Objektivom po Srbiji - Dvorska bašta u Sremskim Karlovcima, diskretan dragulj u najlepšem mestu kod nas u zemlji

Dvorska bašta iako može da zazvuči pretenciozno kao naziv, u stvarnosti predstavlja upravo to što stoji u nazivu. Dvorska bašta, pod pokroviteljstvom Patrijaršijskog Dvora, nastala je isprva kao arhitektonski uređen park, a potom je preraslo u botaničku baštu, da bi danas ostao park za koji mnogi ne znaju, park nazvan izvorno, Dvorskom baštom.

Pre gotovo stotinu i sedamdesetpet godina, sazrela je ideja jednog Patrijarha da se na velikom zemljištu od oko sedam hektara, na nekih deset do petnaest minuta od samog Dvora u Sremskim Karlovcima, dizajnira i napravi jedan bogat i raskošan park za kojim je već postojalo interesovanje koje je poteklo ponajpre iz krugova obrazovanja, te dodeljivanja takvog jednog parka botanici kao nauci, dajući joj time sve veći obrazovno značaj.

Više glasnih poziva za uslove za nastavu o botanici u prirodnom okruženju, konačno su postali dovoljno snažni da bi se krenulo u uređivanje onoga što danas savršeno predstavlja utočište za šetače, zaljubljene parove, sportiste i rekreativce, i zapravo sve ljubitelje prirode, a zove se Dvorska bašta.

Botanika, nauka koja je u osnovi ideje o uređenju jednog ovakvog prostora, ovde je tada i zaživela.

Legende, ili možda manje pretenciozno zvuči, priče koje se prenose s kolena na koleno, govore o tome da su i predavači, ali i učenici, počeli da ne samo sade i kaleme, već i da donose razne sadnice, raznolikog biljnog sveta, uključiv i navodno brojne egzotične vrste.

Ovako raznoliki i različiti biljni svet je vremenom počela da obuzima atmosfera jednog mira, i svojevrsnog kulturološkog napretka, taman nekako u skladu sa idejama i životnim delom Patrijarha Josifa Rajačića koji je ovo zemljište i opredelio i namenio za ovaj parkovski prostor.

Naime, upravo je taj Patrijarh bio onaj koji je svojom mirnoćom i mudrošću i u revolucionarna i burna vremena vezana za period mađarske revolucije, zapravo stišavao uzavrele strasti, i činio sve da oružje ustupi mesto kulturi, obrazovanju i generalno civilizacijskim normama koje su tada nekako ipak bile ispred svog vremena.

Da li je i ova Bašta svojevrstan omaž liku i delu ovog Patrijarha, svako od nas može to sam da proceni i doživi, ali je, kao i uvek, delo jednog čoveka samo jedno od dela koja su se morala desiti da se ne samo formira, već i održi jedan ovakav prostor.

I, tako je i bilo, sve do pred kraj Drugog svetskog rata kod nas...

Poslednje ratne godine u Sremu, izmestile su ključne sukobe na zapad, a Dvorska bašta je postala prostor za vojne logističke potrebe, te se ovde uselilo dosta artiljerije, konjskih zaprega, pokretnih kuhinja i svega drugog, a sa vojničkom čizmom, u Dvorskoj bašti počinje svojevrstan egzodus biljnih vrsta u kome se čak gube i forme parka, a kamoli različitost vrsta koje su usled neodržavanja, ali i bezobzirne eksploatacije prostora, polako nestale. One koje su preživele, proređene su, izgubile su arhitektonsku formu i počele su sve više ličiti na neodržavan, poludivlji ambijent kakvih je bilo bezbroj po Fruškoj gori na čijim je obroncima smeštena Bašta.

Sunovrat parka potrajao je nepunu deceniju, a priče stanovnika govore o nekim molbama koje su na izvesnim ličnim osnovama upućivane komandantu ovog vojnog područja, Narodnog heroja koji je svojevremeno bio i đak Karlovačke gimnazije, koje su tiho i diskretno, izgleda urodile plodom.

Po povlačenju vojske i predaje prostora civilnim vlastima, nada je rođena, iako je ogromna šteta već učinjena.

