Dvorska bašta iako može da zazvuči pretenciozno kao naziv, u stvarnosti predstavlja upravo to što stoji u nazivu. Dvorska bašta, pod pokroviteljstvom Patrijaršijskog Dvora, nastala je isprva kao arhitektonski uređen park, a potom je preraslo u botaničku baštu, da bi danas ostao park za koji mnogi ne znaju, park nazvan izvorno, Dvorskom baštom.
Pre gotovo stotinu i sedamdesetpet godina, sazrela je ideja jednog Patrijarha da se na velikom zemljištu od oko sedam hektara, na nekih deset do petnaest minuta od samog Dvora u Sremskim Karlovcima, dizajnira i napravi jedan bogat i raskošan park za kojim je već postojalo interesovanje koje je poteklo ponajpre iz krugova obrazovanja, te dodeljivanja takvog jednog parka botanici kao nauci, dajući joj time sve veći obrazovno značaj.
Više glasnih poziva za uslove za nastavu o botanici u prirodnom okruženju, konačno su postali dovoljno snažni da bi se krenulo u uređivanje onoga što danas savršeno predstavlja utočište za šetače, zaljubljene parove, sportiste i rekreativce, i zapravo sve ljubitelje prirode, a zove se Dvorska bašta.
Botanika, nauka koja je u osnovi ideje o uređenju jednog ovakvog prostora, ovde je tada i zaživela.
Legende, ili možda manje pretenciozno zvuči, priče koje se prenose s kolena na koleno, govore o tome da su i predavači, ali i učenici, počeli da ne samo sade i kaleme, već i da donose razne sadnice, raznolikog biljnog sveta, uključiv i navodno brojne egzotične vrste.
Ovako raznoliki i različiti biljni svet je vremenom počela da obuzima atmosfera jednog mira, i svojevrsnog kulturološkog napretka, taman nekako u skladu sa idejama i životnim delom Patrijarha Josifa Rajačića koji je ovo zemljište i opredelio i namenio za ovaj parkovski prostor.
Naime, upravo je taj Patrijarh bio onaj koji je svojom mirnoćom i mudrošću i u revolucionarna i burna vremena vezana za period mađarske revolucije, zapravo stišavao uzavrele strasti, i činio sve da oružje ustupi mesto kulturi, obrazovanju i generalno civilizacijskim normama koje su tada nekako ipak bile ispred svog vremena.
Da li je i ova Bašta svojevrstan omaž liku i delu ovog Patrijarha, svako od nas može to sam da proceni i doživi, ali je, kao i uvek, delo jednog čoveka samo jedno od dela koja su se morala desiti da se ne samo formira, već i održi jedan ovakav prostor.
I, tako je i bilo, sve do pred kraj Drugog svetskog rata kod nas...
Poslednje ratne godine u Sremu, izmestile su ključne sukobe na zapad, a Dvorska bašta je postala prostor za vojne logističke potrebe, te se ovde uselilo dosta artiljerije, konjskih zaprega, pokretnih kuhinja i svega drugog, a sa vojničkom čizmom, u Dvorskoj bašti počinje svojevrstan egzodus biljnih vrsta u kome se čak gube i forme parka, a kamoli različitost vrsta koje su usled neodržavanja, ali i bezobzirne eksploatacije prostora, polako nestale. One koje su preživele, proređene su, izgubile su arhitektonsku formu i počele su sve više ličiti na neodržavan, poludivlji ambijent kakvih je bilo bezbroj po Fruškoj gori na čijim je obroncima smeštena Bašta.
Sunovrat parka potrajao je nepunu deceniju, a priče stanovnika govore o nekim molbama koje su na izvesnim ličnim osnovama upućivane komandantu ovog vojnog područja, Narodnog heroja koji je svojevremeno bio i đak Karlovačke gimnazije, koje su tiho i diskretno, izgleda urodile plodom.
Po povlačenju vojske i predaje prostora civilnim vlastima, nada je rođena, iako je ogromna šteta već učinjena.
Opštinske vlasti tada predaju na staranje ovaj prostor Nacionalnom parku Fruška Gora, ali....iako je bilo svojevrsnih pomaka, zapravo nikada više nije dosegnuta stara slava, a i uloga je delimično izmenjena, pa je vremenom ovde nešto objekata popravljeno, dok je na više mesta uzgajan rasadni materijal, ali je i deo parka na gornjem nivou opredeljen za sportska dešavanja i na njemu je uređeno nekoliko sportskih terena.
Botanička bašta je, kako sada stoje stvari, samo sećanje.
Ovde je više nema. Od nešto preko stotinu vrsta, osetnu većinu drveća čine lišćari, a manji deo četinari, iako je baš među četinarima nekoliko karakterističnih simbola Bašte.
Pa ipak, ovde je danas park.
I to veoma lep park.
Visoke krošnje tako nadmoćno pružaju hlad dok uzdižu pogled šetača ka udaljenim vrhovima.
Većina od nekoliko prisutnih objekata nije sređena, ali su ti objekti nekako sporedni.
Jedna kuća koja ima formu izvesnog etno objekta, zanimljiva je kao detalj, iako ne postoje neke naznake da je u pitanju neki ogledni objekat, te trenutno to ostaje izvesna misterija, ali nekoliko klupa raspoređenih po parku očas posla nađu one koji će na njima odmoriti i uživati u pogledu na krošnje, a mali drveni mostić prosto traži da ga pregazimo.
Kompleks sportskih terena je na zavidnom nivou, i definitivno dominira gornjim nivoom Bašte, a uz njega je i dečiji mobilijar, i ovakvi sadržaji uspešno zaokružuju jednu ovakvu izletničku priču, posebno aktuelnu kod velikih vrućina kada tragamo za hladom, ali jesen i proleće takođe su favoriti za posetu ovom Parku.
Zima....ne znam. Nisam ljubitelj, ali nije teško zaključiti koliko se ovde može sankati...
I, suma sumarum, zaključak je prilično jasan.
Taman kada pomisliš da
Sremski Karlovci više ničim ne mogu da nas iznenade, eto ga...iskrsnu odnekud i ova Dvorska bašta, veličanstvena u svojoj posebnosti, izlet koga ćemo se sećati, izlet o kome ćemo pričati, i nadasve, izlet koji ćemo ponoviti...
Ako nisam do sada uspeo da je objasnim, onda mi samo ostaju fotografije koje slede.
