Objektivom po Srbiji - Sremska kuća u Neštinu, stameni čuvari najdubljih korena koji nas vežu za ovu plodnu zemlju u kojoj živimo

Negde na krajnjem severozapadu Srema...kako li nam to sada zvuči..?

A ipak, upravo je tako. 

Najsevernija tačka na zapadu Srema, ili pak obrnuto...Najzapadnija tačka na severnoj granici Srema...

Ma, kao da je bitno, na koncu.

Zajedničko za oba putokaza je Neštin, naselje koje itekako ima šta da pokaže, za svakoga ko ume da vidi.

I baš tu, neke davne godine u drugoj polovini osamnaestog veka, izvesni domaćin iz domaćinske loze Stajić, udario je temelje jednoj kući koju danas, i to u proširenoj verziji sa uređenim dvorištem i ekonomijom, možemo posetiti, restauriranu i spremnu da nas na trenutak vrati u prošlost.

I najverovatnije je, u skladu sa tradicijom koja je do unazad par decenija bila posvuda prisutna, sakupio mobu, te sa komšijama i rođacima, nasuo prvi drobljeni kamen u temelj jednostavne kuće koju će, po završetku, prekriti krovnom slamom.

Jer u ono doba, temelji su tako pravljeni, a krovovi upravo na taj način pokrivani.

Zidovi su u to doba pravljeni od drvenih greda, te pruća i blata kao veziva.

Graditeljstvo je u medjuvremenu napredovalo. Naravno, pa sve je napredovalo, ali prelep način da se iz prve ruke upoznamo sa nekadašnjim načinom života upravo kroz gradnju porodične kuće, predstavlja upravo jedan ovakav objekat.

I kako danas imamo najrazličitije forme termo izolacije, upravo blato u zidovima, kao i slama na krovovima su bili ondašnja toplotna zaštita.

Dakako, najhladnije je u podrumu, ali to je ciljana stavka jer je negde trebalo čuvati namirnice, a delimično nagnut teren omogućio je da pored prizemlja i tavana kao podrazumevanih u prizemnoj kući, ova kuća poseduje i podrum.

Sve je nekako - logično.

Različito od današnjih logika, da, ali tim je lakše uputiti se u mislima u prošlost, pa možda i uspeti sesti oko ognjišta uveče sa tim vrednim ljudima nagrađenim za svoj rad odsustvom televizije, interneta, društvenih mreža i svime štobi nas odvojilo od večernje priče uz vatru sa najbližima, uz malo smeha i opuštanja pred spavanje...zavisno od toga koliko duboko možemo da se opustimo i pustimo maštu da vodi kada stanemo i pogledamo jedno ovakvo mesto.

Spomenik na otvorenom je sve češći kulturni kocept kod nas, pa iako to nije uvek tako, u ovom slučaju se vidi primer dobre prakse u kojoj bez vodiča možemo da doživimo gotovo sve što je autor ovog kompleksa želeo da nam prenese.

Kompleks je bolji izraz jer nije u pitanju samo jedna kuća, već je reč o jednom domaćinstvu sa ambarom i ekonomskim zgradama. One nemaju pečat originalnosti poput same kuće koju je država odavno otkupila od porodice Savić i restaurirala u nekoliko etapa od davne 1990. pa sve do 2013., već su u pitanju replike građevina iz obližnjih Suska i Čerevića.

Kuća nije prazna.

Naprotiv, opremljena je autentičnim nameštajem i pokućstvom, otkupljivanim u ovim krajevima od strane države upravo zarad ovakve svrhe. 

Jedan tipičan detalj za onovremensku gradnju predstavlja Gonk. To je uzdužni hodnik otvoren sa tri strane, sa jednakom funkcijom kao i savremeni unutrašnji hodnici, ali sa ručno izrezbarenim stubovima što ga čini izuzetnim i naročito zanimljivim. 

Ipak, konkurenciju za najzanimljiviji detalj pravi mu trem u potkrovlju, natkriven i ukrašen, sa prelepim pogledom ka Dunavu.

No, nemojmo nasedati na takmičarske tonove jer ovde je sve dovoljno lepo da se ne mora utrkivati za Naj titulu sa bilo kojim drugim detaljem.

I ovo nije nešto što se mora obići, ne. 

I svakako nije nešto bez čega se ne može živeti.

I sve to ne znači da ne treba pustiti korak do ove pomalo udaljene i usamljene destinacije, a kada dospemo tamo i savladamo daljinu, čekaće nas još jedno putovanje ali po drugoj dimenziji. Putovanje u prošlost.

U onu prošlost u kojoj nema velikih bitaka, zastava i odlikovanja, onu dosadnu prošlost u kojoj rzanje konja dopire iz štale od dorata koji vuče raonik ili kola, a ne nosi viteza mrkog pogleda u sjajnom oklopu i zastrašujućim mačem za pasom.

