Dom Omladine.
Nekada kultno mesto za rok.
Sunce kafana i sunce na zidu ispred nje.
Bioskop, bilijar...
I naravno, muzika.
Mislim, muzika sa nekim novim, stvarno jakim zvukom, u bioskopskoj sali danas zvuči...
Da, malo bez veze.
Danas kada se iste sale pretvaraju u koncertne iz sportskih u roku od par dana.
Jedne nedelje može da se skače u visine motociklima.
Egzibicije od kojih zastaje dah.
Sledeće nedelje već može da prska voda iz bazena na nekim od najvećih vaterpolo takmičenja evropskog i svetskog kalibra u toj istoj sali.
Dok već za koji dan može nastupati kvartet najboljih svetskih muških glasova.
I za sve podjednako valja.
E naravno, zato sada i zvuči glupo nekadašnji Dom Omladine.
Pa ipak, moj prvi koncert u ovom zdanju za mene je bio nešto sasvim posebno.
Bilo mi je OK i ta sala tada, sada su mi se vratila sećanja na neke početke slavnih osamdesetih koje na mojim plejlistama nikada nisu ustupile tron nečem drugom.
Doduše, borba za drugu poziciju je, srećom, još uvek prisutna a ovaj put jedan od definitivnih kandidata u toj borbi da rame uz rame parira neprikosnovenom zvuku osamdesetih, me doveo nazad.
Na mesto gde je za mene na neki način i počela magija osamdesetih uživo.
Nekada Razglednica iz Zagreba, a danas Ničim izazvan.
Različite sale, različit ambijent ali na neki način mnogo toga izmešano.
Barem za mene.
Nisam baš dobra publika. Danas pogotovu.
Mnogo toga gledam, ponekad čak sam sebi zasmetam sa time da bih uživao u koncertu, ali se trudim da zato makar dobro odaberem izvođače, kad već sam sebi predstavljam problem kao publika.
Ovi su zaista pravi.
Zvuk sam znao, stih sam prihvatao, jedino što je bilo nepoznanica jeste scenski nastup i sama scena.
O sceni sam prethodno već naklapao, trudio sam se da mi moja sećanja ne pokvare tu sada osavremenjenu scenu, i to mi je pošlo za rukom.
Štaviše, veoma sam zadovoljan izdanjem ove scene danas.
Scenski nastup je, dakle, ostao jedina nepoznanica u više od polučasovnom iščekivanju, da ne kažem, kašnjenju programa.
Zatim ide predgrupa, Šljuka bend, solidna predgrupa, solidan zvuk, ali ne i ono što bi mene dovelo na koncert. Bar ne danas.
Srećom, sve što bi mene dovelo na koncert je kao plima ispunilo salu nešto kasnije.
O da.
I to sa maksimalnom snagom.
Zvuk ne mogu podeliti ali tog zvuka sa koncerta se ne može ionako čuti danas širom ovog svemogućeg interneta. Iz nekog razloga, valjda.
Zato su ovde slike, i zato pretragu u ruke i juriš na makar studijski zvuk koji je kompletan dostupan na internetu.
Malo Šljuka benda...
I onda, Ničim izazvan....
Nekada kultno mesto za rok.
Sunce kafana i sunce na zidu ispred nje.
Bioskop, bilijar...
I naravno, muzika.
Mislim, muzika sa nekim novim, stvarno jakim zvukom, u bioskopskoj sali danas zvuči...
Da, malo bez veze.
Danas kada se iste sale pretvaraju u koncertne iz sportskih u roku od par dana.
Jedne nedelje može da se skače u visine motociklima.
Egzibicije od kojih zastaje dah.
Sledeće nedelje već može da prska voda iz bazena na nekim od najvećih vaterpolo takmičenja evropskog i svetskog kalibra u toj istoj sali.
Dok već za koji dan može nastupati kvartet najboljih svetskih muških glasova.
I za sve podjednako valja.
E naravno, zato sada i zvuči glupo nekadašnji Dom Omladine.
Pa ipak, moj prvi koncert u ovom zdanju za mene je bio nešto sasvim posebno.
Bilo mi je OK i ta sala tada, sada su mi se vratila sećanja na neke početke slavnih osamdesetih koje na mojim plejlistama nikada nisu ustupile tron nečem drugom.
Doduše, borba za drugu poziciju je, srećom, još uvek prisutna a ovaj put jedan od definitivnih kandidata u toj borbi da rame uz rame parira neprikosnovenom zvuku osamdesetih, me doveo nazad.
Na mesto gde je za mene na neki način i počela magija osamdesetih uživo.
Nekada Razglednica iz Zagreba, a danas Ničim izazvan.
Različite sale, različit ambijent ali na neki način mnogo toga izmešano.
Barem za mene.
Nisam baš dobra publika. Danas pogotovu.
Mnogo toga gledam, ponekad čak sam sebi zasmetam sa time da bih uživao u koncertu, ali se trudim da zato makar dobro odaberem izvođače, kad već sam sebi predstavljam problem kao publika.
Ovi su zaista pravi.
Zvuk sam znao, stih sam prihvatao, jedino što je bilo nepoznanica jeste scenski nastup i sama scena.
O sceni sam prethodno već naklapao, trudio sam se da mi moja sećanja ne pokvare tu sada osavremenjenu scenu, i to mi je pošlo za rukom.
Štaviše, veoma sam zadovoljan izdanjem ove scene danas.
Scenski nastup je, dakle, ostao jedina nepoznanica u više od polučasovnom iščekivanju, da ne kažem, kašnjenju programa.
Zatim ide predgrupa, Šljuka bend, solidna predgrupa, solidan zvuk, ali ne i ono što bi mene dovelo na koncert. Bar ne danas.
Srećom, sve što bi mene dovelo na koncert je kao plima ispunilo salu nešto kasnije.
O da.
I to sa maksimalnom snagom.
Zvuk ne mogu podeliti ali tog zvuka sa koncerta se ne može ionako čuti danas širom ovog svemogućeg interneta. Iz nekog razloga, valjda.
Zato su ovde slike, i zato pretragu u ruke i juriš na makar studijski zvuk koji je kompletan dostupan na internetu.
Malo Šljuka benda...
I onda, Ničim izazvan....
Нема коментара:
Постави коментар