Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Marcibanji Karačonji u Sremskoj Kamenici, monumentalna građevina sastavljena od drugih građevina

Taj Srem kojim dominira Fruška gora u tolikoj meri, da se u njemu sve razlikuje samo po tome koliko odande negde ima do ponosne vojvođanske planine, i nikako drugačije...da, taj Srem je zapravo Fruška gora sa svojim podbrđima i padinama uglavnom.

No to uopšte nije mala stvar, ne, jer obronci ove planine su neka od najznačajnijih obeležja čitave Vojvodine danas. Planina manastira, planina vinograda, planina - svega.

I upravo vinogradarstvo je pišući svoje brojne priče ovde, ispričalo još jednu koja počinje ko zna kada u prošlosti, kada su se nezabeleženi vinogradi počeli saditi po obroncima planine, spuštajući se ka obali Dunava.

Pod Ugarskom vlašću, razvila se ova grana poljoprivrede i maksimalno je koristila obilje sunca i vode koje su krasili ove krajeve pre nego što je počela osmanlijska ekspanzija na evropskom tlu.

Nakon prvih značajnijih prodora preko Dunava, Turske okupacione snage potpuno su zabranile i izbrisale vinogradarstvo na osvojenim teritorijama, grožđe je kao vrsta polako zamrlo, a obrise nekadašnjih vinograda progutali su trava i zaborav.

I konačno, sa pričom o povratku habsburške vlasti u Srem, počela se vraćati i priča o nektaru Bogova koji će uskoro ponovo poteći sa ovih padina Fruške gore ubrani i ceđeni.

U današnjoj Sremskoj Kamenici, pogodno imanje skoro tik uz sam Dunav, pronašao je za sebe jedan carski general koji je preneo svoje imanje iz Karlovaca ovde, a ubrzo potom je prvi od plemićke porodice Marcibanji, preuzeo ovo imanje, i započeo gradnju onoga što će postati dvorac sastavljen od zapravo četiri zasebne, ali sjedinjene naknadno u jednu velelepnu građevinu.

Porodica Marcibanji je već bila prepoznata po dvorcima i vonogradarstvu, a svoju najlepšu priču o tome ispisali su na obalama Tise u Banatu, odnosno u Čoki. 

Na samom kraju osamnaestog veka, obalu velike reke zaposeli su neimari koji su po završetku prve decenije devetnaestog veka pokupili alat i ponosno bacili pogled na svoje delo - Dvorac Marcibanji, monumentalno zdanje sa čijeg se najvišeg dela mogao posmatrati i zalazak sunca nad Dunavom, ali i tada već čuvena tvrđava u Petrovaradinu.

Prerana smrt i nasleđe za tada maloletnog dečaka, pretočili su se u miraz njegovoj starijoj sestri koju je isprosio još jedan plemić sa agendom graditelja dvoraca u ono vreme, grof Gvido Karačonji.

Krajnje je nepotrebno premeravati da li su dvorci u Beodri, danas Novom Miloševu, bili veći i bolji, tek, ovaj podno Fruške gore postao je konačno dvorac Marcibani Karačonji..

Oplemenjen takozvanim Engleskim vrtom kojim su pored najrazličitijih vrsta biljaka, dominirale i brojne statue koje su i danas delimično očuvane, dvorac je ostao u vlasništvu Karačonjija do nacionalizacije posle raspada Habsuburškog carstva, kada ga je tadašnja vlast Kraljevine Jugoslavije pretvorila u dom za ratnu siročad, a sličnu namenu će dobiti i tokom sledećeg rata, u smeni sa prenamenama za školske prostore.

Ipak, do nacionalizacije, u njemu je čak kažu boravio i španski kralj Filip, a vina od grožđa sa njegovih vinograda nalazila su put i do Pešte i Beča. To ne mora da čudi, jer su Karačonjijevi bili izuzetno bogati i poštovani, prijatelji i sa čuvenim Francom Listom između ostalog, te su njihova vina smatrana prestižnim a to se samo uklapalo u njihovu slavnu reputaciju uticajne plemićke porodice. 