U prošlost u kojoj na nekakav gotovo monoton način promiču dani u radu u polju, hranjenju životinja, ribarenju na Dunavu, te dečijim igrama i nadmetanju u dvorištima ili mirnim sremačkim sokacima, ili onim nostalgičnim pričama i smehom uveče uz ognjište, tik pred savanje...

Takvu prošlost čuva ova Trščara, ova Sremska kuća, ova Savića kuća, ovaj objekat narodnog graditeljstva ili kako god već da zovu ovo mesto istorije i tradicije koja čeka da bude otkrivena.

I ta prošlost pleni svojom mirnoćom remećenom tek ponekim graktanjem ptice u letu ili lavežom nekog psa ko zna čime izazvanim, i ta prošlost zove k sebi.

Ovde, na jednom krajnjem zapadu najsevernijeg dela jednog mirnog i vrednog Srema...

Objektivom po Srbiji - Crkvine i mesto pogibije Visokog Stevana, najpoznatijeg Despota srpskog

Kada se nekom nepoznatom obratiš u proznim stihovima, nudeći pomirenje oko nečeg čime ste posvađani dugo, to je teško zamislivo danas.

I nekako je možda i prirodnije da se desilo u srednjevekovnom dobu ovako nešto, a u književnosti je poznato kao Reč ljubavi, odnosno Slovo Ljubve.

I baš to književno delo u kojima se mogu protumačiti i tonovi renesanse koja se tek stidljivo pojavila u vreme kada je delo nastajalo, najveći je književni doprinos jednog od najvećih srednjevekovnih srpskih vladara, Despota Stefana Lazarevića, ili Visokog Stevana.

Ovaj mali uvod, zaista je jedan omanji prozor u lik i delo jednog srednjevekovnog vođe, i nadasve svestrano talentovane figure u srpskoj istoriji, koju je iznedrio turbulentni srednji vek, po samom zalasku dinastije Nemanjića za teškom spuštenom zavesom istorijske pozornice, u vreme koje je obeležio nezadrživ prodor turskih osvajača u Evropu.

U godinama kada je jedini saveznik hrabrosti bila mudrost, jer pred nadmoćnijim neprijateljem više se nije moglo otvoreno boriti na bojnom polju, visoki budući vođa srpske države, obreo se u ulozi vladara još kao maloletan.

Njegov otac, Knez Lazar Hrebeljanović, najogovorniji za usporavanje turskog napredovanja preko Balkana, položio je život u Kosovskoj bici, baš kao i njegov protivnik, Sultan Murat. I dok su se sultanovi sinovi krvavo međusobno obračunali u borbi za presto odjednom širom otvorenim za naslednika, na drugoj je strani zakon bio jasan, i najstariji Stefan Lazarević nasledio je kneževsku titulu, te uz majčinu mudrost pokušao da što više zaštiti srpske zemlje i posede, što je bio više nego težak zadatak.

Naime, posle Kosovskog boja, sa pogibijom njegovog oca, nestao je i poslednji autoritet koji je mogao da ujedini donekle velikaše ne bi li oformili nekakvu jedinstvenu vojnu silu sposobnu da se ponovo suprotstavi Turcima kada se budu vratili u ove predele.

Iako je preovlađujući stav u istorijskim krugovima, a posebno u prosvetnom svetu da je srpska vojska poražena na Kosovu te 1389., prema mnogim, takođe posrednim dokazima, zapravo je suprotno, ili u najmanju ruku srpska strana nije izgubila.

Jedna francuska kraljica, Katarina Mediči, u svojim odajama je držala holandsku tapiseriju na kojoj je jasno prikazana upravo srpska pobeda na Kosovu, što bi se poklopilo sa činjenicom da su upravo srpski velikaši i ostali na svojim posedima, recimo Vuk Branković u Novom Brdu, u neposrednoj blizini Gračanice gde se bitka i odigrala, ili baš novopromovisani maloletni Stefan Lazarević sa majkom Milicom u Kruševcu, na svega stotinjak kilometara od bojišta, dok su se turske snage povukle prema Maloj Aziji, a novi Sultan je čak i prešao tamo, i vratiće se tek nekoliko godina kasnije.

No, neka svako za sebe protumači rezultate najpoznatijeg boja u srpskoj istoriji, a naša priča će nastaviti upravo odatle gde je svoj put započeo jedan vešt i mudar vojskovođa, put koji će ga voditi svuda po Balkanu, sve do Crkvine, i mesta sa koga potiču fotografije ispod teksta.

Mesto na kome je danas lepa crkva, tik uz groblje, usred vlastite parkovske površine obogaćene šumom, je mesto na kome se, prema pretpostavkama nalazila crkva upravo u vreme vladavine slavnog Despota.

