Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

понедељак, 17. септембар 2012.

Objektivom po Srbiji - Planina Stol, planinska lepota sa jezercetom u sredini

Kada pomenem Stol, vidim da više ljudi ne zna, nego što zna o čemu se radi, ali i kod onih koji znaju postoje određene nedoumice. Istočna Srbija, da. Tu se negde svi slažu, ali bliža lokacija već je nešto drugo. Đerdapska klisura? Pa, ne baš. Po vedrom danu da se videti Dunav sa vrha planine ali to je i sva veza sa Đerdapom, taj jedan možda ukradeni pogled.
Homoljske planine čujem opet kao nečije sećanje, ali čak i nategnuto, ova planina izlazi ipak van istočnog bedema Homolja. Svakako, bliže i određenije nego Đerdapska klisura.
Pa gde je onda?
Planine koje okružuju ovaj fantastičan pejzaž su Deli Jovan, Veliki i Mali krš. Granica sa Bugarskom je odmah iza njih pa preko Dunava. Krajnji istok Srbije, a opet južnije od Đerdapa.
Najbliže veće mesto je Bor i najveći broj ljubitelja prirode leti, a skijaša zimi dolazi upravo odatle.
Nije jednostavno, nije ni blizu, ali nagrada je ogromnma, samo ko ume da je udahne punim plućima i doživi.


Interesantno je da se standardnim automobilom može samo donekle. Moj automobil svakako trpi samo i isključivo asfalt, pa za mene i nije bilo alternative, ali kada sam posle dobranog uspona peške spoznao kakav bi bio put predviđen za automobile, shvatio sam da je ovde reč isključivo o putu za terence.
Ah, da, umalo da zaboravim, mogu tim putem i službeni automobili, znate ona kategorija u Srbiji što najmanje košta za održavanje, nimalo za registraciju, najbolje podnosi rupe i nemar u održavanju...e, taj, takav bi mogao.
Hodanje po kolskom putu je najteži deo priče o usponu. Prva prilika da se šmugne nekom od označenih pešačkih planinskih staza je ono što i treba iskoristiti. Postoji i jako strma livadska uzbrdica, ali ne mari, u poređenu sa kvrgavim kolskim putem u koji upadaju stopala pod nezamislivim uglovima s vremena na vreme, ni ta uzbrdica nije ništa drugo do malko penjanja u prirodi sa izuzetnim uživajnem u vrckavom i raznolikom živom svetu livade.



Kako rekosmo, kod prve mogućnosti skretanja sa kolskog puta, pešačenje postaje lepše i zanimljivije, ali i manje opasno po zglobove, ne znam to baš skroz precizno da objasnim, ali znam da je tako.





Oh, da...planinska staza ume da bude ispresecana i oborenim deblima, ali to nikako ne predstavlja problem jer se lako preskaču, ali i još lakše zaobilaze. Konačno, oku prijaju takvi prizori, bez sumnje. Na neki svoj rustikalan način, i takav ambijent predstavlja deo sveukupnog zadovoljstva koji prožima putnika na putu ka Planinarskom domu.


Prvi pogled na žičaru...Žičaru? Malko izoštrim oči, pa onda izoštrim i objektiv. Stvarno žičara...
Sada kreće spuštanje, logično, čim sam stigao iznad žičare, jelte :)


U podnožju samog vrha Stola, svaki pogled oko sebe je nagrada. Tu nema dvoumljenja. Ovo je jedno od retkih mesta na kome može da uživa samo onaj ko ume. Obrnuto je na ovom mestu: ovde treba biti poseban pa ne uživati! Naravno, reč poseban ima negativan predznak...




Famozna žičara, saznajem kasnije, za mene jeste otkriće, ali za lokalno stanovništvo ona je itekako poznata i korišćena. Ne vidim nikakve stolice za sedenje na njoj, a posebno ne gondole, a objašnjenje za to su su smehom praćenja podsećanja, posebno oko nailaska na rupe ispod žičare. Naime, skijaš se uhvati za prečku koja ga vuče na skijama sve do gore, ali sve je jako nisko, vrlo blizu snega, da se mora čučati na skijama, samo....šta ćemo kada je na putu udubljenje? Kroz smeh kažu da i to treba znati savladati inače ništa od penjanja na vrh :)
Nizbrdo skijanje, uzbrdo sankanje, eto.





Planinarski dom, smešten na zaravni ispod samog vrha Stola, sjajno je odmorište ali i prenoćište sa velikom salom za ručavanje koja za zajedničkom trpezom može primiti pedesetak ljudi. Sve je odrađeno u drvetu, naravno...





Gorska služba spasavanja intervenisala je zbog manjeg udara sa srećnim završetkom, ali to je ne čini manje važnom i posebnom. Pogled na kolica za izvlačenje povređenih već ostavlja utisak krajnje ozbiljnosti i posvećenosti sa kojom ova služba funkcioniše.


I jedna od najlepših nagrada je jezerce. Malo ali prelepo. Svuda okolo tragovi roštiljanja ali začudo, ne i otpadaka, već samo brojnih ložišta. Da li je sa porastom nadmorske visine porasla i naša svest o neostavljanju tragova za sobom, ne znam, ali da prija oku, prija.





Iznad jezerceta, poput kakvog starog čuvara, razdrljio se u svoj svojoj raskoši vrh Stol. Put do njega je još oko 45 minuta pešačenja, što već samo po sebi za jednog nosioca tri srčana infarkta ali i drugih tragova vrhunske nebrige o svom zdravlju predstavlja teško premostivu prepreku. Ipak, konačnu odluku da u nekoj narednoj reportažici prikažem pogled sa, a ne samo na Stol, kreirala je opomena da u to doba dana već dosta zmija izlazi po putu kojim bi se trebalo ići do gore i da to nije doba dana za takvu avanturu. Da krenem gore, da me ujede neka otrovnica i da se posle osećam odgovornim za njenu sudbinu zbog tog ujeda, to sebi nisam želeo da dozvolim. Neka ujedaju nekoga manje opasnog po njih, ja ću do gore naredni put, ranije, dok još budu spavale, jelte :)






Нема коментара:

Постави коментар