Objektivom po Srbiji - Manastir Privina glava, pregršt crkava u jednom manastiru, sve lepša od lepše - i za oči, i za dušu

Četiri crkve, brojem i slovima, a gradi se tu još koječega.

Eto i preciznijih brojeva od onog u naslovu.

I tačno toliko sada crkava u manastirskom kompleksu Privina glava  udara u svoja zvona, i tačno toliko crkava opslužuju dva monaha i četiri mohaninje u ovom, danas ženskom manastiru.

Najzapadniji od šesnaest manastira Fruške gore, zapravo je jedan od najlepših fruškogorskih manastira, a u priličnoj meri i jedan od najneobičnijih, te svakako jedan od onih koje moramo videti, obići i oslušnuti onaj dvojaki mir koji samo ovakva mesta mogu proizvesti.

Mir unutar manastira, i mir unutar sebe samoga.

Iako je okružen zidinama, izuzev jedne od svojih crkava koja se slobodno uzdiže na bregu nasuprot samog manastira, čak i te zidine deluju nekako gostoprimljivo, nekako domaćinski otvoreno i uspeti se uz ove zapadne obronke najveće vojvođanske planine, a ne svratiti na ovo mesto, propust je koji bismo teško preboleli.

Parkovske površine, gotovo savršeno dizajnirane i održavane, brojna mesta na kojima skriven ili ne, svako može sebi pronaći sve ono što i želi naći u manastirskom miru, te razni neobični detalji, najbolja su preporuka zašto se zaputiti na sam jugozapad Srema u potrazi za još jednim od dragulja koje kriju ovi krajevi.

Mnogima je podstrek da ovde dođu i u dubokoj duhovnoj prirodi, jer se ovde čuvaju čestice moštiju Poslednjih dvanaest optinskih Staraca - svetitelja, dok je drugima za dolazak u manastir možda putokaz bio i ogromna umetnička vrednost ručno rezbarenog ikonostasa za koji mnogi stručnjaci kažu da nema lepšeg.

A opet, verovatno je većini ovaj manastir destinacija ponajpre zbog svega toga, a ne nečeg pojedinačnog.

Jedno je sigurno, šta god da je nagnalo putnika da prevali ovih stotinjak i nešto kilometara od Beograda ili Novog Sada, pogrešio nije.

 

A priča o manastiru trebalo bi da počne sa jednim očekivanim - Bio jednom jedan vlastelin Priva...ili je to pak bio Priba, teško je danas znati, koji je još u dvanaestom veku dao izgraditi jednu crkvu i prve ćelije kraj nje....i tako je sve to krenulo.

Uobičajen uvod, uobičajena priča.

Jednom je neko morao biti, samo se, eto, desilo da je baš jednom, bio upravo taj neko ko je sve ovo i započeo....i zato se ova Bio-jednom priča, razlikuje od onih drugih.

Da, dvanaesti vek...skoro da je preterano za srpsku državu koja je takođe, pod okriljem Nemanjića, nastajala u to vreme, doduše, dosta južnije.

Lepe su to godine, reklo bi se danas, čak i za jedan manastir koji je u jednom momentu rekonstruisan, obnovljen i dograđen, i koji je potom ispratio austijsko turske ratove, da bi pred njihov kraj, tamo negde krajem sedamnaestog veka, na par decenija zapusteo zbog haotične atmosfere i bezakonja koje je upadalo u breše stvorene taktičkim promanama vojnih snaga na tom delu terena.

I, na koncu, obližnja tvrđava Berkasovo imala je itekako uticaja na opstanak manastira koji, ispostaviće se, nije doživeo sudbinu gotovo svih pravoslavnih bogomolja na ovim prostorima, te nijednom nije srušen i spaljen.

Dakle, samo je pljačkan, ali nije rušen, i to se nekako danas može videti i kao čista sreća.

A to dosta govori o teškoj sudbini pravoslavnih manastira na ovim prostorima, kada se samo opljačkan manastir može smatrati srećnim.

Istina, sreća nije jedina komponenta koja je spasla Privinu glavu od razaranja i paljenja, jer se početkom Drugog svetskog rata, štab ustaške mladeži uselio ovde, te je stoga u vreme kada su ustaše pravile lomače od drugih manastira u Sremu, ovaj manastir ostao pošteđen.

Pošteđen paljenja, ali ne i pljačkanja.

A spaljena je samo riznica biblioteke sa svojim fondom knjiga i rukopisa, te stolovi iz konaka, koji su pak takođe ostali pošteđeni paljenja.

Nije bilo lako dočekati sredinu osamdesetih godina kada počinje određeno blagostanje koje se vezuje za period obnove manastirskog kompleksa, ali i njegovo širenje i obogaćivanje koje i danas traje, na radost vernika, ali i samo putnika namernika ili hodočašća na koje se odlučuje sve više turista, hitajući da otkriju ovaj prelep duhovni kompleks neobičnog imena.

I tako, manastir je tu, pobednik vremena u većem sjaju nego ikada ranije...a mi se možemo zapitati...gde smo mi, i zbog čega još nismo pohodili ove crkve, parkove, zvona i ikonostase koji zajedno ponosno čine Manastir Privina glava.

Objektivom po Srbiji - Sremska kuća u Neštinu, stameni čuvari najdubljih korena koji nas vežu za ovu plodnu zemlju u kojoj živimo

Negde na krajnjem severozapadu Srema...kako li nam to sada zvuči..?

