Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Mali Dvorac Lazarević u Velikom Središtu, čudo neviđeno jednog davnog doba

Ima jedan dvorac.

Tačnije, dva, ali jedan je manji od ta dva, pa iako su na jednoj parceli praktično, svaki od njih ima svoju priču i svoj opis, iako pored parcele na kojoj su nastali, dele i neke zanimljive i lepo ukrojene legende.

I ne samo legende.

Dele i neke nedokazane istorijske podatke, a upravo ovaj dvorac, poznat i kao Mali dvorac Lazarević, možda je i ponajbolji primer na kome bismo se mogli naučiti da nije sve što piše na internetu tačno, ili makar nije potvrđeno adekvatnom dostupnom dokumentacijom, pa makar ona bila stara i svega dva veka, te poticala iz nekadašnje najuređenije administracije poput one koja je upravljala Habsburškom monarhijom sve do njenog raspada.

Prema nepotvrđenim podacima sa interneta, može se tvrditi da je Mali dvorac Lazarević podignut na samom početku dvadesetog veka, a preciznije se pominje i godina 1900. 

Ono što je veoma verovatno je da taj dvorac, za razliku od Velikog dvorca, nije podigao rodoslovnik porodice Lazarević, Golub, već jedan ili čak možda obojica njegovih sinova.

Godina gradnje je zapravo sporna, jer te godine nijedan od dvoraca više nije bio u posedu porodice Lazarević, jer je imanje u Velikom Središtu na kome su dvorci sagrađeni, na licitaciji dobilo nove vlasnike, članove takođe istakmute porodice Fiš, koji su preuzeli čitavo imanje Lazarevića, uključiv i najlepšu Palatu Lazarević u Vršcu, koja je potom promenila svoj naziv u Palata Fiš, za razliku od dva dvorca u Velikom Središtu.

I sve je to istorijska baština devetnaestog veka, te nije realan podatak o gradnji Malog dvorca na početku dvadesetog veka.

Kako dolazi do ovakvih zabuna zapravo?

Jednostavno, teško je razdvojiti legendu koja je duboko uvrežena u narodu od faktografskih činjenica pronalaženim u zapisima koji ne samo da nisu precizni uvek, već su i međusobno u koliziji veoma često.

Tako se recimo upravo rodoslovnik Lazarevića, Golub, pominje kao sin Popa luke Lazarevića, jednog od predvodnika Prvog srpskog ustanka i vojvode iz Orašca (ubrzo po podizanju ustanka se raspopio i postao vojvoda), ali kada se uporede zapisi o godini rođenja, odnosno prvi zapisi o postojanju obojice, ispada da je zapravo godina njihovog rođenja slična, te ako i postoji krvna veza između njih, ona bi mogla biti samo bratska, a ne roditeljska. No, legenda je, kako već rekoh, prilično dominantna u ovoj priči.

Ono što je nesporno je da je upravo Golub svojim dolaskom u Banat, ponajpre u Kovin, a tek kasnije na područje Velikog Središta koje kupuje od Carske komore, doneo čudo u ove krajeve.

Naime, ti krajevi nikada nisu bili bogati, i ničim nisu privlačili kapital koji bi neko ovde uložio, a eto, jedan momak za svega tridesetak godina stekao je ogroman imetak iz koga je ne samo kupio selo, već i neka obližnja, podigao dvorac, a potom kupio i samo Malo Središte, čime je stekao i plemićke titule, kao i pravo na grb, zastavu i druge privilegije.

I, jednom su tako, sledeći primer svoga oca, njegovi sinovi podigli u blizini tadašnjeg, jedan manji ali i lepši dvorac, i tako je, između ostalog, nastala i ova priča...

Mali dvorac Lazarević je primarno prizemna građevina, delimično sa spratnim prostorijama i krovnim terasama i ogradama na njima nalik na puškarnice, i bez obzira na stanje relativne zapuštenosti, čak i bez renoviranja koje je u toku, može se zamisliti da su se sredinom devetnaestog veka ovde organizovali balovi.

Na neki način bio je to i centar kulturnog života izmešten u odnosu na daleko razvijeniji pandam koji se nalazio u obližnjem Vršcu.

Balove ali i prijeme je uglavnom organizovala supruga mlađeg od sinova Golubovih, Aleksandrina, od supruga Aleksandra. U odbranu činjenice da je inicijativa potekla i sprovedena od strane mlađeg, a ne starijeg brata, valja napomenuti da stariji brat Vasilije zapravo nije previše mario za ovim imanjem, već su ga dužnosti vodile u veće gradske centre Banata, pre svega u Temišvar gde je mnogo učinio za čitav Banat baš zahvaljujući visokoj dužnosti koju je obnašao, te položaju koji je time uživao.

