Kada sam po prvi put čuo za Blace, bio sam, sećam se, na putu.
Na jednom važnom putu, negde oko sredine otprilike...na putu od dečaštva ka momčenju. Ne sećam se više tačno, ali verujem da sam promutirao još na samom početku tog puta, a u fazi koju opisujem, važnija je bila mentalna transformacija, i moje tadašnje upijanje svega oko sebe.
Elem, u nekom mešovitom vršnjačkom društvu, bio sam upravo jedan od retkih iz prestonice, dok je većina drugih bila iz drugih mesta. Za skoro sva sam čuo, ali kada se pojavio jedan dečak sa mangupskim stavom koji je svakome od nas privukao pažnju. I, odakle?
Pa, iz Blace...ubrzo sam ukapirao da je to isto što i - iz Blaca 😅
Odjednom sam shvatio i da je ugrozio moju dotadašnju društvenu poziciju u tom društvu, i to svojim ponašanjem, divljim šarmom i nekakvom harizmom. Ipak, još mi je teže pala spoznaja da sam ja tu svoju poziciju zapravo najviše držao zahvaljujući tome što potičem iz Beograda, a to odjednom nije više bilo važno. Morao sam se boriti i ja svojim šarmom, znanjem, duhovitošću, i to je u mom sećanju zauvek ostalo povezano sa jednim gradićem na jugu Srbije, zvanom Blace.
I naravno, kada sam po prvi put krenuo konačno u to Blace, sve vreme mi je pred očima bio taj kraj leta u tom mešovitom vršnjačkom društvu, i taj šmeker koji me tako drsko poljuljao iz mojih pozicija, te naterao na borbu koja zapravo i nije bila protiv njega, ili bilo koga drugog, već nekako, borba za sebe. Borba koja će potrajati, borba koja čak i dalje traje.
Blace kao Blace. Nije mi bilo dovoljno upečatljivo da me razreši tog mog sećanja, iako je ostavilo niz utisaka na mene, posebno kada sam prvi put pohodio ovo mesto.
Već kad sam ga posetio sledeći put, pokazalo se da je sve zapravo ostalo isto. Pa tako i zadnji put kada sam ga obišao, jednako kao i prvi put kada sam odlučio da o njemu nešto napišem, upravo sada.
Sećanja ponovo evocirana, skoro svako pominjanje Blaca budi iste osećaje sa možda malo više sete nego ranije, ali uglavnom, i dalje je to isti probuđeni osećaj sa tog puta od dečaštva ka momčenju.
Šetajući se kroz nekoliko glavnih ulica oko kojih su se okupile najvažnije lokalne institucije poput zgrade opštine, Doma kulture, Crkve, Doma zdravlja i slično, nije bilo moguće ne pomisliti koliko li dečaka ovde odrasta spremno da zakorači u svet iz provincije, i da se odmah bori za svoje mesto u društvu...
Devojaka kudikamo verovatno manje, jer one su po prirodi prilagodljivije, u svom sazrevanju dosta ranije marginalizuju buntovništvo nego što to učine dečaci....ali, da, svakako mislim na sve mlade koje ovde vidim, kako se spremaju da osvoje svet.
Igraju se na mobilijaru u centru mesta, tu kraj obdaništa, dok nešto stariji čekaju da malo padne mrak, pa da zauzmu svoja mesta oko fontane, tek dvadesetak metara udaljene. No, tih dvadesetak metara možda u metrima ne znači ništa, ali u odrastanju...na ONOM putu....dosta je, baš dosta. Ume da napravi razliku između dve stanice. Tamo se ašikuje, mada se sve češće može reći da se dobacuje, prepričavaju se vicevi i slično, a to je već nešto. Nešto u odrastanju.
Negde daleko, na jugu zemlje, pored male reke Blatašnice, a na obroncima planina Kopaonik i Jastrebac.
I, ma kako sada to zvučalo daleko, i to je nekakav centar sveta za četrdesetak sela i naselja koja pripadaju administrativno ovoj, jednoj od manjih kopaoničkih opština.
I baš sva ta naselja i sela, nastala su u jednom periodu, kada su odavde potisnuti Turci u ratovima u kojima je Srbija oslobađala svoje južne, još uvek okupirane delove.
Naravno da nekakav istorijat Blaca ne počinje tada, potkraj devetnaestog veka, ali kada je reč o okolnim selima, početak se smestio vremenski baš u taj period.
Doseljenici su neka od tih sela nazvali vremenom prema svojim selima iz kojih su migrirali, dok neka sela i danas nose te stare nazive, no zajedničko za sva sela, jeste da će kad-tad morati da dođu u Blace. I to neće čekati svoje zrelo doba za to poput mene, dakako.
A Blace se može na neki način nazvati i kraljevstvom šljive, jer zasadi ovog voća u brojkama deluju zastrašujuće čak, obzirom da na momente ispadne da više hektara ima pod šljivom, negoli hektara u opštini uopšte. Da, ova voćka je na neki način i zaštitni znak Blaca, veoma su ponosni i na svoje rakije koje u osnovi sadrže šljivu, pa ne čudi što je u konkurenciji manifestacija u Blacu poput Džipijade na obroncima planina, likovne kolonije, festivala folklora ili hajke na vuka, ipak jedna najznačajnija - Dani šljive.
Na neki način takvim rodom šljive po kojoj je veoma često i sama Srbija prepoznata u svetu, zemlja u ovom području vraća ljudima ono što su oni kroz istoriju davali za nju, ne hoteći da se sa nje isele.
Tokom bugarske okupacije u Prvom svetskom ratu, ovde je buknuo i Toplički ustanak tokom koga je i samo Blace oslobođeno na neko vreme, ali su posledice tog slobodarskog duha oslobođenog iz boce nepokornog naroda, bile stravične. Desetine hiljada je ubijeno u znak odmazde zbog tog ustanka, kao i sam predvodnik, junak Kosta Vojinović, a veliki deo ubijenih u topličkom kraju, bio je iz Blaca.
Jednom oslobođen, taj slobodarski duh nikada se više nije vratio u svoju bocu, te je ovo mesto dalo više junaka u potonjim ratovima, ali zato odavde ljudi gotovo i da ne odlaze, već je, suprotno državnom trendu, na popisima primetan čak pozitivan priraštaj i demografsko kretanje u kome je Blačana zapravo sve više.
Ima nečega ovde, ima. Tu se krije i ta zaverenička stvar, to ćutanje o legendi o ljudima koji svoj kraj vole, i ne napuštaju.
Možda nije vidljivo na prvi pogled, ali brojke ne lažu. Pogotovu kad su tako stalne...
Ja sam odavno zaključio da jedan pogled na Blace meni nikako ne može biti dovoljan da bih ga razumeo.
Potom sam se uverio da ni drugi pogled nije otkrio mnogo više, ali je zato uveliko najavio i sledeći pogled...pa, tako redom dok ne otkrijem tajnu Blaca. I tih Blačana koji svoju zemlju ne napuštaju, već ih je stalno sve više...
Нема коментара:
Постави коментар