Može se oko Postojnske jame polemisati o nekim stvarima, ali uglavnom o tome da li je jedinstvena u svetu po ovome ili onome.
Da li je najveći sistem pećina u Evropi recimo...
Ili, da li Čovečiju ribicu srećemo još negde.
Ipak, neke stvari nisu za polemiku i baš kad stignemo do tih stvari, nekako se prirodno stavi tačka umesto upitnika, priča prestaje, a sva čula teže da se izviju u izraz dubokog poštovanja prema ovoj atrakciji.
Ne može svakome biti podjednako lepo.
Podjednako zanimljivo.
Podjednako da oduzme dah.
Ne, naravno.
Pa opet, nekih 38 miliona posetilaca misli da je dobro iskoristilo svoje vreme i obogatilo svoj život obilaskom barem pet od dvadesetak kilometara pećinskih rovova i najrazličitijih igara prirode u njima u vidu prekrasnih i mahom jedinstvenih dvorana sa jezercima, ukrasima, panoramama i ostalim čudima koji uspešno održavaju usta otvorenim tokom čitavog obilaska.
Pritom, dva veka traje organizovani obilazak ovog sistema.
Dvesta godina...
Po meni, najveće dostignuće je generacijska svest onih koji se brinu o postojnskoj jami o njenom ne samo očuvanju, već i konstantnom unapređenju, a da pritom stalno lebdi onaj prepoznatljiv duh postojnske jame star ta dva veka.
Ogromni parkinzi, čitav sistem, redari koji regulišu i parkiranje i saobraćaj - sjajno!
Brzina kojom se parking puni od momenta kada parkiraš pa do trenutka kad kreneš ka samoj Jami, puta otprilike broj parkinga i njihov kapacitet, pa sve to puta precizna cena za putnička vozila...da se zavrti u glavi od cifre. I upravo tako i treba da bude. Veliki trud sa jako lepom nagradom.
Stara železnica jedinstvena za Jamu, peroni za ukrcavanje, vodiči na više jezika i avantura može da počne. Nekom je veća, nekome manja avantura ali zasigurno je nezaboravna.
Da li je najveći sistem pećina u Evropi recimo...
Ili, da li Čovečiju ribicu srećemo još negde.
Ipak, neke stvari nisu za polemiku i baš kad stignemo do tih stvari, nekako se prirodno stavi tačka umesto upitnika, priča prestaje, a sva čula teže da se izviju u izraz dubokog poštovanja prema ovoj atrakciji.
Ne može svakome biti podjednako lepo.
Podjednako zanimljivo.
Podjednako da oduzme dah.
Ne, naravno.
Pa opet, nekih 38 miliona posetilaca misli da je dobro iskoristilo svoje vreme i obogatilo svoj život obilaskom barem pet od dvadesetak kilometara pećinskih rovova i najrazličitijih igara prirode u njima u vidu prekrasnih i mahom jedinstvenih dvorana sa jezercima, ukrasima, panoramama i ostalim čudima koji uspešno održavaju usta otvorenim tokom čitavog obilaska.
Pritom, dva veka traje organizovani obilazak ovog sistema.
Dvesta godina...
Po meni, najveće dostignuće je generacijska svest onih koji se brinu o postojnskoj jami o njenom ne samo očuvanju, već i konstantnom unapređenju, a da pritom stalno lebdi onaj prepoznatljiv duh postojnske jame star ta dva veka.
Ogromni parkinzi, čitav sistem, redari koji regulišu i parkiranje i saobraćaj - sjajno!
Brzina kojom se parking puni od momenta kada parkiraš pa do trenutka kad kreneš ka samoj Jami, puta otprilike broj parkinga i njihov kapacitet, pa sve to puta precizna cena za putnička vozila...da se zavrti u glavi od cifre. I upravo tako i treba da bude. Veliki trud sa jako lepom nagradom.
Stara železnica jedinstvena za Jamu, peroni za ukrcavanje, vodiči na više jezika i avantura može da počne. Nekom je veća, nekome manja avantura ali zasigurno je nezaboravna.
Нема коментара:
Постави коментар