Mlađi sin imao je muškog potomka koji se udenuo na strica po pitanju marenja za porodična imanje, te je otišao nekud na službu u Bosnu, te je konačno veliko nasledstvo ostalo na njegovom sinu Mihailu, Miški ili kako su ga već znali brojni razuzdani prijatelji koji su mu pomagali da u svojoj raskalašnosti potroši ogromno bogatstvo kojega je bio praktično jedini naslednik.

No, imetak kojim je pre svih raspolagao sam Golub, kasnije nadograđen sledećim generacijama, nije bilo lako potrošiti raskalašnim životom uz svirce i lake žene, te mu je u tome pritekla u pomoć jedina sila koja ga je mogla razbremeniti tog teškog tereta bogatog nasledstva. 

Kocka.

U ono doba su se dugovi plaćali ili se gubila glava.

No, mladi naslednik je pronašao i treće rešenje, te je pobegao u Njujork ostavivši za sobom da sudovi i licitacije porodično nasleđe pretoče u isplatu njegovih dugova, a on sam je nekako izgurao i svoju treću deceniju, ali dalje nije mogao.

A možda ni želeo. 

Tek, skončao je u tuđini umesto na vlastitoj zemlji koju je njegov predak kupio, i učinio svojom. 

Sudbina je dalje odredila Malom dvorcu Lazarevića ulogu centra iz koga su se odgajala i plasirala vina sa obronaka Vršačkih planina, a po završetku svetskih ratova, menjala je namene.

Da bi na kraju postala mesna zajednica, prethodno je bila bioskopska sala, ali i omladinski kulturni centar.

Koliko omladine, toliki i omladinski centar, i kako je počeo da posustaje korpus omladinaca u Velikom Središtu, tako je i neveliki prostor postao prevelik. I, nepotreban.

Mesna kancelarija, odnosno mesna zajednica u jednom se momentu preselila u zgradu preko puta nekada impozantne i elegantne kapije kroz koju je staza kroz prostran vrt vodila pravo do Malog dvorca, i njegova uloga nestala je do nivoa kada je zapušten i zarastao, čekao da potkraj prve četvrtine ovog veka svoj trenutak.

Sada je državna briga pretočena u konkretne konzervatorske radove iz etapa, i moguće je da u neko dogledno vreme i ovaj spomenik naše nacionalne istorije zasija svojim novim sjajem. Možda i poput dvorca Kapetanovo kome je izgledom i ponajbliži.

Objektivom po Srbiji - Etno park Tulba, Požarevac, mir na mestu na kome se prizvao istorijski mir

Rekoše jednom, neka bude mir. I, bi mir.

I mirenja i mirova je bilo i pre, a i kasnije, ali na jednom mestu se desio samo jedan istorijski mir, a taj mir je proslavio Požarevac jer je upravo na brdu zvanom Tulba, nekoliko političara i vojskovođa sa obe zaraćene strane potpisalo početkom osamnaestog veka mir koji i danas istorija pamti kao Požarevački mir.

Zanimljivo je da je ovaj mir usledio nakon izuzetnih vojničkih uspeha austrijske vojske protiv turskih trupa, koje su se desile dosta severno od Požarevca, ali to nije jedina zanimljivost.

Naime, sjajne pobede u ime Habsuburške monarhije doneo je najveći vojskovođa svoga vremena, vojvoda Eugen Savojski. Ovaj vojskovođa je bio izuzetno privržen Austriji, i umesto potomstva koje nije imao, ostavio je velelepni dvorac u Beču iza sebe, ali to je tim interesantnije jer Eugen Savojski je zapravo bio po rođenju Italijan, a po vaspitanju i odgajanju Francuz, no sebe je pronašao tek u uniformi austrijskog oficira.

I zanimljivo je da nije on bio jedan od potpisnika ovog mira, mada je njegovim blistavim pobedama kod Petrovaradina, a potom i Temišvara, te napokon i Beograda, turska vojna vrhuška bila primorana da sklopi ovakav mir sa značajnim teritorijalnim ustupcima.

Stoga je i ovo brdo od momenta kada je postalo istorijsko, već bilo ispunjeno zanimljivostima naizgled teško objašnjivim, a danas predstavlja jedan ozbiljan skup zanimljivosti koji vredi posetiti svakako.

