Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Kuća Kralja Petra I Karađorđevića, skromni dom jednostavnog čoveka, kralja i oslobodioca...Deo prvi - spoljni izgled

Krio se u buretu jer je dizao bune radi oslobođenja svog naroda, prepešačio preko zaleđene Albanije ya spas istog svog naroda, ali velike prtljage nikada nije nosio sa sobom. Zvali su ga i Mrkonjić po svojoj buni, zvali su ga i Kralj iz bureta po skrivanju posle bune, zvali su ga i Osloboditelj posle svega toga, a najpoznatiji je bio kao Stari kralj. Pa ipak, ne samo da velike prtljage nije nosio sa sobom, već velike prtljage, ali ni pokućstva ili čega drugog, dragocenosti, ovaj stari kralj nije imao.
Skroman do kraja, utemeljio je poslednju srpsku kraljevsku lozu, a za sobom gotovo da nikakve materijalne vrednosti nije ostavio.
Ostala je kuća, prazna kuća...lepa, sa nevelikom okućnicom za jednog kralja, i jedan šporet u podrumu. Možda je šta i popljačkano, ali uglavnom ovog kralja i nisu krasile reči kao što su imati, steći, prigrabiti...
I zato - kuća. Prelepo dvospratno zdanje na Senjaku, sa velelepnom kapijom, danas svojevrsnim centrom izložbene kulture. Sa ponosom za moje čitaoce na donjim fotografijama prikazan je dom najskromnijeg srpskog kralja, prvi deo - spoljni izgled.

Smeštena u mirnom delu grada, a opet nadomak centra, Kuća je danas idealan prostor za kulturna dešavanja, izložbe, drame i slično. U neposrednom komšiluku mnogih diplomatskih objekata ukljušiv i ambasade, dečijeg vrtića koji nosi ime ovog kralja, pa čak i jednog fudbalskog stadiona i istorijskog arhiva, teško je danas zamisliti bolju poziciju za takve kulturne aktivnosti.
A kako sama kuća izgleda, treba svakako videti uživo, i moguće da će ove slike nekoga i ponutkati da odšeta do Senjaka i pogleda ovaj prelep prostor koji istovremeno čuva i prošlost, i gradi poglede u budućnost.

Objektivom van Srbije - Ulcinj, jadranski Grad gusara i tvrđava koja ih je čuvala

Kada sam drugi put došao u Ulcinj, učinio sam to brodom, sa mora. Stigao sam iz pravca Bara, sa severa, i tako je prvo na šta sam naišao bila tvrđava. Znao sam za nju, još od prvog dolaska, ali nisam znao kako izgleda iznutra. I više od toga, znao sam za tvrđavu i priču o njenom gusarskom potpisu, ali mi je to zvučalo nekako nestvarno, kao neka isforsirana i prozaična priča, nedostojna možda ni statusa lokalne urbane legende...dok nisam došao drugi put, dok je nisam pogledao sa mora.
E, tada mi je bilo potpuno jasno...

Visoke i nekako neuobičajeno hladne i surove zidine, naprosto već na prvi pogled jasno daju do znanja zašto su zidane. Osvojiti ih sa mora deluje nemoguće i gusarsko skrivanje unutar njih sada postaje ne samo realna opcija, već i vrlo verovatna. Priča je odjednom dobila onu neophodnu treću dimenziju, i svaki dalji korak preko tvrđavskih pločnika kao da je sve jasnije i glasnije šaputao tu gusarsku priču.
O, da, ambijent jeste takav da je u njega moguće smestiti te probisvete prepune lako stečenog novca, te raskalašne žene željne baš tog novca, krčmare koi ne poznaju radno vreme čim neko od gusara odluči da troši, pije, peva, urla...
Danas Ulcinj nimalo ne podseća na takav ambijent, ali tvrđava ga je očigledno sačuvala negde duboko u sebi, i šapuće svoju priču dok vetrom koji piri kroz uske uluičice pre nego što se obruši niz visoke i strme zidine, pa zagolica površinu mora i ustalasa nepreglednu pučinu ispred ulcinjske tvrđave.

Naravno, samo treba doći s mora, ne kopnom :)