Veliki rat zapravo je spustio zavesu nad slavnim danima ovog dvorca...

Dvorac je, kažu, možda i jedini očuvani primer neoklasicističke arhitekture dvoraca koji nema simetričnu osnovu. Razlog tome je svakako činjenica da nije nastajao odjednom kao jedinstveni projekat, već kao nadogradnja četiri međusobno spojena objekta unutar kojih se nalazi atrijumsko dvorište.

I ne samo da nije simtrične osnove, već je i jedan kraj viši od ostalih iako je u osnovi spratna građevina u pitanju. Sa tog kraja se i danas pruža onaj veličanstveni pogled na Petrovaradinsku tvrđavu.

Ispred dvorca, ka reci, napravljen je kasnije niz pomoćnih objekata koji se danas koriste za stanovanje zahvaljujući kome je znatno izmenjen izgled, dok su štale i kuće za čamce urušene i odavno nisu u funkciji.

I sam park oko dvorca koji je postao danas čuveni Kamenički park, osmišljen je kao zaštita od tada čestih plavljenja Dunava, tako da je na više nivoa i dvorac projektovan tako da se zaštiti od moćne reke, te se sa prozora i balkona dvorca moglo neometano uživati u pogledu na reku prilično bezbrižno.

I, baš zahvaljujući reci i njenoj obali podno dvorca, nastala je i legenda koja zaokružuje i danas priču o dvorcu. Prema toj legendi, jedna nesuđena ljubav doživela je svoj vrhunac neuspeha upravo tu na obali, u šipražju.

Njeni akteri, jedna grofica sa iskrom požude, i jedan neiskreni mladi lekar koji je bio spreman da joj u čamcu izjavi ljubav umesto iste onakve požude kakva je i u nju ophrvala u tom izletu čamcem sa jedne na drugu obalu reke, privezali su svoje privremeno ljubavno gnezdo za obalno granje. Nisu ni slutili da će i pre nego što su prešli sa ljubavi na požudu, pored njih proći neugledan i odrpan starac berući kakvo bilje usput i odvratiti im pažnju na sebe čudnom pesmom. Prvo pesmom, a potom i rečenicom da bolje krenu jer će uskoro kad mrkne, biti nečija stogodišnjica. A zatim je usledio prizor u mulju koji je ostajao za starcem, u kome nije bilo otisaka stopala kuda je prošao.

Sudeći po lekarevom dnevniku, njegov najsnažniji utisak je ipak žal što je prekinut u svojoj žudnji prema lepoj grofici, a bio je tako nadomak cilja.

Dvorac danas krije moguće neke manje tajne o svojoj prošlosti, ali definitivno najveća tajna se odnosi na njegovu budućnost.

Slavna istorija se u tom obliku više nikada neće vratiti, i taj deo je jasan, ali šta će se u budućnosti dešavati sa ovim zdanjem, verovatno je najveća tajna koju kriju visoki dorski stubovi i ukrašena fasada.

Ako je sudeći po sadašnjoj nameni, budućnost dvorca je nemaštovita i isprazna. Neke državne institucije su okačile svoje table na ulazu a zidovi su u principu okrečeni, ali i vandalizovani besmislenim žvrljotinama, i ovako viđena budućnost je pomalo i zastrašujuća. 

Za razliku od nekih zapuštenih dvoraca koje je zub vremena praktično dokusurio, ovde postoji državno ulaganje i određena briga, ali i jedan potpuno bezidejni scenario od koga je čak maštovitiji onaj deo života ovog dvorca posle nacionalizacije, u kome je ovde funkcionisao i lokalni bioskop.

Kapaciteti postoje, dvorana u kojoj su nekada održavani plesovi i danas ima potencijal da ugosti različite kulturne događaje, ali hoće li njih biti, najmanje zavisi od samog dvorca.

Uz nadu da će jednog dana i ovo zdanje pronaći svoju pravu i dostojnu namenu, polako okrećemo leđa prelepom dvorcu i laganim korakom krećemo u novu avanturu, nekadašnjim parkom u engleskom stilu, a danas jednim od najpoznatijih prakova Vojvodine, Kameničkim parkom....

