Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

четвртак, 11. фебруар 2016.

Foto album - Restoran Lovački raj u Aranđelovcu, kad nisi lovac a uživaš baš kao da jesi...

Uzbrdo, uzbrdo i samo uzbrdo...
Upućujem tako već godinama poznanike i prijatelje, ako ih već lično ne odvedem u možda jedini restoran koji danas u Srbiji smem da preporučim.
Stigneš do Aranđelovca, i po obodu ulice kojom se Bukovička banja graniči sa gradom, pođeš uzbrdo...
Pritom na istoj toj uzbrdici na bar još dva mesta prosto mame table i reklame, etno priče za koje ne sumnjam uopšte da su odlične, ali ipak...nastavljam svaki put.
Motorom, kolima, kakogod, tek, kad stigneš na vrh, tu je pre svega svežina koja odmah podseća gde si, a odmah potom tu je i pogled s visine.
Ne baš pogled kakav se pruža sa osmatračnice na Bukulji, ali itekako taj pogled ima svojih čari.
I konačno, tu smo.
Mesta ima ali često je sve zauzeto. Vikendom pogotovo.
Na drvenim platformama, terasama, smešteni su čak i separei za veće porodične posete.
Ispod njih malo domaće verzije divljih koza.
Sve potaman.



Ambijent fantastičan.
Da bi se postigla atmosfera koja odiše lovačkim duhom, baš ona u kojoj se lovci sa svojim pričama okupljaju i druže u samo sebi svojstvenom maniru, zaista je neophodno da enterijer bude ozbiljno načičkan raznim elementima lova, rustike i etno ambijenta i to uvek povećava mogućnost kiča, jer tanka je ta linija između prave atmosfere i kičeraja, baš tanka...
U Lovačkom raju ta linija je nevidljiva. Sve je na svom mestu, sve tačno kako treba.
Hrana je, prema očekivanjima, i iznad ambijenta. Šta god da se odabere, sjajno je. Najčešće uzimamo po pola porcije od svačega ne bismo li probali što više specijaliteta, i nikad ne mogu pogrešiti sa takvom taktikom. Po hleb dolaze meštani da samo njega kupe ovde, za vlastitu kućnu trpezu. Visoko je, daleko je, uzima vremena. I vredi. Jasno je čim probaš prvo parče tog hleba koji takođe sami peku.
Uz tako visoko ocenjene alemente, jako je teško da i usluga to isprati na takvom nivou, ali ja do sada nijednom nisam doživeo ili čuo da je usluga popustila makar malo, ako ništa, a ono zbog prirodnog - zamora materijala.
I nije. Kao da se taj materijal ne zamara.
Sa aparatom između stolova, malo po zidovima, malo po bašti, malo po kaminu, a malo i u zemljanim činijama iz kojih se služe perfektne lovačke đakonije, i sećanje je upotpunjeno. Nekom te slike učine da se oseti sitim, a nekoga i izgladne, ali teško da nikome ne padne napamet da ipak proveri sve ovo... Isprva možda zvuči daleko, ali to važi samo za prvi dolazak. Svaki sledeći učini da ti kilometri postanu jedan relativan i konačno beznačajan pojam...


























2 коментара:

  1. Da li mozes da mi posaljes ove slike u punoj rezoluciji? Bice izlozene na novom sajtu Lovackog Raja.

    I ako mozes da ukonis vodeni zig, a na sajtu ce se naci tvoje ime kao autora fotografija.

    Hvala unapred, admin sajta Lovacki Raj

    ОдговориИзбриши