliko obnovljen, trajno zasjao u svojoj veličanstvenosti prvi manastir koji je osnivač dinastije koja je najduže vladala Srbijom podigao od kada mu je titularno ukazano pravo vladavine od strane vizantijskih vlasti.

U šetnji po Beogradu - Kako se gradio Beograd na vodi, Kula, Promenada i novi simboli grada

I, bio jednom jedan Beograd.

Velik i lep, i star i moderan. 

Vremenom, staro je postajalo još starije, ali je uz malo brige dobijalo neku novu patinu kojom se naglašavao šmek grada koji je brojao vekove i milenijume. Pa ipak, vremenom je i ono moderno postajalo staro, ali bez ikakvog šmeka, mahom nešto poput podsetnika kako smo ostali bez daha u trci sa modernizacijom grada u nekim momentima. Da, nekadašnje moderno, polako je zastarevalo, zarastalo u nebrigu i korov, gomilalo se na margini grada koji se odavno proširio, i pomerio te margine daleko, daleko van nekadašnjih.

I, tako je stajalo na više mesta, a sve više turista, a posebno stranaca počelo je da obilazi grad tragajući za nečim lepim. Lepo je bilo ipak ono staro, a ono moderno koje su vreme i nebriga pregazili, počelo je da bode oči i kvari utisak.

Da, premestiti glavnu železničku stanicu, zasigurno je bila odluka koja je mnogim Beograđanima teško pala, uglavnom iz sentimentalnih, a ne pragmatičnih razloga. Začudo, ovo premeštanje nije ovog puta odlagano, već se počelo prema planu, paralelno sa novim urbanističkim rešenjima jednim imenom nazvanim Beograd na vodi.

Kontroverze su pratile čitav projekat od početka, otpori i skepsa postali su svakodnevica, i jednog trenutka polarizovali su se žitelji grada do gotovo mržnje, jedni hoteći da uklone silne bespotrebne i zapuštene šine, magacine i barže, drugi boreći se upravo protiv tog uklanjanja. Kao da je u svoj toj vatri nestala ideja oko toga šta će tu da nastane umesto svega dotadašnjeg.

Istina, viziju nije lako steći, ali ni usvojiti nečiju viziju, pogotovu kada se zna istorijat velikih projekata u Beogradu, pa i Srbiji uopšte, ali danas sam siguran da je ipak relativno skroman broj onih koji su uspeli da tu viziju vide, čak i među onima koji su je podržavali. Sve se pretvorilo u političko pitanje, a možda baš zbog toga, uporni rad u sve tri smene, doneo je nešto sasvim novo. Nekome očekivano, nekom neočekivano.

U svakom slučaju, danas, ako još neko i vidi ovu transformaciju centralnog dela grada kao političko pitanje, teško da može da ne primeti jedan sasvim nov oblik lepote modernog urbanog pejzaža, dostojnog i najvećih i najlepših gradova sveta. I verujem da je tu upravo ono gde naše oko treba da se zadrži, a potom uključe i ostala čula, jer uz Savu, na jednom ovakvom šetalištu, i povetarac ume da struji i miriše drugačije. 

Dakle, politika politici, nekako mi i nema smisla zalaziti u ta pitanja jer verovatno ima svega, tako da sam umesto zalaženja u politiku, odlučio da zađem malo u izgrađene blokove, među zgrade, i na šetalište, i da probam da detaljnije analiziram ono što vidim. Sa pomalo opreza nastojim da suzbijem vlastito blagonarastajuće ushićenje koje svakim korakom kojim zalazim među zgrade postaje sve veće, poučen životnim iskustvom koje je previše puta pokazalo da se kod nas ta spoljna šminka najlešće gura pompezno u prvi plan da maskira ono na čemu se zabušavalo. Ipak, korak po korak, počinjem sve hrabrije da očekujem kako i iza sledećeg ugla nema neprijatnih iznenađenja, i samo se smenjuju lepi, održavani i pre svega jednostavni a elegantni pejzaži zelenila i parkovskih elemenata između stambenih jedinica.

To novo, savremeno lice grada, zapravo se zaokružuje tim veštim dizajnerskim rešenjima koje daju prostranost i zelenilo na jednako savremen način, bez trunke preterivanja u modernom, ali dovoljno da isprati naselje u kome je kvadrat odavno probio magičnu granicu petocifrene evrovalute. 

I sad kreću oni kvaziargumenti očajnički osmišljeni u zadnji čas, bez previše konsultacije razuma - pa ko to može da kupi, meni to ne treba...ili, zar je to lepo, te zgradurine visoke...i, na to jedino može čovek da slegne ramenima i evakuiše se diskretno ali žurno iz takve diskusije. Jer, svakako ne mogu kupiti ni Kalemegdan, pa mi je prelep za prošetati njime, a visoke zgrade su realnost, i ne samo budućnost, već su dovoljno dugo sadašnjost, da su već prešle i u prošlost.

Da, slažem se da je ovo ipak jedan sasvim novi grad. Grad u gradu, po stilu, pre svega. Vanredno lepo šetalište uz Savu koja se i dalje, istini za volju, oseća povremeno iz istih razloga kao i ranije, ali više ne gomila tone đubreta uz svoju desnu obalu...

Sada je ovaj najnoviji, ali i najmoderniji deo grada obavezna destinacija za brodove koji prevoze putnike u panoramskim turama po rekama, i sada zaista na reku Savu može da se gleda malo drugačije nego do sada.

Pogled na najvišu beogradsku zgradu, tu famoznu Kulu Beograd koja krije u sebi mnogo tehnološke magije kojom, pre svega šalje pozdravne poruke i čestitke, zaista je impozantan. Pogled sa nje....kako god da zamislim, mora biti impozantniji, ali zaista je malo pogleda koji mogu da zasene pogled na najvišu zgradu Beograda.

Ono što je takođe zanimljivo, uvek ima dosta ljudi, ali nekako se ne stiče utisak da je gužva. Nisam siguran čemu možemo dugovati taj osećaj komforne prostornisti, ali on je zaista takav. Kako na šetalištu, a tako i na pontonima vezanim za njega, pa čak i u restoranima koji deluju uvek popunjeni skoro do kraja kapaciteta.

Počelo je kao avantura, smatrali smo je čak i političkom avanturom bez osnova za realizaciju, a konačno, dobili smo u Beogradu jedan sasvim savreme kraj grada, izuzetno lep, uredan i nadasve moderan, deo grada kakvog se ne bi postideo nijedan grad na svetu. 

A danju, jedan sasvim novi izgled, izmamiće ništa manje uzdaha i samo će na drugačiji način da ostavi podjednako snažne utiske. Da, intenzitet osećaja zadovoljstva dok šetamo Savskom Promenadom, zapravo se neće menjati koje god doba dana da odaberemo, a ja sam, eto, odabrao i noć i dan.

I ispalo je - potaman.