Objektivom po Srbiji - Dobrodošli smo na jezero Dobrodol

Stotinjak žitelja jednog sremskog sela ima svoju crkvu u koju meštani mogu da odu, a ima i školu u koju, nažalost, već neko vreme nema ko da ode.

I ljubomorno čuva svoje tri ulice od kojih su dve nazvane i dalje po velikanima jednog komunističkog doba, a treću je zaslužio jedan od najvećih mađarskih pesnika. U jednom skladu i retko čime i katkad poremećenom miru, na tablama sa nazivima ulica i danas su, eto, jedan Lola Ribar, jedan Tito, i jedan Šandor Petefi.

I, možda još negde ima tako nečega sem u sremskom selu Dobrodol, ali i ako bismo našli tako nešto, zasigurno to nešto ne bi imalo i svoje jezero, i to ne tek neko jezero, već jedno od najbistrijih u Sremu.

Dobrodol selo, a Dobrodol i jezero.

Pa se i mi putnici, tragači za lepotom oko nas, nekako osetimo dobrodošlim na to jezero.

I, za početak, šta reći o jezeru sem da je još jednostavnije od sela po kome je dobilo ime.

Jedna brana, jedna plaža, nekoliko mesta za pecanje i jedan gotovo nerealan pejzaž koji umeju da načine sunce, oblaci, vodena trska i zeleni omotač od bagremove šume.

Kako rekoh, baš jednostavno.

I toliko lepote oslikane pre svega tom jednostavnošću koja prosto izbija reči iz usta, ili, evo u mom trenutnom  slučaju....slova sa tastature. 

Kada bih pomenuo da je svega pedesetak kilometara od Beograda udaljeno, verovatno bi većina podrazumevala da je tu, nadohvat, evo sad ću, samo da se obujem pa stižem...ali - nije baš tako.

Putevi koji obično vode ka nečemu, u ovom slučaju bi mogli i da zavedu na stranputicu, ili čak navedu na odustajanje, a posebno zadnji pristupni put (doduše, zavisno od pravca iz koga se dolazi) koji je makadamski u jednom manjem delu. Stoga nije baš da ćemo se osećati poput Indijane Džonsa kad stignemo ovde, ali osetićemo i dodatno zadovoljstvo uloženog truda nagrađenog prizorom pred nama. 

I to se broji, vredi nešto...

Inače, jezero kao neka priča intrigantna i mistična zapravo ne postoji.

Nisu poznate ni legende o njemu, a čak ni neke značajne ribolovačke priče i preterivanja.

Štaviše, ovde se poribljuje takozvanim šaranom divljakom, ali se i o tome ćuti.

Hoću reći, ne hvali se time baš.

Skromno, pa kome kad šta dopadne, ali ako smo samo putnici željni lepote pred sobom, onda nam je dopao itekakav kapitalac u vidu jezera koje je nastalo krajem osamdesetih godina prošlog veka prostom pregradnjom potoka, ponajpre u svrhu navodnjavanja i vodozahvata, a ispostaviće se i u svrhu regulacije bujica, te razonode u vidu pecanja i kupanja, te se možda čak i o kakvom turizmu može pričati.

Ili makar nagoveštavati, jelte...

Nedaleko se nalazi još jedno lepo jezero, Šatrinačko, odnosno jezero Međeš, i sa tog aspekta posmatrano, svaki dolazak ovde nam dođe kao svojevrstan izletnički švedski sto, možemo birati gde ćebe prostrti i utopiti se mukom u višeglasje zrikavaca, tišine koja odzvanja i ponekog solo cvrkuta koji svojom partiturom daje tom neobičnom sazvučju na značaju.

I, praćakne li se koja riba pritom, onda je tu sav akustički arsenal kojim jezero raspolaže.