Ono što pouzdanije znamo je da se ovo mesto sa nepunih dvesta stanovnika nalazi na putu između Beograda i Topole, na nekih šezdesetak kilometara od prestonice, blizu veoma lepog Markovačkog jezera, i da je na mestu na kome je od srčane kapi, na svom konju, preminuo Despot Stefan, njegov pratilac Đurađ je od mermernog kamena sa Venčaca podigao obelisk na tom mestu, na kome se vidi i dalje uklesan tekst o ovom događaju. 

Stoga ne treba gajiti sumnje o istorijskom značaju ovog mesta, jer priča o njemu nije satkana od legendi i mitova, već je uglavnom dokumentovana i istorijski potkovana, a ako se poneka legenda uz to i provukla, pa neka je. Ipak je to bio najznačajniji despot srpski, i jedan od najdarovitijih državnika u istoriji.

Vojskovođa koji je zasenio turske posade u velikim bitkama koje je vodio sa svojom vojskom u smislu vazalne obaveze, i onaj za koga su sami Turci svedočili da je bio ključni faktor velike pobede kod Nikopolja, i državnik kome je nakon toga Vizantijski car dodelio despotsku titulu, i političar koji je umešnom političkom pragmatičnošću i mudrošću dobio Mačvu, Golubac i Beograd, u koji je po prvi put tada preseljena srpska prestonica. Kako izvesti takve ustupke od Ugarskog kralja, nakon upravo bitke kod Nikopolja u kome je baš ugarskog kralja Žigmunda nadjačao, danas je teško razumeti, osim u duhu vrhunske diplomatije. 

Ličnost od koje se i danas može itekako učiti, spreman da se bez trunke straha za sopstveni život lati mača, ali tek kada je nemoguće lepim rečima srediti situaciju.

Čovek koji se radije latio pera nego mača, ostavio je za sobom neizbrisiv trag u srednjevekovnoj srpskoj književnosti, a taj trag je možda najuočljiviji u poemi Slovo Ljubve koju je najverovatnije posvetio svom mlađem bratu sa kojim se posle dužeg perioda izmirio, ali svakako to nije njegov jedini doprinos.

Kroz brojne Povelje, i druge pisane oblike, obraćao se stilom koji je negovala dinastija Nemanjića kojoj je, prema majci Milici Hrebeljanović, i sam pripadao, ali je istovremeno bio veliki mecena opismenjavanja, što bi objasnilo i podizanje zadužbine u Manastiru Manasija sa prevashodnom ulogom širenja pisane reči u vidu čuvene Resavske prepisivačke škole.

Nad sve to, Stefan se bavio i prevodima sa grčkog i latinskog, i zaista je postao temelj jednog šireg razbuktalog plamena opismenjavanja koje je itekako bilo neophodno srednjevekovnoj srpskoj državi pritisnutoj između velikih sila.

Hrabrosti i lojalnosti nikada mu nije nedostajalo.

Lojalnost prema vlastitom narodu je bila na prvom mestu, sve do zadnjeg daha koji je ispustio upravo ovde, na Crkvinama, ali su njegovu lojalnost osetili, i najdublje cenili čak i njegovi ratni protivnici.

Među tim protivnicima, pored pomenutog Kralja Žigmunda, našao se i verovatno najsposobniji vojskovođa u istoriji na čelu svojih tatarskih trupa, Tamerlana, koji je zadivljen njegovim herojskim nastupom, te probojima u kojima je pokušao da izvuče iz bitke opkoljenog Bajazita pod čijom je komandom i vodio svoje oklopne kopljanike, naložio da se nakon tatarske pobede kod Angore, propuste sve srpske trupe da se vrate slobodno kućama, bez ponižavanja ili omalovažavanja.

Štaviše, ovaj vojskovođa i jedan od najvećih svetskih osvajača, kasnije će osloboditi bez otkupa i Stefanovu sestru Oliveru koja je zarobljena u nekim pokušajima diplomatije kojoj je bila vična izgleda podjednako kao i Stefan, i njihova najpoznatija sestra, Mara Branković.

I na koncu, nije ovo mesto kojim ćemo se sada prošetati na fotografijama ispod, mesto nekakvog pokloničkog putovanja. Ne, to je samo mesto na kome je zaista lepo zastati, prošetati pod krošnjama oko crkve i pročitati poneko slovo ispisano o ovom nadrealnom istorijskom velikanu koji je život posvetio i živeo za svoj narod i zemlju, davši im sve osim potomstva koje nije iznedrio ugovoreni brak sa vizantijskom princezom Jelenom, koja se nikada više nigde nije pominjala, te se u narodu odomaćilo i predanje kako je Visoki Stevan zapravo neženja bio, i ostao do svoga kraja.