Opštinske vlasti tada predaju na staranje ovaj prostor Nacionalnom parku Fruška Gora, ali....iako je bilo svojevrsnih pomaka, zapravo nikada više nije dosegnuta stara slava, a i uloga je delimično izmenjena, pa je vremenom ovde nešto objekata popravljeno, dok je na više mesta uzgajan rasadni materijal, ali je i deo parka na gornjem nivou opredeljen za sportska dešavanja i na njemu je uređeno nekoliko sportskih terena.

Botanička bašta je, kako sada stoje stvari, samo sećanje.

Ovde je više nema. Od nešto preko stotinu vrsta, osetnu većinu drveća čine lišćari, a manji deo četinari, iako je baš među četinarima nekoliko karakterističnih simbola Bašte.

Pa ipak, ovde je danas park.

I to veoma lep park.

Visoke krošnje tako nadmoćno pružaju hlad dok uzdižu pogled šetača ka udaljenim vrhovima.

Većina od nekoliko prisutnih objekata nije sređena, ali su ti objekti nekako sporedni.

Jedna kuća koja ima formu izvesnog etno objekta, zanimljiva je kao detalj, iako ne postoje neke naznake da je u pitanju neki ogledni objekat, te trenutno to ostaje izvesna misterija, ali nekoliko klupa raspoređenih po parku očas posla nađu one koji će na njima odmoriti i uživati u pogledu na krošnje, a mali drveni mostić prosto traži da ga pregazimo.

Kompleks sportskih terena je na zavidnom nivou, i definitivno dominira gornjim nivoom Bašte, a uz njega je i dečiji mobilijar, i ovakvi sadržaji uspešno zaokružuju jednu ovakvu izletničku priču, posebno aktuelnu kod velikih vrućina kada tragamo za hladom, ali jesen i proleće takođe su favoriti za posetu ovom Parku.

Zima....ne znam. Nisam ljubitelj, ali nije teško zaključiti koliko se ovde može sankati...

I, suma sumarum, zaključak je prilično jasan.

Taman kada pomisliš da Sremski Karlovci više ničim ne mogu da nas iznenade, eto ga...iskrsnu odnekud i ova Dvorska bašta, veličanstvena u svojoj posebnosti, izlet koga ćemo se sećati, izlet o kome ćemo pričati, i nadasve, izlet koji ćemo ponoviti...

Ako nisam do sada uspeo da je objasnim, onda mi samo ostaju fotografije koje slede.

Objektivom po Srbiji - Manastir Rakovac, ono mesto koje ostavlja utisak već na prvi pogled

Legende se prepliću i po Fruškoj gori, samo da ne bude zabune.

Ova lepotica od planine, i ponos pre svih Sremaca i Novosađana, krije obilje legendi na gotovo svakom koraku, a kako je prebogata pre svega jezerima i manastirima, nekako mu i dođe logično da se pokoja legenda zaplete i među zidine nekog od brojnih manastira.

No, kada se dve legende počnu preplitati unutar manastirskih zidina, shvatimo da smo se i sami zatekli pred nekakvom nerešivom enigmom - koja je od legendi tačna.

I tada su ona najprostija rešenja ujedno i najefikasnija.

Pa da, nećemo se ni upuštati u to koja je legenda tačna, zaključićemo da su nam obe dovoljno tačne i dovoljno intrigantne, te samim tim i zanimljive, i krenućemo dalje.

A dalje je podjednako interesantno kao i ono pre toga - legenda će nam reći i kako je nastao jedan markantan danas ženski manastir, a za ostalo ćemo se poslužiti istorijskim činjenicama.

Elem, legende se slažu da nekada davno, još u Srednjem veku, tačnije negde krajem petnaestog veka, u službi tadašnjeg despota Jovana Brankovića, u činu komornika u fruškogorskim šumama sa severne planinske strane, stolovao je izvesni Raka Milošević.

Legende dalje pripovedaju da je upravo na mestu današnjeg manastira upravo taj Raka odstrelio jednog jelena dostojnog daljih dešavanja. A, baš se u pogledu tih dešavanja legende i razilaze.

Prema jednoj, jelen kao simbol monaške čistote, predstavljao je izvestan greh svome lovcu baš zbog svoje simbolike, te je u želji da okaje taj greh, na tom mestu podigao malu crkvu manastirskog karaktera, i nazvao je taj kompleks svojim imenom.

Ona druga legenda koju je prihvatila i zvanična Crkva, veli da je iz zahvalnosti Bogu na ulovljenom jelenu, podigao tu manastirsku crkvu, i nadalje se sve slaže sa onom prvom legendom.

