Nisu ovo stihovi neke pesme, niti kakva posveta negde uklesana da traje vekovima.
Ovo je samo naslov koji mi se učinio najboljim u trenutku kada sam odlučio da na ovim stranicama podelim jednu neobičnu građevinu u jednom od najlepših gradova Srbije.
Pa sad....kad promislim, ne znam koji predlog da upotrebim, znam šta je književno, ali situacija na licu mesta govori da je bolje napisati nad, umesto u Knjaževcu...jer Kula se zaista nadvila nad ovo mesto, i...teško da se našla u njemu.
A kula je nastajala kao ideja u glavi svog neimara dugo, dok negde pred Drugi svetski rat nije konačno zaparala nebo, i prema legendi bespovratno utrošivši za taj svoj nastanak, čak milion neimarovih tadašnjih dinara.
I sad, ovo valja uzeti sa rezervom, jer su ti podaci neproverljivi i nije se moguće pouzdano osloniti na njih, ali jedna od legendi koje je Kula udomila pod svoj krov, je i ta o milionu.
Dakako, danas milion ne znači gotovo ništa ni za daleko manje građevinske poduhvate, ali u to doba, negde pred rat, primera radi, kažu da se u jednom širem rasponu, ali rasponu koji je sa donje granice počinjao i sa pedeset dinara, mogao kupiti vo!
A u ono doba, vo je bio kapital. Sve je vukao, a malo je koštao za održavanje. Istina, raspon se rastezao i do trista dinara za te volove koji su ozbiljna kola mogli vući, ali kada podelimo milion sa brojem volova, razumećemo koliko je zapravo koštao ovaj poduhvat koji datira iz 1939. godine, ako je verovati dostupnim izvorima.
I, bilo kako bilo, nekako smo stigli do neke cene i neke godine gradnje, ali ono što pouzdanije znamo, zapravo je sam neimar, izvesni kafedžija, vojni liferant, hotelijer, kinematograf i ljubitelj umetnosti, Đoka.
Tačnije, Đorđe Cvetković iz Knjaževca, koji je imetak uglavnom stekao u Beogradu, prvo kao kafedžija i hotelijer, preko nekada čuvene kafane i prenoćišta Kolarac, a potom i kao vešt trgovac koji je stekao ozbiljne veze u državnim krugovima.
Nije naodmet pomenuti i da je bio ekskluzivni uvoznik čuvenog Plzenjskog piva, možda i najpoznatijeg češkog brenda onog doba.
Zapravo, lako je moguće da su ga česti boravci u Karlovim Varima, i inspirisali na ovako neobičan dizajn, u stilu srednjevekovnih dvoraca, ali u ruhu romantike. Nije isključeno da je poželeo upravo tamo da jedan svoj mali Karlsbad prenese na Timok, tek tako, da mu je nostalgija stalno pri ruci.
Ipak, postoji daleko veća sličnost sa jednim zamkom na jednom jezeru u Austriji, i to definitivno otvara mogućnost za nove legende kojih ionako nije nedostajalo i bez toga.
Dakle, iako svega dve godine predratna, ova vila je danas upravo to. Predratna.
Paradoks je da u ratu koji je usledio, ona nije stradala. Štaviše, nije čak ni dirana, iako su bugarske okupacione vlasti bile po zlu čuvene u ovim krajevima, dok su nemačke okupacione snage bile poslovično bezobzirne prema imovini u osvojenim zemljama, no eto...ovaj put rat ništa nije odneo sa brda na kome je Kula krasila grad pod njom.
Ne, nije u pitanju legenda, ali dovoljno čudnovata činjenica takođe je obavijena mistikom, pa neki i to smatraju legendom, misleći da je ipak opljčkana kao i skoro sve imućnije kuće tokom okupacije.
No, Đorđe se privremeno odriče svog prezimena, te ga skraćuje na "ratno" prezime Cvetkov, i možda u toj koincidenciji može da se sagleda i sposobnost vile da preživi ova strašna vremena uništenja i pohara.
Đorđeva beogradska kafana Kolarac u okolini Narodnog pozorišta ne uspeva da tako dobro prođe, već pod savezničkim bombama nestaje zauvek, ali sam Đorđe i njegovo kretanje tokom rata je negde između nestajanja i opstajanja. Ili, bolje reći - oboje. Naime, njega kao da ovaj rat nigde nije ni nazreo, a kamoli video, a po završetku rata u ovim krajevima, on se obreo tu, pojavivši se na vratima svoje predratne vile.
I, vrata mu je otvorio neki od partizanskih oslobodilaca, jedan od onih koji su se u praznu vilu uselili sa pravom jačeg, sa pravom oslobodioca, i u tada čuvenom maniru, izbacio Đorđa sa praga sopstvene kuće koja je naprasno postala partizanski komandni štab.
Đorđe je odlučio da još jednom šokira istoriju, i da umesto raskrinkavanja nekih od starijih tajni, začini stvar još pikantnijim detaljima. Detaljima poput izvesnog pisma, potpisa i pečata, kako kaže legenda.
Misteriozno pismo za koje se pouzdano ne zna ni ko ga je napisao, a još manje potpisao i pečatio, bilo je dovoljno upečatljivo da je navodno za svega nekoliko dana Đorđe uselio nazad u svoju kuću, u kojoj će provesti u bolesti starosti svoje poslednje dane pre negoli se priključio svom pokojnom ocu Tasi, još poznatijem i viđenijem trgovcu ovog kraja.
Prema nekim izvorima, sam Moša Pijade je pomažući Đorđa lekovima u tim danima bolesti, otkrio sebe kao mogućeg potpisnika misterioznog pisma, ali i daljim čuvanjem Vile od eksproprijacije koja je poput najupornijih pošasti dosegla gotovo sve iole imućnije ljude u zemlji.
Vila je sačuvana, i tada već poznata kao Džervin kula, pripala je nasledstvom Đorđevoj dugogodišnjoj domaćici koja je, iako često nazivana sluškinjom, najverovatnije bila njegov nezvanični domoupravitelj.
Kasnija sudbina Kule je kudikamo jasnija, ali i tužnija.
Naime, usled nemogućnosti održavanja takvog objekta, naslednica će je prodati, a zbog lepote koju je bordo bordurama po beloj fasadi, i sjajnim balustradama na balkonima, samo postala još izraženija, kupac ju je pretvorio u svoje administrativno poslovno sedište. Proizvođač sokova i vina Podrum Džervin, imao je čime da se ponosi.
Godine koje su nadolazile, a naročito pogubne devedesete, donele su vrhunac i potom slobodan pad ovog zdanja, pa je tako u jednom momentu luksuzan hotel koji je smešten umesto upravnih prostorija, zasijao na trenutak, i potom se obrušio do nivoa devastacije i spolja i iznutra.
U jednoj kasnijoj privatizaciji, preko bankarskih preuzimanja, novi vlasnik se uz pomoć države odlučio na obnavljanje, i sada već stvari deluju daleko lepše.
Možda nije još sigurna, ali budućnost Kule je ipak tu!
Нема коментара:
Постави коментар