I, ono...kao, Bilo jednom u Beogradu...
Nekome verovatno tako prođe jedno takmičenje na Ušću, ali pravom ušću, ispod Kalemegdana, na splavu dovoljno velikom da ugosti takmičenje pasa u preskakanju prepona.
Proleće preti da prevari leto, lepo vreme dovršava finalnu koreografiju za šetnju, vožnju bicikla, rolera,...i, eto - takmičenje u preskakanju prepona za pse.
Ne znam baš koliko bih trebao dalje pisati, priličan sam laik za temu, najbolje od svega umem da gledam. Čak mi ni navijanje verovatno nije na nivou.
Pa ipak, svejedno umem da uživam u ovome.
Teško je po rasi zaključiti šta će takmičar napraviti u rezultatskom smislu, ali na kraju, i nije toliko važno. Osim takmičarima.
Mi što samo uživamo u prizoru, definitivno pobeđujemo u svakom slučaju.
Win-win, da, to je pravi opis...
Svetlo jako, jako nezgodno za slikanje. To je prvi utisak posle fascinacije prvim skokovima.
Kolege sa aparatima kojima je to plata na ovom takmičenju dele utisak. Njima je to svakako bitnije.
Generalno, meni je to i jedina zamerka koju i tako ne bih znao kome da uputim, tako je, kako je.
E, zato je sve ostalo izuzetno.
Moj sok se zgrejao na stolu, a to je izuzetno retko. Uglavnom nestane jako brzo, ne pamtim kada je stigao da se ugreje :) To samo znači da je za mene predstava više nego uspela.
U pauzi na teren izlaze bez pasa njihovi dreseri i simuliraju prolazak pokušavajući da upamte raspored prepreka. Sporo se kreću, scena ima elemente i šaljivog ali i zbunjujućeg. U najmanju ruku, jer...zamislite gomilu odrslih kako se lagano kreću po terenu sa preponama jedni druge ignorišući, šireći ruke prema pojedinačnim preprekama.
Zombi.
Zatim kreće spektakl, jedni bolji, jedni slabiji ali sveukupno sjajni...
Nekome verovatno tako prođe jedno takmičenje na Ušću, ali pravom ušću, ispod Kalemegdana, na splavu dovoljno velikom da ugosti takmičenje pasa u preskakanju prepona.
Proleće preti da prevari leto, lepo vreme dovršava finalnu koreografiju za šetnju, vožnju bicikla, rolera,...i, eto - takmičenje u preskakanju prepona za pse.
Ne znam baš koliko bih trebao dalje pisati, priličan sam laik za temu, najbolje od svega umem da gledam. Čak mi ni navijanje verovatno nije na nivou.
Pa ipak, svejedno umem da uživam u ovome.
Teško je po rasi zaključiti šta će takmičar napraviti u rezultatskom smislu, ali na kraju, i nije toliko važno. Osim takmičarima.
Mi što samo uživamo u prizoru, definitivno pobeđujemo u svakom slučaju.
Win-win, da, to je pravi opis...
Svetlo jako, jako nezgodno za slikanje. To je prvi utisak posle fascinacije prvim skokovima.
Kolege sa aparatima kojima je to plata na ovom takmičenju dele utisak. Njima je to svakako bitnije.
Generalno, meni je to i jedina zamerka koju i tako ne bih znao kome da uputim, tako je, kako je.
E, zato je sve ostalo izuzetno.
Moj sok se zgrejao na stolu, a to je izuzetno retko. Uglavnom nestane jako brzo, ne pamtim kada je stigao da se ugreje :) To samo znači da je za mene predstava više nego uspela.
U pauzi na teren izlaze bez pasa njihovi dreseri i simuliraju prolazak pokušavajući da upamte raspored prepreka. Sporo se kreću, scena ima elemente i šaljivog ali i zbunjujućeg. U najmanju ruku, jer...zamislite gomilu odrslih kako se lagano kreću po terenu sa preponama jedni druge ignorišući, šireći ruke prema pojedinačnim preprekama.
Zombi.
Zatim kreće spektakl, jedni bolji, jedni slabiji ali sveukupno sjajni...
Нема коментара:
Постави коментар