Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

понедељак, 19. фебруар 2018.

Objektivom po Srbiji - Desetak sličica iz Ljiga, varošice kroz koju uglavnom samo prođemo...

...a valjalo bi da ponekad i zastanemo.
O, da.
Ne nudi mnogo, nije prava turistička atrakcija, ne, ali,,,
Ima gde da se sedne, odmori, baci pogled, prošeta...
Istorija beleži ovu varoš još u sedamnaestom veku ali o tome je prilično podeljen istoričarski korpus.
Neki su ga pominjali, nekima je bio nevidljiv.
Ne znam ni sam kako bi to trebalo shvatiti, ali danas je Ljig tu.
Teško ga je ne videti.
Mada, uglavnom ga samo vidimo.
Semafor nasred Ibarske magistrale.
I retko ko, i retko kad parkira posle tog semafora i pokuša da otkrije ima li tu kakvog skrivenog, diskretnog šarma. Nema mnogo mesta da se sedne. Nema ni one tradicionalne priče o ražnju i pečenju duž Ibarske. Ne baš... a bilo je.
Danas tek ponegde još zavijori dim uglavnom uz Magistralu da označi da može da se u Ljigu prezalogaji nešto sa ražnja.
Nekada je bilo i još zanimljivih mesta za sesti, uz reku, ali vreme nije baš išlo naruku ovoj varošici od otprilike tri hiljade stanovnika.
Da, išlo je svud samo ne naruku.
No i ono što je očuvano vredno je ponekad zastajanja.
Ponekog pića.
Ponekog koraka.
Ponekog zalogaja.
Ili...desetak sličica.


Na istoimenoj reci smešten, Ljig bi nam mogao izmaći ma koliko puta prođemo kroz njega.
Mom objektivu jednom, eto, nije uspeo da utekne.
Pamtim ovo šetalište u neke letnje večeri, puno, čak prepuno.
Pamtim gužve za parking, čekanje na piće.
Pamtim i neke etno komplekse na delu reke koju je vlasnik u svrhu uživanja gostiju zajazio pa napravio prelep ambijent.
Danas su nešto od toga slike, a nešto samo sećanja.
Nažalost.


Autobuska stanica.
Dosta toga opisuje.
Ono vreme koje nije išlo naruku recimo...





Pijaca i riblja pijaca.
Uglavnom je ovde i dalje dosta živo.









Нема коментара:

Постави коментар