Objektivom po Srbiji - Manastir Fenek, priča o čudima i zanimljivostima

Sveta Mati Paraskeva, poznatija kao Sveta Petka, istorijska je ličnost koja je uspela da toliko zaduži svojom dobrotom i smernošću hrišćanski svet, da su joj nebrojeno puta posvećivane crkve, izvori, kapele i čitavi manastiri. U sremskoj ravnici nedaleko od Beograda, ali još bliže Bojčinskoj šumi, u manastiru koji ne nosi njeno ime, nalaze se i crkva i kapela posvećene ovoj velikoj duhovnici.

Iako se termin Paraskeva u crkvenim kalendarima pominje više puta (tri, a danas dva puta godišnje), nije reč o Svetoj Petki već je ovaj naziv nosilo više svetiteljki kroz istoriju. Sama Sveta Petka, ona o kojoj ovde govorimo i koja je važna za ove prostore, rođena je sredinom desetog veka, i njen put duhovnice, zapravo je obeležen pokajničkim odricanjem od ovozemaljskih zadovoljstava, te asketskim načinom života. Ovakav pogled na vlastitu pobožnost počeo je kod nje još kao monahinje u Carigradu, ali je kulminirao kada je nakon posete grobu Isusa Hrista, odlučila da naredne četiri decenije provede u Jordanskoj pustinji, što je podvig takav, da je postao primer i u svešteničkom svetu. Nije skončala ovde, već se vratila u mesto rođenja jer je dobila duhovnu poruku da to učini, a tek kasnije, kada se upokojila, sahranjena je na njivi blizu mora, potpuno anonimno, kao da njeni pogrebnici nisu imali pojma o kome je reč zapravo.

I, time počinje njeno slavno doba. 

Prema predanju, nekakvom čoveku, ali i nekakvoj ženi se javilo da treba da iskopaju telo koje je nedugo pre toga pronađeno slučajnim otkopavanjem drugog leša. To drugo telo beše potpuno netaknuto i nenačeto ma kakvim tragom raspadanja, te se ubrzo spoznala čudotvornost upokojene svetiteljke.

Otkopano telo nije ostalo ovde, a put mrtvog tela pokazaće se daleko dinamičnijim od njenog života.

Kako se sva te dašavanja smeštaju u vremensku ravan sa najezdom turskih osvajača na Balkan, nekako i biva logično da su mošti ove svetiteljke pokušali da sklone i spasu od turskih jurišnika i pljačkaša, svi hrišćanski vladari, te tako telo biva prenošeno od Carigrada, preko Bugarske, Srbije i Rumunije, sakrivano posvuda dok kopita turskih konjanika na nagoveste da više ni tu nije bezbedno. Konačno, otkupom velikim novcem, ali i paralelno time podmićivanjem, telo biva dobijeno od Turaka angažovanjem Moldavskog kneza, te preneto u Rumuniju gde se i sada nalazi. Samo se dva njena prsta čuvaju na Kalemegdanu u crkvi posvećenoj ovoj svetiteljki. Upravo se i u manastirskoj crkvi u Feneku čuva ruka koja prema nekim navodima pripada ovoj duhovnici i svetici, ali ta priča poprilično je nejasna.

Zato je jedna druga priča dosta jasnija. Kada se uzme u obzir broj svečara na srpskim slavama, Petkovdan zauzima čak šesto mesto po brojnosti.

I, tako završava priča o Svetoj Petki, a priča o Manastiru Fenek tu negde može i da počne.

Iako nema pouzdanih podataka, posredno se može zaključiti da je manastir nastao sredinom petnaestog veka, a moguće da prvobitna stara crkva datira čak i sa početka istog veka. Iako je istorijat i nastanak ovog manastira moguće i zanimljiva priča, po meni ona je puna nagađanja i posrednih pretpostavki u dovoljnoj meri da ja to ne bih prenosio u ovom članku, već bih prešao na konkretnije elemente istorijata Manastira.

Ako je nastanak manastira donekle nerešena enigma i dalje, neke druge stvari nisu, a gotovo svaka od tih stvari čini neku zanimljivost, pa i specifičnost. Tako je ovo zdanje bilo mesto na kome su se sastali radi usaglašavanja delovanja protiv Turske, kojom prilikom je sam Car Jozef II Habsburški primio Kneza Aleksu Nenadovića što će kasnije i biti jedan od glavnih razloga zbog kojih su ga Turci pogubili na mostu na Kolubari u čuvenoj zamci poznatoj kao Seča Knezova.

Nadalje, po propasti Prvog srpskog ustanka koji pomenuta Seča Knezova ne samo da nije uspela da spreči, već ga je i ubrzala, i Vožd Karađorđe sa sinom Aleksandrom ali i nekoliko drugih vođa Ustanka, sklonio se u ovaj manastir na nekih mesec dana. O tome govori i spomen ploča.

Konačno, zanimljivo je da je zapravo sve u Manastiru zanovljeno. Prvo je zanovljena crkva, potkraj osamnaestog veka, ali i kapela koja je sada bila sazidana nad bunarom za koji se veruje da je sadržao vodu čudotvornu i lekovitu. 

Prvi velikim delom, ali Drugi svetski rat u potpunosti su devastirali Manastir. 

Manastir nakon toga gubi značaj kao i većina bogomolja u komunističkom periodu, i u njemu funkcioniše žensko starešinstvo, odnosno sestrinstvo. Kako su članice starešinstva napuštali ovozemaljski životi, nadležni u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi dodeliše starešinstvo ovaj put bratstvu, uz daleko snažniju podršku nego do tada, te sada kao muški manastir, ovo zdanje poče da primetno uvećava ugled i broj poseta, te danas u surčinskoj opštini predstavlja odličan turistički detalj kojim se ponose i hvale.

To se nije slučajno desilo. Naprotiv, u pitanju je veliki trud bratstva koje vodi Manastir, a raznovrsnost ponude svakako svrstava Fenek u sam vrh zanimljivog. Jer, ako smo danas navikli na standard u kome među manastirske proizvode svrstavamo vino, rakiju ili med, koliko je onda neobično da u nekom manastiru u ponudi bude i, recimo, domaći džem i slatko?

A uz to, u sklopu manastirskog kompleksa funkcioniše i prava biljna apoteka, opremljena raznim melemima i sirupima.

I, da se zaokruži priča o vrednom manastirskom bratstvu, dotaći ću se i proizvodnje ikona koja ovde funkcioše, i sada bi trebalo biti jasnije zašto sam se nauštrp nepouzdanih istorijskih podataka o nastanku Manastira, odlučio za njegove specifičnosti koje nabrojah...

Ko nije u ovome svemu uspeo da nađe sebi razloga da poseti ovaj manastir, mislim da će propustiti nešto lepo u životu, ne baš monumentalno, ali veoma lepo....no, možda će nekoga na ovu stranu namamiti i Nautičko selo Biser, ili opštepoznati komad prirodnog raja pod nazivom Obedska bara, te možda skrenu i do ovog zdanja, jer sve je to tu, na putu ka, ili u povratku. Nađe se nekako uvek vremena za lepo...