Danijel.
Tačnije, Danijel Ladisav.
Sagraditi samom sebi svojevrstan spomenik u vidu nekakve zadužbine nije mala stvar.
Naprotiv.
Ako se u nekom budućem vremenu ta zadužbina pametno upotrebi, može biti itekako velika stvar.
Porodica Danijel ostavila je za sobom baš takva dobra.
U Starom Lecu danas su u dva dvorca koja su pripadala ovoj porodici smešteni štićenici bolnice za mentalno obolele osobe, dok je zdanje koje je za sobom ostavio Ladisav, danas osnovna škola, a unutar kompleksa smešten je i vrtić, kao i stanovi i prostorije za nastavno osoblje.
Nažalost, škola danas evidentno ne može da održava kompleks koji koristi.
Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da je izgradnja nečega samo naizgled završen posao.
Mnogo je teže pronaći pravu svrhu kasnije za izgrađeno, a najteže ga je održavati.
Ipak, popularizacija i atraktivizacija ovakvih kompleksa spadaju ne samo u najteže, već najčešće i neizvodljive zadatke danas.
Tužno.
Pa ipak, ovo ne umanjuje vrednost Dvorca Danijel u Konaku.
Bar ne u toj meri da se ne poseti.
Jonski stubovi na ulazima, prilaz kolima, prelep park u zaista velikom kompleksu, stvari su koje plene odmah pri ulasku sa glavnog puta uz koji se Dvorac i nalazi.
Prizemna zgrada sa otmenom arhitekturom karakterističnom za kraj devetnaestog veka, danas je dom dečije graje, školskih zvona i smeha.
Moguće je da može i lepđe, ali teško je zamislivo.
Da, Dvorcu treba dodatne snage, obnova, ulickavanje i ista slika prati i park oko njega.
Pa, ipak...
To istrčavanje dece na odmor između časova je nešto što jedno staro aristokratsko zdanje retko kad dočeka.
A Dvorac Danijel ima toga napretek...
Hmm...
Možda je nekad ova intrigantna grupa cigala služila za odlaganje smeća ili čak njegovo spaljivanje, a možda i za nešto drugo, ali zapita se čovek na prvi pogled koliko li se prvačića kroz generacije ovde krilo od pogleda, pravilo važno, a u kasnijim razredima možda i zaljubljivalo...
Pomoćne prostorije i zgrada vrtića.
Stepenište kao i čitav zadnji ulaz zaista nisu bezbedni.
A šteta..
Tačnije, Danijel Ladisav.
Sagraditi samom sebi svojevrstan spomenik u vidu nekakve zadužbine nije mala stvar.
Naprotiv.
Ako se u nekom budućem vremenu ta zadužbina pametno upotrebi, može biti itekako velika stvar.
Porodica Danijel ostavila je za sobom baš takva dobra.
U Starom Lecu danas su u dva dvorca koja su pripadala ovoj porodici smešteni štićenici bolnice za mentalno obolele osobe, dok je zdanje koje je za sobom ostavio Ladisav, danas osnovna škola, a unutar kompleksa smešten je i vrtić, kao i stanovi i prostorije za nastavno osoblje.
Nažalost, škola danas evidentno ne može da održava kompleks koji koristi.
Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da je izgradnja nečega samo naizgled završen posao.
Mnogo je teže pronaći pravu svrhu kasnije za izgrađeno, a najteže ga je održavati.
Ipak, popularizacija i atraktivizacija ovakvih kompleksa spadaju ne samo u najteže, već najčešće i neizvodljive zadatke danas.
Tužno.
Pa ipak, ovo ne umanjuje vrednost Dvorca Danijel u Konaku.
Bar ne u toj meri da se ne poseti.
Jonski stubovi na ulazima, prilaz kolima, prelep park u zaista velikom kompleksu, stvari su koje plene odmah pri ulasku sa glavnog puta uz koji se Dvorac i nalazi.
Prizemna zgrada sa otmenom arhitekturom karakterističnom za kraj devetnaestog veka, danas je dom dečije graje, školskih zvona i smeha.
Moguće je da može i lepđe, ali teško je zamislivo.
Da, Dvorcu treba dodatne snage, obnova, ulickavanje i ista slika prati i park oko njega.
Pa, ipak...
To istrčavanje dece na odmor između časova je nešto što jedno staro aristokratsko zdanje retko kad dočeka.
A Dvorac Danijel ima toga napretek...
Hmm...
Možda je nekad ova intrigantna grupa cigala služila za odlaganje smeća ili čak njegovo spaljivanje, a možda i za nešto drugo, ali zapita se čovek na prvi pogled koliko li se prvačića kroz generacije ovde krilo od pogleda, pravilo važno, a u kasnijim razredima možda i zaljubljivalo...
Pomoćne prostorije i zgrada vrtića.
Stepenište kao i čitav zadnji ulaz zaista nisu bezbedni.
A šteta..
Нема коментара:
Постави коментар