Uz samu branu koja je deklarisana kao četrnaestometarska građevina dugačka tek nešto preko dve stotine metara, smestio se i objekat koji se od milošte može nazvati ugostiteljskim, no njegova priroda je ipak okrenutija entuzijastima iz ribolovačkog miljea koji su tu negde i svoje druženje ozvaničili stvaranjem ribolovačkog udruženja. No, da, nečega zidanog ima, nečega što može pružiti predah od sunčanja, kupanja ili pecanja uz ohlađeni sok ili toplu kaficu, a vele, nekoć su tu bili i tuševi čak.

Da li je to tačno, ne znam, no mišljenje o samom jezeru to neće promeniti. Makar moje mišljenje, dakako.

A kažu da ima i nekih krupnih primeraka raznih riba što čudi ako znamo da se smatra jednim od najbistrijih jezera u Sremu, pa tako....sve što mogu da predložim, jeste da pustimo priče na stranu, pogledamo malo fotografije, i jedared se odvažimo pa proverimo sve ovo.

Do tančina!

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Mali Dvorac Lazarević u Velikom Središtu, čudo neviđeno jednog davnog doba

Ima jedan dvorac.

Tačnije, dva, ali jedan je manji od ta dva, pa iako su na jednoj parceli praktično, svaki od njih ima svoju priču i svoj opis, iako pored parcele na kojoj su nastali, dele i neke zanimljive i lepo ukrojene legende.

I ne samo legende.

Dele i neke nedokazane istorijske podatke, a upravo ovaj dvorac, poznat i kao Mali dvorac Lazarević, možda je i ponajbolji primer na kome bismo se mogli naučiti da nije sve što piše na internetu tačno, ili makar nije potvrđeno adekvatnom dostupnom dokumentacijom, pa makar ona bila stara i svega dva veka, te poticala iz nekadašnje najuređenije administracije poput one koja je upravljala Habsburškom monarhijom sve do njenog raspada.

Prema nepotvrđenim podacima sa interneta, može se tvrditi da je Mali dvorac Lazarević podignut na samom početku dvadesetog veka, a preciznije se pominje i godina 1900. 

Ono što je veoma verovatno je da taj dvorac, za razliku od Velikog dvorca, nije podigao rodoslovnik porodice Lazarević, Golub, već jedan ili čak možda obojica njegovih sinova.

Godina gradnje je zapravo sporna, jer te godine nijedan od dvoraca više nije bio u posedu porodice Lazarević, jer je imanje u Velikom Središtu na kome su dvorci sagrađeni, na licitaciji dobilo nove vlasnike, članove takođe istakmute porodice Fiš, koji su preuzeli čitavo imanje Lazarevića, uključiv i najlepšu Palatu Lazarević u Vršcu, koja je potom promenila svoj naziv u Palata Fiš, za razliku od dva dvorca u Velikom Središtu.

I sve je to istorijska baština devetnaestog veka, te nije realan podatak o gradnji Malog dvorca na početku dvadesetog veka.

Kako dolazi do ovakvih zabuna zapravo?

Jednostavno, teško je razdvojiti legendu koja je duboko uvrežena u narodu od faktografskih činjenica pronalaženim u zapisima koji ne samo da nisu precizni uvek, već su i međusobno u koliziji veoma često.

Tako se recimo upravo rodoslovnik Lazarevića, Golub, pominje kao sin Popa luke Lazarevića, jednog od predvodnika Prvog srpskog ustanka i vojvode iz Orašca (ubrzo po podizanju ustanka se raspopio i postao vojvoda), ali kada se uporede zapisi o godini rođenja, odnosno prvi zapisi o postojanju obojice, ispada da je zapravo godina njihovog rođenja slična, te ako i postoji krvna veza između njih, ona bi mogla biti samo bratska, a ne roditeljska. No, legenda je, kako već rekoh, prilično dominantna u ovoj priči.

Ono što je nesporno je da je upravo Golub svojim dolaskom u Banat, ponajpre u Kovin, a tek kasnije na područje Velikog Središta koje kupuje od Carske komore, doneo čudo u ove krajeve.

