Jednom mi je neko važan za mene, ali i za ovaj Blog, sugerisao da u svojim putopisima i skicama lepih lokacija koje ovde pravim, uputim čitaoce i na mesta koja mogu biti zanimljiva i sa aspekta porodične posete, odnosno, mesta na kojima svi mogu uživati.
Minimum dve, a najlepše kada barem tri generacije odjednom provedu predivno vreme zato što je ugođen ambijent za sve generacije.
Od tada nastojim da prikažem na svojim stranicama i takve kutke, koji su u Srbiji najčešće dizajnirani u etno maniru, ali tako da se što veštije umetnu najrazličitiji sadržaji koji bi zadovoljiili i ispunili vreme svim generacijama.
Srećom, odavno već postoji šarolika ponuda takvih mesta, a ako danas zađemo nešto dublje u Mačvu, zaista bi bio veliki užitak svratiti i u neku lepu avliju, onako...domaćinsku!
Avlija je avlija, ali Etno park Avlija je nešto što nismo do sada imali kao prvu asocijaciju na ovaj turcizam koji je zapravo sinonim za dvorište.
Pa ipak, veoma sam uveren da ćemo posle prvog koraka kroz kapiju, upravo na pominjanje reči avlija, pomisliti na nezaboravno vreme provedeno upravo ovde, u Etno parku Avlija.
Jedna omanja etno bajka, kako domaćini vele, dva veka unazad premotana, i počinje odmah posle parkiranja neposredno ispred kapije...
I, šta nas očekuje ovde kada dođemo?
Restoran, podrazumevani sadržaj u svakom smislu, osim u ambijentalnom.
Jer, na neki način, restoranski kapaciteti su svuda po čitavoj avliji.
Time postaje jasno i onima koji nisu sagledali celinu odmah od početka, šta je bila ideja imena ovog etno parka. Stolovi su posvuda, moguće je odabrati ambijent za ručanje prema želji, od najkomfornijeg u standardnom formatu urbanih restorana, preko ručavanja pod širokom krošnjom drveta ili hladom vinove loze, pa sve do uživanja u kulinarskim specijalitetima u ambijentu pomoćnog objekta u kome su, moguće, nekada bivala smeštana zaprežna kola ili brojne poljoprivredne alatke.
Jednom rečju, svaki kutak je zapravo moguć ambijent za ručavanje.
No, restoran je ipak samo deo ponude, ma koliko da to bio centralni deo.
Smeštaj i noćenje u ovakvom ambijentu se nekako podrazumevaju i zaokružuju tu celinu, ali na pitanje zašto baš u Avliju doći, odgovor nećemo naći samo u restoranu i smeštaju, već pre svega u sveukupnom ambijentu u kome je značajno izdvojiti i stalnu izložbenu postavku starih etno detalja koji su obeležavali dvovekovno tradicionalno imanje u kome smo se obreli poput kakvog malog vremeplova.
Uz ovu izložbenu postavku, pronaći ćemo i čak i biblioteku, ali i jedno, i drugo naprosto će se, ma koliko zvućalo neuobičajeno za većinu etno ugostiteljskih tematskih priča, savršeno uklopiti u sveukupni ambijent koji čine i jedan đeram, ali i bicikli sa papričicama, saonice okićene cvećem, te nekim kućicama poput onih iz bajke do kojih vode male stazice, dok se oko njih, razumljivo, nemarno razleže zvuk razne menažerije koja obitava na ovoj farmi u kojoj su najglasnije, recimo, guske.
Taj zvuk povremeno doseže orketarski nivo, kada gotovo uglas čujemo i kokoške, patke, poneko blejanje, i tada je nemoguće ne razvući usta u osmeh. No, u maniru dobrih ugostitelja, sve je organizovano tako da toj povremeno veseloj menažeriji na ovom imanju mi ne možemo narušavati mir i prostor, jer je tradicionalnom tarabom odvojena od kompleksa predviđenog za uživanje gostiju.
Ipak, ono što je takođe veoma bitno, jeste prostor posvećen deci.
Platforma i kućica za igru čine osnovu dela predviđenog za male goste, ali je tu i omanji teren sa golićima za fudbal, kao i drugi sadržaji koji garantuju da se niko neće dosađivati ovde.
I, konačno, onaj krajnji utisak je svakako urednost i organizovanost ove avlije.
Svuda su uređene staze za obilazak.
Hladovina za tople letnje dane, cveće najrazličitijih boja svuda, maštovitost i ideje koje se same stvaraju dok obilazimo etno park, najsnažniji su utisci posle posete ovom etno parku, nedaleko od Bogatića, ali i od još jednog malog neobičnog Raja u mačvanskoj ravnici, Zasavice.
