Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

четвртак, 05. април 2012.

Foto album - Mig 29, let koji se ne zaboravlja

Pojmovi po kojima se sećam: Najbolji lovac, MiG, Batajnica, Ruska avio industrija, ponos domaćeg RV, MiG29, Fulcrum, kraj osamdesetih, eskadrila, remont...

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, saznali smo da Rusi imaju nešto novo na nebu, nešto najbolje...ne znam, tada je zvučalo kao najbolje sve na tu temu. I bilo je najbolje, kad malo bolje razmislim...
Radovali smo se novom ruskom letećem čudu, dodeljivali mu moći i karakteristike iako ga ni videli nismo, ali nam to i nije bilo najbitnije tada. Sanjali smo da ga naša zemlja ima i na kraju nam se san i ostvario. Krajem osamdesetih eskadrila je sletela.
Eh, kad se setim, pričama nije više bilo kraja, definitivno je to preko noći za nas postao najbolji avion ikada konstruisan :)
Davna vremena, lepa vremena posle kojih su došla ona ružna...
MiG 29 leteo je uglavnom iz demonstrativnih razloga, ređe na borbenim letovima, bio je čuvan da zaštiti to nebo od nekog dostojnijeg protivnika. Predzadnja godina prošlog milenijuma podigla ga je na nebo, za većinu njih iz eskadrile - poslednji put.
Ipak, neki drugi su doživeli da polete ponovo, da se remontuju i produže službu.


Sećam se svojih utisaka na Batajnici kada sam gledao ovaj veličanstveni lovac kako poleće, nestaje sa vidika, preleće i na kraju sleće. Teško je izdvojiti najjači utisak, ali ako bih morao, to bi bez sumnje bilo sletanje. Poput snažnih grabljivica, na neki način čudno postavljenih krila, sleće kao da se pokušava dočekati na zadnje točkove, pa tek onda nosnim točkom da zarula pistom. Taj momenat je za mene na zemlji nešto nezaboravno. Momenat sposoban da baci u zasenak veličanstvene figure u vazduhu, trenutke kadas e brzo izvije u vazduh sa piste kao sa odskočne daske...
Ovo ne treba da bude ni hvalospev ovom avionu, ni omaž veteranu koji će uskoro u muzej i sećanja, ali ovo nije ni obična galerija slika. Mislim da su ovo ipak samo moja osećanja na fotografijama koje slede...



















Нема коментара:

Постави коментар