A ipak, upravo je tako. 

Najsevernija tačka na zapadu Srema, ili pak obrnuto...Najzapadnija tačka na severnoj granici Srema...

Ma, kao da je bitno, na koncu.

Zajedničko za oba putokaza je Neštin, naselje koje itekako ima šta da pokaže, za svakoga ko ume da vidi.

I baš tu, neke davne godine u drugoj polovini osamnaestog veka, izvesni domaćin iz domaćinske loze Stajić, udario je temelje jednoj kući koju danas, i to u proširenoj verziji sa uređenim dvorištem i ekonomijom, možemo posetiti, restauriranu i spremnu da nas na trenutak vrati u prošlost.

I najverovatnije je, u skladu sa tradicijom koja je do unazad par decenija bila posvuda prisutna, sakupio mobu, te sa komšijama i rođacima, nasuo prvi drobljeni kamen u temelj jednostavne kuće koju će, po završetku, prekriti krovnom slamom.

Jer u ono doba, temelji su tako pravljeni, a krovovi upravo na taj način pokrivani.

Zidovi su u to doba pravljeni od drvenih greda, te pruća i blata kao veziva.

Graditeljstvo je u medjuvremenu napredovalo. Naravno, pa sve je napredovalo, ali prelep način da se iz prve ruke upoznamo sa nekadašnjim načinom života upravo kroz gradnju porodične kuće, predstavlja upravo jedan ovakav objekat.

I kako danas imamo najrazličitije forme termo izolacije, upravo blato u zidovima, kao i slama na krovovima su bili ondašnja toplotna zaštita.

Dakako, najhladnije je u podrumu, ali to je ciljana stavka jer je negde trebalo čuvati namirnice, a delimično nagnut teren omogućio je da pored prizemlja i tavana kao podrazumevanih u prizemnoj kući, ova kuća poseduje i podrum.

Sve je nekako - logično.

Različito od današnjih logika, da, ali tim je lakše uputiti se u mislima u prošlost, pa možda i uspeti sesti oko ognjišta uveče sa tim vrednim ljudima nagrađenim za svoj rad odsustvom televizije, interneta, društvenih mreža i svime štobi nas odvojilo od večernje priče uz vatru sa najbližima, uz malo smeha i opuštanja pred spavanje...zavisno od toga koliko duboko možemo da se opustimo i pustimo maštu da vodi kada stanemo i pogledamo jedno ovakvo mesto.

Spomenik na otvorenom je sve češći kulturni kocept kod nas, pa iako to nije uvek tako, u ovom slučaju se vidi primer dobre prakse u kojoj bez vodiča možemo da doživimo gotovo sve što je autor ovog kompleksa želeo da nam prenese.

Kompleks je bolji izraz jer nije u pitanju samo jedna kuća, već je reč o jednom domaćinstvu sa ambarom i ekonomskim zgradama. One nemaju pečat originalnosti poput same kuće koju je država odavno otkupila od porodice Savić i restaurirala u nekoliko etapa od davne 1990. pa sve do 2013., već su u pitanju replike građevina iz obližnjih Suska i Čerevića.

Kuća nije prazna.

Naprotiv, opremljena je autentičnim nameštajem i pokućstvom, otkupljivanim u ovim krajevima od strane države upravo zarad ovakve svrhe. 

Jedan tipičan detalj za onovremensku gradnju predstavlja Gonk. To je uzdužni hodnik otvoren sa tri strane, sa jednakom funkcijom kao i savremeni unutrašnji hodnici, ali sa ručno izrezbarenim stubovima što ga čini izuzetnim i naročito zanimljivim. 

Ipak, konkurenciju za najzanimljiviji detalj pravi mu trem u potkrovlju, natkriven i ukrašen, sa prelepim pogledom ka Dunavu.

No, nemojmo nasedati na takmičarske tonove jer ovde je sve dovoljno lepo da se ne mora utrkivati za Naj titulu sa bilo kojim drugim detaljem.

I ovo nije nešto što se mora obići, ne. 

I svakako nije nešto bez čega se ne može živeti.

I sve to ne znači da ne treba pustiti korak do ove pomalo udaljene i usamljene destinacije, a kada dospemo tamo i savladamo daljinu, čekaće nas još jedno putovanje ali po drugoj dimenziji. Putovanje u prošlost.

U onu prošlost u kojoj nema velikih bitaka, zastava i odlikovanja, onu dosadnu prošlost u kojoj rzanje konja dopire iz štale od dorata koji vuče raonik ili kola, a ne nosi viteza mrkog pogleda u sjajnom oklopu i zastrašujućim mačem za pasom.

U prošlost u kojoj na nekakav gotovo monoton način promiču dani u radu u polju, hranjenju životinja, ribarenju na Dunavu, te dečijim igrama i nadmetanju u dvorištima ili mirnim sremačkim sokacima, ili onim nostalgičnim pričama i smehom uveče uz ognjište, tik pred savanje...

Takvu prošlost čuva ova Trščara, ova Sremska kuća, ova Savića kuća, ovaj objekat narodnog graditeljstva ili kako god već da zovu ovo mesto istorije i tradicije koja čeka da bude otkrivena.

I ta prošlost pleni svojom mirnoćom remećenom tek ponekim graktanjem ptice u letu ili lavežom nekog psa ko zna čime izazvanim, i ta prošlost zove k sebi.

Ovde, na jednom krajnjem zapadu najsevernijeg dela jednog mirnog i vrednog Srema...