Austrougarska mornarica je za svoje potrebe izgradila u Tivtu pristanište za popravak, popunu i naoružavanje brodova nazvano Arsenal, i, eto...tako je to nekada počelo. Nekada...pra-davno, reklo bi se.
Malo manje davno, pre nešto više od pola veka, posle Drugog svetskog rata mlada država nasleđuje ovu luku ali onda više nema značaj kakav je nekada imala u Austrougarskoj. Promenila se koncepcija ratovanja, ekonomske mogućnosti su diktirale šta bi se, a šta se ne bi i tako je valjalo naći pravu svrhu Arsenalu u novom dobu. Remont, da.
I to kakav remont! Remont za podmornice, jedini u državi koja među retkima u svetu uopšte proizvodi podmornice. Uz njih, Arsenal je ugošćavao i najveće ratne brodove nekadašnje JRM i pružao im neophodan tretman i popravke, produžavao im život i tako sve do novg rata kada je primio gotovo čitavu flotu nekadašnje zajedničke države kada se i postavilo pitanje - čemu?
To pitanje je ujedno i početak Rekvijema Arsenalu kakvog su ga gradili i nadgrađivali, a zadnje reči istog Rekvijema sasvim sigurno su odjeknule kroz odluku da se odobri izgradnja privatne Marine i turističkog kompleksa Porto Montenegro, jedinstvenog u ovom delu Jadrana koji prima i jahte duže od stotinu metara!
Agave, kaktusi, palme, jarboli, konopi, šetaći, luksuzni restorani, butici sa reklamama najvećih modnih brendova...naprosto je hrpa impresija ono što oduzima u momentu čoveku moć da nekakvim redom posloži sve ono što mu oko vidi. Neposredno uz Tivatsku Rivu, smestila se najveća marina na ovom delu Jadrana, u svoj svojoj glamurnosti i veličanstvenosti. Iako je kompleks tek napola dovršen, jasno je koliko je izmenjen ovaj deo sveta jednim takvim potezom. Kažu da dan ume da košta i po 500 eura, pa iako nisam siguran da je to baš tačno, sasvim sam siguran da onome ko ima i želi da toliko plati vez za svoju jahtu, Porto Montenegro ima šta da pruži.
Sad nam samo ostaje da se malo i prošetamo nekadašnjim Arsenalom, do neprepoznatljivosti transformisanog u nešto veličanstveno i savremeno.
I lagano, rastanak s mesta gde je nakada bilo sasvim drugačije, i mada je imalo svojih čari i još budi sećanja, nikada ovako prijatno nije bilo...Arsenal neka počiva u sećanju, nasledilo ga je bolje...pa zar to ne želimo svi za sebe?
Malo manje davno, pre nešto više od pola veka, posle Drugog svetskog rata mlada država nasleđuje ovu luku ali onda više nema značaj kakav je nekada imala u Austrougarskoj. Promenila se koncepcija ratovanja, ekonomske mogućnosti su diktirale šta bi se, a šta se ne bi i tako je valjalo naći pravu svrhu Arsenalu u novom dobu. Remont, da.
I to kakav remont! Remont za podmornice, jedini u državi koja među retkima u svetu uopšte proizvodi podmornice. Uz njih, Arsenal je ugošćavao i najveće ratne brodove nekadašnje JRM i pružao im neophodan tretman i popravke, produžavao im život i tako sve do novg rata kada je primio gotovo čitavu flotu nekadašnje zajedničke države kada se i postavilo pitanje - čemu?
To pitanje je ujedno i početak Rekvijema Arsenalu kakvog su ga gradili i nadgrađivali, a zadnje reči istog Rekvijema sasvim sigurno su odjeknule kroz odluku da se odobri izgradnja privatne Marine i turističkog kompleksa Porto Montenegro, jedinstvenog u ovom delu Jadrana koji prima i jahte duže od stotinu metara!
Agave, kaktusi, palme, jarboli, konopi, šetaći, luksuzni restorani, butici sa reklamama najvećih modnih brendova...naprosto je hrpa impresija ono što oduzima u momentu čoveku moć da nekakvim redom posloži sve ono što mu oko vidi. Neposredno uz Tivatsku Rivu, smestila se najveća marina na ovom delu Jadrana, u svoj svojoj glamurnosti i veličanstvenosti. Iako je kompleks tek napola dovršen, jasno je koliko je izmenjen ovaj deo sveta jednim takvim potezom. Kažu da dan ume da košta i po 500 eura, pa iako nisam siguran da je to baš tačno, sasvim sam siguran da onome ko ima i želi da toliko plati vez za svoju jahtu, Porto Montenegro ima šta da pruži.
Sad nam samo ostaje da se malo i prošetamo nekadašnjim Arsenalom, do neprepoznatljivosti transformisanog u nešto veličanstveno i savremeno.
I lagano, rastanak s mesta gde je nakada bilo sasvim drugačije, i mada je imalo svojih čari i još budi sećanja, nikada ovako prijatno nije bilo...Arsenal neka počiva u sećanju, nasledilo ga je bolje...pa zar to ne želimo svi za sebe?
Нема коментара:
Постави коментар