I, ruku na srce, meni nimalo ne smeta što, evo, dve legende unutar šestovekovnih zidina, bešumno i uporno traže svaka sebi sledbenike i one koji će se baš nekoj od njih i prikloniti u verovanju.

Bilo kako bilo, legende su tu da opišu ovaj manastir sve do sredine šesnaestog veka kada dalje istorijat preuzimaju pisani zapisi, a prvi zapisi u turskom poreskom popisu, započinju priču o sudbini ovog manastira.

Već u narednom, sedamnaestom veku, pisani tragovi nam pripovedaju tešku sudbinu u kojoj su dominantna turska pljačkanja manastira, i sugerišu da je čak u nekom periodu ovaj sveti objekat bio i napušten na neko vreme. 

Da, mračna vremena nisu nimalo štedela ovo zdanje.

Da li je postojao nekakav konkretan razlog što je toliko puta manastir Rakovac bio pljačkan?

Moglo bi se pretpostaviti da je reč o spletu razloga, a prvi u nizu razloga, ja lično vidim u činjenici da se manastir, baš kao i danas, nalazio na važnom putu koji vodi sa jedne strane od Vrdnika, preko utvrđene kule, pa sve do dunavskih naselja poput Beočina ili Banoštora, i samim tim je bio ne samo laka, već i verovatno nezaobilazna meta mnogim turskim pljačkašima.

Drugi razlog je verovatno uloga manastira koji je pored očuvanja duhovnosti svog naroda, nesumnjivo radio i kao prepisivačka škola, te je verovatno njegov duhovni uticaj bio i dosta širi od lokalnog, a to političke prilike za vreme turske vladavine ovim krajevima, vide kao nepoželjno, te je stoga verovatno i bio češće od ostalih manastira pustošen i pljačkan.

I zbog svoje izloženosti, i zbog svoje aktivnosti.

Da nisu u pitanju samo turski zulumi nad ovim manastirom, posvedočiće i oba Svetska rata, i dok će u prvom, takozvanom Velikom ratu ovaj manastir pretrpeti pljačku u razmerama koje dotada nikad nije iskusio, u onom narednom, još većem ratu će ponovo neke aktivnosti biti ključne za njegovo razaranje.

Naime, posle pronalaska ilegalne partizanske štamparije, manastirska crkva i zvonik su minirani i razoreni u znak odmazde.

Iako je procvat ovaj manastir generalno istorijski posmatrano doživeo tokom osamnaestog veka kada je obogaćen i oslikanim ikonostasom, ali i impozantnim baroknim zvonikom, te u najvećoj meri prepoznat kao značajan centar duhovnosti ovog kraja u kome je i manastirska crkva posvećena Svetom Kozmi i Damjanu postala redovno posećena od strane vernika, ovaj manastir zabeležiće još jedan značajan vek u svom postojanju.

I biće to upravo ovaj, dvadesetprvi vek.

Na samom početku Veka, započeta je obnova i izgradja konaka koji okružuju manastirsku crkvu sa zvonikom, i daju mu ovaj današnji markantni i karakteristični izgled, jer upravo do samog puta, sa mesta na kome ga svi mogu videti, nalaze se upravo novoizgrađeni konaci.

Istina, nije ni prethodni vek bio obeležen samo razaranjima i pustošenjima, jer pred Drugi svetski rat, Manastir je poklonio određeno zemljište u svrhu podizanja dečijeg oporavilišta, prihvatajući na taj način najširu odgovornost za dobrobit naroda kome je služio, dok je značajna i poslednja decenija tog veka u kojoj je započeta i najvećim delom završena obnova manastirske crkve.

I konačno, iako manastirski zvonik danas ni približno ne izgleda poput onog miniranog i razrušenog, a crkvena kupola odudara od nekadašnjeg izgleda, srce i duh manastira uveliko je održan, ponajpre kroz obrede i liturgije koje se tradicionalno održavaju ovde.

I manastir danas živi svoj novi život, pruža i prima ljubav svojih vernika, namernika i prostih posetilaca i poštovalaca, i naprosto je teško odoleti proći ovim putem, a ne zastati i pokloniti se pred njim makar i jednom radoznalom turističkom posetom, ako ne i duhovnom, namenskom.