Objektivom po Srbiji - Arheo park Vinča, Belo brdo, savremena i zanimljiva učionica naše praistorije

 I ne, to što mi nismo nužno prapotomci nekih ljudi koji su ovde živeli, radili i umirali, zaista ne treba da znači da to nije jedan izuzetan deo naše kulturne baštine.

Naravno. Pa tako i treba da bude. Baština i kulturno istorijsko nasleđe, posebno iz praistorijskog doba kada nije bilo države, vere i nacionalnosti pripada svima nama.

A naša je tu.

Odmah uz beogradsko gradsko jezgro, na obali naselja Vinča, nalazi se i ta naša istorija u praistoriji, po kojoj je čitava kultura tog doba na ovim prostorima nazvana.

I nikako ne treba pomisliti da je reč o nečem novom, jer sve je ovo odavno ovde, prva ozbiljna iskopavanja datiraju više od pola veka unazad, već je reč o jednom drugačijem pristupu ideji NAŠE baštine.

I baš o tome smatram da ne razmišljamo dovoljno.

I upravo o tome bih u ovom članku rekao pokoju reč na temu današnjeg doživljaja arheoparka Vinča.

Naime, radi se o pravom blagu, i ne samo u smislu struke, gde je ono nesumnjivo neprocenjivo.

Blago je i van struke, onaj slabo vidljivi deo na prvi pogled, koji oplemenjuje, daje onaj nežni začin životnoj priči, kada se u nekom dobu zrelom, počnu u čoveku pojavljivati slike iz prošlosti, a zatim misao ponese i dalje, još nekud dublje ka samim korenima...

I tu negde bi se pozicionirala istorija.

A za praistoriju treba se opustiti, prevazići današnje postulate i definicije, i zaroniti u nešto bezgranično, nešto toliko različito, da nije lako odupreti se pomisli da je praistorija život sa neke druge planete.

A opet, dovoljno slično gotovo svemu što danas znamo...

I ta sličnost je gotovo zastrašujuća.

No, naravno, sve su to ipak momenti koji nas prožimaju uvek kada dovoljno dugo uronimo u dubine koje nas čine, a retko ih pohodimo.

Na ovakvom jednom mestu, možda neće moći sve, ali neke kockice će se sigurno posložiti.

Logički, pa čak i laički.

Dakle, onako kako može da razume svako ko to želi.

Priča koja se ovde pripoveda stara je oko osam milenijuma, i ono što nam se prikazuje u slojevima zemlje predstavlja vrhunac neolita u Evropi. 

Gotovo svaki od slojeva koji je iskopan, donosi nam neka nova saznanja i predstavlja zapravo najčešće po neki novi milenijum, iako to matematički nije srazmerno, ne na taj način.

Ta iskopavanja su iznedrila mnogo toga, a vremenom je ispalo da je ovaj lokalitet samo iskopina, a da nema ničeg izloženog ovde, već po muzejima i fakultetima.

Ono što želim da kao prvu stvar apostrofiram jeste upravo ta ideja da se na mestu iskopavanja, nekako uredi prostor na kome se iz prve ruke može osetiti ambijent koji čoveka povezuje sa minulim milenijumima, baš dok tu stoji čovek.

Postoje rešenja koja smo već kod nas imali, od najpoznatijeg Muzeja Lepenski vir, neobičnog, savremenog i veoma funkcionalnog rešenja, pa sve do oglednih prostora poput Arheo parka Pločnik, ili oglednog dobra Mali Dunav, gde se na zanimljiv način prikazala plastično naseobina pračoveka iz Vinčanske kulture.

Šta ovde učiniti, a da se ambijentalno uklopi, i da bude funkcionalno, da ne ometa radove ali da bude jedan vizuelni prikaz dostojan blaga kakvu ovo nalazište zaslužuje?

Za početak, ja sam kao posetilac uočio neka četiri važna elementa, a to su pre svega pristupačnost, urbanost i efikasnost pristupnog prostora, spoljašnje prostorno uređenje i sama postavka i izbor artefakata koji je čine.

Ako krenemo redom, pristupačnost za Vinču nije lako obezbediti. Desetak kilometara najmanje od autoputa, već je problem za gradsko područje, pa iako sama Vinča nije u punom smislu reči gradsko jezgro, ipak gustina saobraćaja predstavlja svojevrstan žulj u cipeli.

Stoga je možda još važnije što je uočeno da se zato sa Dunava može doći.

Pristan za kruzere predstavlja veliku šansu za promociju lokaliteta. Iako nije još u potpunosti u funkciji u vreme pisanja ovog članka, donosi već sada posetioce. Nadalje, odmah po pristizanju, bilo vodom ili kopnom, urbanost prostora koji dočekuje posetioca u vidu potpuno obnovljenog keja uz reku, takođe je jedan primamljiv detalj. Na slikama ispod možemo da vidimo kako je to, po mom skromnom mišljenju ipak dosta sporijim tempom, teklo. Danas ipak imamo prilično lep i funkcionalan ambijent, reprezentativan za dolazak kruzera, ali i gostiju uopšte.

Sa keja se penjemo uz stepenice, upravo kroz srce istraživačkog područja, i na taj način je sintetisan istraživani deo sa posetiocima koji dolaze na funkcionalan i neprimetan način.

Tek posle posete gornjem platou, posetioci shvataju da su prošli upravo onim delom gde su iskopana naša najveća arheološka blaga.

Gornji plato je organizovan tako da su zapravo izloženi stambeni objekti koji bi trebalo da predstavljaju prikaz praistorijskog staništa ljudi Vinčanske kulture.

Za objekte koji kombinuju blato kao oplatni i vezivni materijal, i drvo kao konstrukcioni kostur, može se tako zaključiti. Za druge, pak, daščane objekte, meni svrha nije najjasnija, ali zato je izložbeni prostor jedna sasvim druga priča.

Uz stručnog vodiča, praistorija upravo počinje u montažnom, ali dobro organizovanom, opremljenom i klimatizovanom izložbenom prostoru. Izbor artefakata u kombinaciji sa foto retrospektivom, upotpunjuju priču arheologa koji će predstaviti istorijat iskopina, naglasiti njegovu važnost i zagolicati znatiželju i maštu posetilaca.

Tu negde sam i ja video ne samo uređen i približen ambijent posetiocima, već i prostor za dalje unapređenje.

Na brojnim medijima može se videti skica budućeg izgleda, ali ne i vreme kada će se to desiti. Za sada deluje kao dobar pravac kojim je zaplovio ovaj brod prepun praistorije, ali pomalo usporeno seče talase vremena...

Početak istraživanja neraskidovo se vezuje za ime istraživača kome je sa razlogom posvećena bista na centralnom mestu u Parku.

Miloje Vasić pokrenuo je sve ovo...

I, ovako danas izgleda ovaj lokalitet posle adaptacije keja i pristupnih rampi i stepenica.

Naravno, ostaje još toga da se uređuje iako se verovatno moglo ipak u jednom zamahu rešiti sve što je pri reci.

Istina je da nisam upoznat sa planovima, ali nadam se da planovi za potpuno uređenje priobalja postoje, jer u suprotnom bi dobar deo sjaja uređenog keja, potamneo...