Imotski, mesto u Hrvatskoj gde se gotovo dodiruju Dalmacija, Bosna i Hercegovina.
Naravno, tuda mnoge vodi put ka obližnjem graničnom prelazu, ali nije malo ni onih koji namenski krenu baš u Imotski čak i ako im nije usput.
Neveliko mesto, osim stare tvrđave teško je naći baš neki poseban razlog za zastati.
A kamoli namenski doći ovde...
Pa ipak, ljudi prolaze, zastaju.
Ljudi dolaze posebno na izlet ovde.
O da, postoji razlog itekako.
Tačnije, dva razloga.
Crveno i Modro jezero.
Nazive su ova jezera dobila po boji stena iznad njih, a to se naročito odnosi na Crveno jezero.
Atraktivna su dovoljno da ne budu samo omiljeno izletište Imoćana koji se često kupaju na Modrom jezeru ukoliko ono ne presuši, već i da budu glavna tema izleta mnoštva turista tokom sezone.
Put do Modrog jezera je svojevrsan doživljaj, lepo osmišljena i uređena staza se koncentrično spušta do same vode, a zavisno od vodostaja, zalazi i duboko u nju.
Kada potpuno presuši, na dnu Modrog jezera tradicionalno se odigra fudbalska utakmica.
Sa Crvenim jezerom stvar je malo drugačija.
Manje je pristupačno, tačnije, može ga se videti samo odozgo, ali nešto drugo, to je već teže.
Najteže je dobaciti kamen i potvrditi da je upao u jezero.
Pokušavao sam, naravno.
Namenski gepek pun najpogodnije odabranog kamenja kao municije, sasvim solidna forma.
U društvu iskusnog domaćina kome u čast i objavljujem ovu stranicu, uzaludno sam pokušavao da potvrdim pogodak tražeći pogledom talase od upada kamena.
Niko od nas troje nije uspeo da vidi te talasiće.
A tako blizu deluje.
Zaustavljaju se vozila, iskusni vozači kombija vade po nekoliko kamenica provocirajući svoje turiste da pokušaju da dobace kamen do možda i najdubljeg jezera u Evropi.
Ne ide, ali osmeh je svakome na licu, ma na kome se jeziku čudio kako vidi povrđinu a ne može da dobaci do nje...
Teško mi je dalje pisati.
I do sada je bilo teško.
Lični gubitak i to veoma težak me juče odvojio od mog domaćina sa izleta po Jezerima.
Ove fotografije su na neki način mali omaž nekome velikom, nekome sa kime sam mnogo toga lepog prošao od najranijih dana, a znam sigurno da mnogo toga nisam uspeo da prođem sa njim, mnogo više od talasa kada kamen upada u Crveno jezero...
I, tu smo.
Visoko negde gde uglavnom bude voda.
Osećaj sjajan.
Poslednji put, nažalost.
Poslednji vrh koji smo zajedno osvojili.
Naravno, tuda mnoge vodi put ka obližnjem graničnom prelazu, ali nije malo ni onih koji namenski krenu baš u Imotski čak i ako im nije usput.
Neveliko mesto, osim stare tvrđave teško je naći baš neki poseban razlog za zastati.
A kamoli namenski doći ovde...
Pa ipak, ljudi prolaze, zastaju.
Ljudi dolaze posebno na izlet ovde.
O da, postoji razlog itekako.
Tačnije, dva razloga.
Crveno i Modro jezero.
Nazive su ova jezera dobila po boji stena iznad njih, a to se naročito odnosi na Crveno jezero.
Atraktivna su dovoljno da ne budu samo omiljeno izletište Imoćana koji se često kupaju na Modrom jezeru ukoliko ono ne presuši, već i da budu glavna tema izleta mnoštva turista tokom sezone.
Put do Modrog jezera je svojevrsan doživljaj, lepo osmišljena i uređena staza se koncentrično spušta do same vode, a zavisno od vodostaja, zalazi i duboko u nju.
Kada potpuno presuši, na dnu Modrog jezera tradicionalno se odigra fudbalska utakmica.
Sa Crvenim jezerom stvar je malo drugačija.
Manje je pristupačno, tačnije, može ga se videti samo odozgo, ali nešto drugo, to je već teže.
Najteže je dobaciti kamen i potvrditi da je upao u jezero.
Pokušavao sam, naravno.
Namenski gepek pun najpogodnije odabranog kamenja kao municije, sasvim solidna forma.
U društvu iskusnog domaćina kome u čast i objavljujem ovu stranicu, uzaludno sam pokušavao da potvrdim pogodak tražeći pogledom talase od upada kamena.
Niko od nas troje nije uspeo da vidi te talasiće.
A tako blizu deluje.
Zaustavljaju se vozila, iskusni vozači kombija vade po nekoliko kamenica provocirajući svoje turiste da pokušaju da dobace kamen do možda i najdubljeg jezera u Evropi.
Ne ide, ali osmeh je svakome na licu, ma na kome se jeziku čudio kako vidi povrđinu a ne može da dobaci do nje...
Teško mi je dalje pisati.
I do sada je bilo teško.
Lični gubitak i to veoma težak me juče odvojio od mog domaćina sa izleta po Jezerima.
Ove fotografije su na neki način mali omaž nekome velikom, nekome sa kime sam mnogo toga lepog prošao od najranijih dana, a znam sigurno da mnogo toga nisam uspeo da prođem sa njim, mnogo više od talasa kada kamen upada u Crveno jezero...
Visoko negde gde uglavnom bude voda.
Osećaj sjajan.
Poslednji put, nažalost.
Poslednji vrh koji smo zajedno osvojili.
I Crveno jezero, tako blizu a nikada dalje... saznaš kad pokušaš da ubaciš kamen u njega.
Нема коментара:
Постави коментар