Kanjoni kao pojava su zaista fascinantni uglavnom već sami po sebi, ali kod većine postoji jedan problem. Taj problem je njihovo razgledanje.
Poneki se može videti izdaleka.
Dotaći nekim bezbednim putem, udahnuti na trena sa nekog vidikovca uglavnom.
Može se videti i sa neke visoke tačke dobrim delom, ali...
Matematički rečeno, takav doživljaj bi bio samo tangenta na suštinu njegove lepote.
Tangenta je ona crta koja ne promašuje.
Ona koja samo ovlaš dodiruje.
Ona koja nikad ne upozna srž i unutrašnjost.
Ali ume da pruži iluziju o toj suštini.
A nekome i izgovor.
Tako je kod većine kanjona.
Postoje i oni koji se mogu doživeti i sa vode.
Splavarenjem recimo.
Ovde imamo sasvim drugačiju krajnost.
Upozna se opasnost i spozna se ona lepota kanjona koja u sebi sadrži upravo, i samo tu njegovu komponentu - opasnost.
O da, najneposrednija blizina čini da se sa kanjonom i rekom osetis blisko, ali svu lepotu teško možeš na taj način videti.
Reka Redovna u podnožju, odnosno jednom od početaka Nacionalnog parka Triglav u Sloveniji predstavlja i nešto treće, nešto između ova dva pomenuta antipoida u upoznavanju kanjona.
Vintgar Gorje je jedna šetnja uz samu suštinu sve lepote koje jedna nabujala, snažna reka i njen kanjon nose u sebi. Uređenom stazom uz samu snagu i moć brze vode, najčešće sa stajanjem radi mimoilaženja, osetićemo i kapi vode, doživeti zaglušujuću buku malih vodopada i slapova, ali i udahnuti gotovo netaknutu prirodu iz okruženja i doživeti kanjon punim plućima.
Možda reku nećemo propustiti kroz sebe, ali preći ćemo sa njom na Ti već posle prvih desetak minuta šetnje ovom stazom.
Fotografije kakve god bile, prevariće.
Nenamerno svakako, ali prevariće.
Ima stvari koje one pokazuju ali mnogo više je tamo daleko ispod nekada najviše planine jedne drevne i nestale velike države.
Vredi li poći?
Mislim da svi koji prate ovu stranicu znaju moj odgovor.
Napor je definitivno ali svako jurenje za dugom u životu je veliki napor, a na kraju ove duge leži itekakav ćup. To se bar može nazreti sa fotografija.
Poneki se može videti izdaleka.
Dotaći nekim bezbednim putem, udahnuti na trena sa nekog vidikovca uglavnom.
Može se videti i sa neke visoke tačke dobrim delom, ali...
Matematički rečeno, takav doživljaj bi bio samo tangenta na suštinu njegove lepote.
Tangenta je ona crta koja ne promašuje.
Ona koja samo ovlaš dodiruje.
Ona koja nikad ne upozna srž i unutrašnjost.
Ali ume da pruži iluziju o toj suštini.
A nekome i izgovor.
Tako je kod većine kanjona.
Postoje i oni koji se mogu doživeti i sa vode.
Splavarenjem recimo.
Ovde imamo sasvim drugačiju krajnost.
Upozna se opasnost i spozna se ona lepota kanjona koja u sebi sadrži upravo, i samo tu njegovu komponentu - opasnost.
O da, najneposrednija blizina čini da se sa kanjonom i rekom osetis blisko, ali svu lepotu teško možeš na taj način videti.
Reka Redovna u podnožju, odnosno jednom od početaka Nacionalnog parka Triglav u Sloveniji predstavlja i nešto treće, nešto između ova dva pomenuta antipoida u upoznavanju kanjona.
Vintgar Gorje je jedna šetnja uz samu suštinu sve lepote koje jedna nabujala, snažna reka i njen kanjon nose u sebi. Uređenom stazom uz samu snagu i moć brze vode, najčešće sa stajanjem radi mimoilaženja, osetićemo i kapi vode, doživeti zaglušujuću buku malih vodopada i slapova, ali i udahnuti gotovo netaknutu prirodu iz okruženja i doživeti kanjon punim plućima.
Možda reku nećemo propustiti kroz sebe, ali preći ćemo sa njom na Ti već posle prvih desetak minuta šetnje ovom stazom.
Fotografije kakve god bile, prevariće.
Nenamerno svakako, ali prevariće.
Ima stvari koje one pokazuju ali mnogo više je tamo daleko ispod nekada najviše planine jedne drevne i nestale velike države.
Vredi li poći?
Mislim da svi koji prate ovu stranicu znaju moj odgovor.
Napor je definitivno ali svako jurenje za dugom u životu je veliki napor, a na kraju ove duge leži itekakav ćup. To se bar može nazreti sa fotografija.
Нема коментара:
Постави коментар