Veliki dvorac jednog velikog zaveštanja, i jedne velike misterije.
Ukratko, a prilično neprecizno i više poetski negoli faktografski rečeno, moglo bi se sažeti sve ono što bi valjalo reći o nastanku najvećeg dvorca u Velikom Središtu. A sad, kako smo došli od pozitiva do superlativa kada je dvorac u pitanju, lakše je i preciznije objasniti.
Naravno, ovde postoji i Mali dvorac, tik uz njega, i upravo ta činjenica ovo zdanje čini velikim, zapravo najvećim jer retko je naći, izuzev velikih gradova, mesto u kome imamo dva dvorca. Stoga onaj veći, mora biti i najveći 😀
Šalu na stranu, jedna ovakva građevina danas je dočekala svoju najlepšu moguću namenu, a to je ona u kojoj posle zvuka zvona kreće žamor dok đaci istrčavaju iz učionica i kreće smeh, a smeh...to je ono što nam sve očiglednije nedostaje. Prirodan i ničim iskvaren smeh, smeh kao odraz unutrašnjeg zadovoljstva.
I baš ovde, nešto više od desetak kilometara od Vršca, jednom je jedan čovek napravio nešto što traje i danas, iako su njegovi potomci nestali, ugasivši lozu, te ostavši bez imovine ali zidovi su ostali.
Ostali da dočekaju ovu dečiju graju, da dočekaju i isprate neke nove generacije koje će stasati u devojke i momke, koje će negovati i podizati svoja potomstva, u zdanju koje zna puno o tome kako se gradi i stvara za buduće generacije.
I može li se tek tako zamisliti neka lepša namena jednom zdanju koje je i za mnogo veća mesta od Velikog Središta, itekako reprezentativno i markantno?
Nije redak slučaj da se u ovakve spomenike prošlosti smeste škole, i moj lični utisak je da na taj način svi dobijaju. Pre svega oni koji pohađaju tu školu, jer pred svojim očima stalno imaju primer kako treba, i pre toga - kako treba stvarati.
Prizemno zdanje u stilu klasicizma, sa prostranim podrumskim prostorom, te tavanskim delom koji je, istina, neiskorišćen, opasano je velikim vrtom oko koga se pruža kameni zid, stilizovan da zaokruži ovu prelepu priču usred koje su čak dva dvorca sa svojim vrtovima, te ogradama i kapijama.
Zaista impozantno.
Ulazak u selo je nekako običan, očekivan, gotovo rutinski iako se, po meni, sva sela razlikuju u ponečemu, samo valja uočiti to.
I odmah nakon ulaska sledi iznenađenje, iako očekuješ da odnekud iskrsne taj dvorac.
Tu je odmah uz onu ogradu i iznenađenje, očekivano a opet nekako iznenadno, taman preko puta mesta koje možemo videti kao centar sela.
Tu je veliki dvorac, ili Stari dvorac Lazarević, kako ga već ko zove, tu je i dočekuje iznenađene putnike, brojeći im osmehe kroz bogate krošnje drveća koje ga okružuje.
Tu je i cilj putovanja jer Veliko Središte nije prolazno mesto za najveću većinu ljudi, već cilj putnika namernika, i onda ostaje samo da se prepustimo avanturici koja kreće čim prođemo kroz kapiju...
Dvadeseti vek nije zabeležio porodicu Lazarević, ne kao nosioce prezimena i ne kao veleposednike kakvi su bili u devetnaestom veku.
Nažalost, poslednji muški potomak, kao jedini naslednik, uspeo je da za svega osam godina izgubi ne samo gotovinu i ekonomije, već i velelepnu palatu Lazarević u Vršcu koja nakon prinudne prodaje postaje Frišova palata, a potom i oba dvorca, jedan za drugim i na kraju, daleko u inostranstvu, i svoj život sa svega trideset godina života.
Prema verodostojnim dokumentovanim podacima, Miša, kako su zvali poslednjeg Lazarevića koji je ugasio svetlo za porodicom iz koje je potekao, svoj razvratni način života koji je na koncu svu imovinu rasturio, započeo je sa dvadesetdve godine, od kafane do kafane, uz brojne lake žene, pijance koji su takozvani instant prijatelji do poslednjeg novčića, te svirače koji su možda i najpoštenije istiskivali porodično bogatstvo iz Miškinog džepa. Da, Mihailo o kome je reč, bio je znan i kao Miša, ili Miška, no to je sporedno u ovom porodičnom sunovratu.
Istina je da zapravo generacijama sticano bogatstvo porodice nije bilo moguće baš propiti, te potrošiti na lak i neodgovoran život, kafanu, svirače ili prostitutke, pa se poslednji muški potomak potrudio da pronađe nekakav efikasniji način.
I pronašao je kockanje.
U ono doba, na kocki se dugovi nisu mogli dounedogled gomilati, a još manje su se praštali, i konačno je došao dan kada su krenula oduzimanja i rasprodaje imovine. Neslavan kraj nekada slavne porodice.
Da, ne samo bogate, već i slavne.
Državna politika tog doba propisivala je da se kupovinom imanja, a pogotovu celih sela i spahiluka, sticala i plemićka titula, a ona se prenosila i na sledeće generacije.
Koliko je bilo teško sticati, utoliko je lakše bilo održavati stečeno, i tako je to trima generacijama polazilo za rukom, dok smrti i sticaji okolnosti nisu stavila sve to na jednog, verovatno i najneodgovornijeg i, pokazaće se, poslednjeg Lazarevića, i danas od cele te borbe koju je započeo njihov askurđel Golub, ostala su dva dvorca i palata, dakako, u drugim rukama, državnim, a koliko će država umeti da gospodari ovim spomenicima jednog doba i uspeha, ostaje da se vidi.
Tek, Veliki dvorac Lazarević, danas je izuzetno zanimljiva osnovna škola, polazna stanica za život brojnim generacijama, kako bi to narod rekao, sve jedan drugome do uha...
Odgovornost sadašnjeg upravljača, države, na ozbiljnom je ispitu, jer pojedine prostorije, one podrumske uglavnom, vape za rekonstrukcijom i temeljnim rešavanjem problema vlage koja ostavlja sve jasnije tragove kako vreme prolazi.