Za ono vreme nije bilo neobično da Austrija i Turska ponovo zarate i da svaki novi mir bude naprosto poništen nekim novim ratom, te među te teško objašnjive zanimljivosti sigurno ne možemo svrstati i činjenicu da je svega neke dve decenije mir bio na snazi, a potom je Turska u sledećem ratu praktično povratila najveći deo teritorija izgubljenih za zelenim stolom na brdu Tulba.

Istina, teško je sa sigurnošću zaključiti i gde se tačno odigrala ceremonija potpisivanja ovog mira, ali rekonstruisana scena pod šatorom sada je izložena ovde, na brdu na koje se već smestio jedan sjajan etno park, pa nije pogrešno pretpostaviti da je baš ovde i došlo do samog potpisivanja. Ambijent etno parka upotpunjuje scenografiju kakva je u nekom obliku najverovatnije i bila prisutna sa početka osamnaestog veka.

Položaj brda koji pruža lep pogled na grad, jednako zanimljivo tada, kao što je to lepo i danas. Nekada je položaj na brdu bio poželjan iz vojničkih razloga, posebno kada se osećalo nepoverenje među pregovaračima, i sve navodi na pomisao da danas upravo možemo osetiti atmosferu kakva je vladala u ono doba kada se potpisivalo jedno prekidanje ratovanja i doba smrti.

Pre petnaest godina upravo u ovom parku postavljen je šator sa scenografijom i figurama za stolom i oko njega, i time je verovatno zaokružena na najbolji način davnašnja ideja ovog etno parka.

Bunar, štala, koš, bina...praktično nas polako vode ka najnovijoj zvezdi ovog etno parka, ka već pomenutom šatoru, odnosno njegovoj replici, u kome je postavljena scena sa potpisivanja čuvenog Požarevačkog mira.

Kretanje po parku je omogućeno stazama od lomljenog kamena ili kaldrme, a na oba ulaza nalaze se i kapije, ispred kojih su uređeni parkinzi za posetioce.

Sve u svemu, jedan od najuspešnijih prikaza nekadašnjeg ambijenta, ali i događaja, iskombinovan sa savremenim standardima neophodnih za današnje turističke ali i edukativne zahteve, nalazi se upravo ovde, na brdu Tulba, čiji naziv i nosi.

A sve što nisam napisao, najverovatnije bi se moglo naći na fotografijama koje slede...

A, kada kažem da je davnašnja ideja etno parka Tulba, ne mislim pritom na početak sedamdesetih kada je između više etno parkova u tadašnjoj državi, otvoren i ovaj.

Ne mislim ni na početak osamdesetih kada je konačno postavljena i zadnja dvodelna kuća preseljena u ovaj svojevrsni muzej na otvorenom.

Mislim zapravo na početak šezdesetih kada je datiran prvi projekat koji je nepunu deceniju kasnije i otvorio vrata posetiocima.

Da, upravo toliko je stara ideja pretočena u projekat, a koliko je pre toga stajala u nekim vizionarskim glavama, teško je znati.

No, ono što je već sigurno, to je da je od više etno parkova otvorenih u periodu kada i Tulba, zapravo samo ovaj zaživeo i danas živi svoju izvornu ideju, oplemenjenu mnogim detaljima.

Ideja da se kreira ambijentalni prostor koji bi prikazao život u Braničevu tokom prethodnih vekova, zahtevala je da se taj prostor opremi na više nivoa, sa akcentom na kuće iz ravničarskih krajeva, ali i brojnim detaljima iz svakodnevnog života u tim kućama.

Ideja je ostala kao takva, ali je nadograđena u smislu da su danas kuće koje su opisane kao dvodelna i četvorodelna, kao i ostalih šest objekata, napravljeni od talpe, ali je glavnoj kući dodat i administrativni i kreativni prostor za više namena, a ne narušavajući prvobitnu ideju muzejske postavke.

Talpa je rezultat načina obrade drveta, delom na strugu, a delom i ručnom obradom, koji je u osnovi daska, ali dosta deblja od dasaka kakve se danas koriste u gradnji. Talpa može biti čak i delimično sa korom sa jedne strane, zavisno od zahteva naručioca, a u ovom etno parku joj je osnovni zadatak očuvanje autentičnosti.

Park je ukrašen i raznim alatima za poljoprivredu, a pažnju posebno privlače šasija zaprežnih kola i monoksil, odnosno čamac izrađen tesanjem i sličnim ručnim tehnikama, i kakav se najčešće koristio na okolnim rekama.