Biti vlasnik jedne fabrike cementa danas je, recimo, u najbolju ruku nešto o čemu se čuje uglavnom u strukovnim krugovima u branši.
Možda i malo van branše, ali mahom u poslovnim krugovima.
Biti jedan od suvlasnika...
Danas je to nekako neinteresantna stavka, teško se gde za jednog od suvlasnika može negde čuti, a kamoli videti po nečemu.
E, pa nekada je to bilo drugačije, definitivno.
Krajem devetnaestog veka jedan od vlasnika beočinske cementare živeo je u Dvorcu.
I to ne bilo kakvom, naprotiv, po mom subjektivnom mišljenju, jednom od najzanimljivijih koji krase ove prostore. Naravno, u skladu sa prestižom i renomeom porodice Špicer.
Pa ipak, iako naizgled jednostavno uparen sa staležom koji predstavlja, Dvorac je prepun dekoracija čudnih stvorenja koje se i danas mogu videti, i tu se već stvorilo mesto za legende i priče...
Zove se Nador, sa Dalekog je istoka, ćuti i gnječi gips rukama po ceo dan, mesecima, pravi figure kreirane nekom pritajenom zlobom sa svojih sedam prstiju na svakoj ruci.
Tako bar kaže pergament pronađen u restauraciji u svom čitkom delu. Ostatak teksta je još dalje otišao u svet izmišljenih legendi, ali kada se danas zakorači u ovaj zamak, teško je odupreti se mislima koje dočaravaju upravo slike iz legende. Sablasno? Da, pomalo...
Ždral, labud, orao...nešto je na vrhu današnje ruine. Izgled ima kao prve dve pitomije ptice, ali ulogu ima verovatno kao orao. Kontroverza, jedna od mnogih. Poput siročeta napuštenog odlaskom nemačkih porodica iz Vojvodine, sa svojim kontroverzama spava mahom urušena legenda i možda sanja neki nov dan u kome će neko poželeti, moži i ustrajati u restauraciji i vraćanju nekadašnjeg sjaja.
Subjektivno mišljenje o ovom dvorcu kod mene je apsolutno i verovatno nepromenjivo. Intrigantna, predivna građevina, vredna posete i obilaska.
Doduše, obilaska nema, zabranjen je, ali fotografijom možemo zakoračiti okolo i unutar Dvorca Špicer u Beočinu.
Na samom ulazu kišni i kanalizacioni odvodi, dovoljno veliki da se čovek divi nekadašnjoj neimarskoj dalekovidosti. Pun đubreta, neprezentativan maksimalno, ali ako to zanemarimo za trenutak, već ovaj komad infrastrukture nam priča o temeljitosti nekadašnje gradnje.
Naravno, umesto dobrodošlice, tu je danas zabrana:
Glavni hol sa svojim terasama i galerijama deluje impozantno i ovako devastiran:
I tako, bez nekog pozdrava posebnog, onog unutrašnjeg, krenuh dalje.
Dvorci, aristokratija i zmajevi ostaju u svojoj legendi na obali Dunava u Beočinu.
Možda i malo van branše, ali mahom u poslovnim krugovima.
Biti jedan od suvlasnika...
Danas je to nekako neinteresantna stavka, teško se gde za jednog od suvlasnika može negde čuti, a kamoli videti po nečemu.
E, pa nekada je to bilo drugačije, definitivno.
Krajem devetnaestog veka jedan od vlasnika beočinske cementare živeo je u Dvorcu.
I to ne bilo kakvom, naprotiv, po mom subjektivnom mišljenju, jednom od najzanimljivijih koji krase ove prostore. Naravno, u skladu sa prestižom i renomeom porodice Špicer.
Pa ipak, iako naizgled jednostavno uparen sa staležom koji predstavlja, Dvorac je prepun dekoracija čudnih stvorenja koje se i danas mogu videti, i tu se već stvorilo mesto za legende i priče...
Zove se Nador, sa Dalekog je istoka, ćuti i gnječi gips rukama po ceo dan, mesecima, pravi figure kreirane nekom pritajenom zlobom sa svojih sedam prstiju na svakoj ruci.
Tako bar kaže pergament pronađen u restauraciji u svom čitkom delu. Ostatak teksta je još dalje otišao u svet izmišljenih legendi, ali kada se danas zakorači u ovaj zamak, teško je odupreti se mislima koje dočaravaju upravo slike iz legende. Sablasno? Da, pomalo...
Ždral, labud, orao...nešto je na vrhu današnje ruine. Izgled ima kao prve dve pitomije ptice, ali ulogu ima verovatno kao orao. Kontroverza, jedna od mnogih. Poput siročeta napuštenog odlaskom nemačkih porodica iz Vojvodine, sa svojim kontroverzama spava mahom urušena legenda i možda sanja neki nov dan u kome će neko poželeti, moži i ustrajati u restauraciji i vraćanju nekadašnjeg sjaja.
Subjektivno mišljenje o ovom dvorcu kod mene je apsolutno i verovatno nepromenjivo. Intrigantna, predivna građevina, vredna posete i obilaska.
Doduše, obilaska nema, zabranjen je, ali fotografijom možemo zakoračiti okolo i unutar Dvorca Špicer u Beočinu.
Na samom ulazu kišni i kanalizacioni odvodi, dovoljno veliki da se čovek divi nekadašnjoj neimarskoj dalekovidosti. Pun đubreta, neprezentativan maksimalno, ali ako to zanemarimo za trenutak, već ovaj komad infrastrukture nam priča o temeljitosti nekadašnje gradnje.
Naravno, umesto dobrodošlice, tu je danas zabrana:
Glavni hol sa svojim terasama i galerijama deluje impozantno i ovako devastiran:
I tako, bez nekog pozdrava posebnog, onog unutrašnjeg, krenuh dalje.
Dvorci, aristokratija i zmajevi ostaju u svojoj legendi na obali Dunava u Beočinu.
Нема коментара:
Постави коментар