Mali gradić na istarskoj obali, nekima poznat po aerodromu, nekima po omanjem arhipelagu, nekima kao srednjevekovni utvrđeni grad, nekima i kao rimska utvrda...ali uvek prepoznatljiv po nečemu.
Vremenom je postao i jedna od poznatijih turističkih destinacija u Istri, čak i u konkurenciji Poreča ili Rovinja, a pritom se počeo razvijati i kao oblast, pa je na teritoriji istoimene opštine praktično počelo sve da se razvija, kao, recimo, Funtana koja je definitivno najprijatnije iznenađenje za one koji posle dosta vremena navrate.
Konačno, Vrsar danas pruža sve ono što bi čovek mogao poželeti u nekoliko dana odmora. Ima se gde prošetati, ima se na šta baciti pogled, ima se gde okupati ili jednostavno nadisati onih specifičnih mirisa Istre...onih koji se ne mogu opisati rečju, ne mogu uslikati fotografijom niti osetiti nosom.
To su neki mirisi koji se osećaju svim bićem, pomalo neobjašnjivo.
Možda je malo subjektivno, ali ne zamerimo nostalgičnom fotografu koji ih teško izbacuje iz sebe sad kada ih je ponovo udahnuo.
Mirisi Istre.
Ipak, ako zanemarimo ovo subjektivno, ono što nam ostaje je - objektivno.
Fotografije su tu, objektivne da objektivnije ne mogu biti.
I, ako se nekome učini da su ipak pomalo subjektivne neke fotografije, onda sam verovatno uspeo da udahnem te Mirise Istre dovoljno duboko...
Vremenom je postao i jedna od poznatijih turističkih destinacija u Istri, čak i u konkurenciji Poreča ili Rovinja, a pritom se počeo razvijati i kao oblast, pa je na teritoriji istoimene opštine praktično počelo sve da se razvija, kao, recimo, Funtana koja je definitivno najprijatnije iznenađenje za one koji posle dosta vremena navrate.
Konačno, Vrsar danas pruža sve ono što bi čovek mogao poželeti u nekoliko dana odmora. Ima se gde prošetati, ima se na šta baciti pogled, ima se gde okupati ili jednostavno nadisati onih specifičnih mirisa Istre...onih koji se ne mogu opisati rečju, ne mogu uslikati fotografijom niti osetiti nosom.
To su neki mirisi koji se osećaju svim bićem, pomalo neobjašnjivo.
Možda je malo subjektivno, ali ne zamerimo nostalgičnom fotografu koji ih teško izbacuje iz sebe sad kada ih je ponovo udahnuo.
Mirisi Istre.
Ipak, ako zanemarimo ovo subjektivno, ono što nam ostaje je - objektivno.
Fotografije su tu, objektivne da objektivnije ne mogu biti.
I, ako se nekome učini da su ipak pomalo subjektivne neke fotografije, onda sam verovatno uspeo da udahnem te Mirise Istre dovoljno duboko...
Нема коментара:
Постави коментар