Naime, ti krajevi nikada nisu bili bogati, i ničim nisu privlačili kapital koji bi neko ovde uložio, a eto, jedan momak za svega tridesetak godina stekao je ogroman imetak iz koga je ne samo kupio selo, već i neka obližnja, podigao dvorac, a potom kupio i samo Malo Središte, čime je stekao i plemićke titule, kao i pravo na grb, zastavu i druge privilegije.

I, jednom su tako, sledeći primer svoga oca, njegovi sinovi podigli u blizini tadašnjeg, jedan manji ali i lepši dvorac, i tako je, između ostalog, nastala i ova priča...

Mali dvorac Lazarević je primarno prizemna građevina, delimično sa spratnim prostorijama i krovnim terasama i ogradama na njima nalik na puškarnice, i bez obzira na stanje relativne zapuštenosti, čak i bez renoviranja koje je u toku, može se zamisliti da su se sredinom devetnaestog veka ovde organizovali balovi.

Na neki način bio je to i centar kulturnog života izmešten u odnosu na daleko razvijeniji pandam koji se nalazio u obližnjem Vršcu.

Balove ali i prijeme je uglavnom organizovala supruga mlađeg od sinova Golubovih, Aleksandrina, od supruga Aleksandra. U odbranu činjenice da je inicijativa potekla i sprovedena od strane mlađeg, a ne starijeg brata, valja napomenuti da stariji brat Vasilije zapravo nije previše mario za ovim imanjem, već su ga dužnosti vodile u veće gradske centre Banata, pre svega u Temišvar gde je mnogo učinio za čitav Banat baš zahvaljujući visokoj dužnosti koju je obnašao, te položaju koji je time uživao.

Mlađi sin imao je muškog potomka koji se udenuo na strica po pitanju marenja za porodična imanje, te je otišao nekud na službu u Bosnu, te je konačno veliko nasledstvo ostalo na njegovom sinu Mihailu, Miški ili kako su ga već znali brojni razuzdani prijatelji koji su mu pomagali da u svojoj raskalašnosti potroši ogromno bogatstvo kojega je bio praktično jedini naslednik.

No, imetak kojim je pre svih raspolagao sam Golub, kasnije nadograđen sledećim generacijama, nije bilo lako potrošiti raskalašnim životom uz svirce i lake žene, te mu je u tome pritekla u pomoć jedina sila koja ga je mogla razbremeniti tog teškog tereta bogatog nasledstva. 

Kocka.

U ono doba su se dugovi plaćali ili se gubila glava.

No, mladi naslednik je pronašao i treće rešenje, te je pobegao u Njujork ostavivši za sobom da sudovi i licitacije porodično nasleđe pretoče u isplatu njegovih dugova, a on sam je nekako izgurao i svoju treću deceniju, ali dalje nije mogao.

A možda ni želeo. 

Tek, skončao je u tuđini umesto na vlastitoj zemlji koju je njegov predak kupio, i učinio svojom. 

Sudbina je dalje odredila Malom dvorcu Lazarevića ulogu centra iz koga su se odgajala i plasirala vina sa obronaka Vršačkih planina, a po završetku svetskih ratova, menjala je namene.

Da bi na kraju postala mesna zajednica, prethodno je bila bioskopska sala, ali i omladinski kulturni centar.

Koliko omladine, toliki i omladinski centar, i kako je počeo da posustaje korpus omladinaca u Velikom Središtu, tako je i neveliki prostor postao prevelik. I, nepotreban.

Mesna kancelarija, odnosno mesna zajednica u jednom se momentu preselila u zgradu preko puta nekada impozantne i elegantne kapije kroz koju je staza kroz prostran vrt vodila pravo do Malog dvorca, i njegova uloga nestala je do nivoa kada je zapušten i zarastao, čekao da potkraj prve četvrtine ovog veka svoj trenutak.

Sada je državna briga pretočena u konkretne konzervatorske radove iz etapa, i moguće je da u neko dogledno vreme i ovaj spomenik naše nacionalne istorije zasija svojim novim sjajem. Možda i poput dvorca Kapetanovo kome je izgledom i ponajbliži.