Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Zako u Bajši, nesvakidašnja priča na severu Vojvodine prepuna kontroverzi

Dvorac ili zamak....ili čak kaštel ili letnjikovac.

Jedna od osnovnih dilema kada je reč o prelepim spomenicima stilske arhitekture u Vojvodini, ali i Srbije generalno. Gotovo nikad čovek ne može biti siguran kako bi nazvao neku od tih lepotica koje je uglavnom uništio zub vremena na ovaj ili onaj način, ali se i dalje može nazreti nekadašnji sjaj i elegancija koji su krasili mesta u kojima su nastajala, ili češće, mesta koja su nastajala oko i uz njih.

I, kojim god nazivom da nazovemo neko od ovih remek dela arhitekture, zapravo teško da ćemo pogrešiti.

Da, možda je pretenciozno neke od tih pretežno prizemnih i jednospratnih građevina nazvati zamkom, pa možda čak i dvorcem, ali definitivno će se i tada znati o čemu pričamo, dok je pojedine predivne komade arhitekture zaista preskromno zvati letnjikovcima ili vilama.

I onda možemo koristiti jedan naziv koji možda i najbolje opisuje većinu ovih arhitektonskih, kulturnih i istorijskih bisera, ali je i najmanje u upotrebi.

Kurija. Narodski rečeno, niti veliko, niti malo.

Dakako, taj izraz se koristi i za druge pojmove, ali kao građevina opisana ovim nazivom, gotovo se svako od ovih domaćih arhitektonskih dela može prepoznati.

A istorijat ove kurije, dodatno inspiriše da je baš tako i nazovemo.

Jer, nije oduvek ovakvog izgleda i arhitekture, ova značajna građevina bila, već se vremenom - doterivala.

Da, istorija se vezala za ove krajeve poprilično i kroz upravo ovaj kaštel, ali ga je jednovremeno ta ista istorija i oblikovala i definisala vremenom.

Ta istorija seže u daleke vekove u kojima je posle raznih uzmicanja i vraćanja na ove teritorije, konačno Carska vlast velike Austrougarske monarhije, zaposela ove krajeve sve do vlastitog raspada nakon Velikog rata. I tom prilikom je iz predostrožnosti formirala brojne granične krajine koje je naseljavala budućim vojnicima graničarima koji su na sebe imali primati teret eventualnog turskog prodora na sever, a zauzvrat su dobijali zemlju koju su mogli obrađivati, te na njoj svoje domove izgraditi.

Jedan od takvih zaslužnih graničara, sa svog kapetanskog čina koji je zaslužio ratujući na Tisi i Potisju, napredovao je do plemićkog zvanja uz koje je išao i predikat - od Bajše.

Ondašnja administracija neretko je dodeljivala velika slabo ili uopšte nenaseljena područja uz plemićke titule sa zadatkom da nasele ta područja. Ukratko rečeno, tako je i naseljena Bajša, prelepo i uređeno selo i dan danas, u kome na vlastiti ponos danas skladno žive i Srbi i Mađari i Slovaci i Rusini.

Ova kurija, ako smo rekli na početku da bismo mogli nazvati ovaj dvorac, nije nastala kao kuća za život u njoj, i nije nastala odmah kao biser arhitekture, jednako kao što nije uvek bila ni opšte društveno dobro, ali ni ruglo jednom od najlepših bačkih sela.

Ne, sve od navedenog ova građevina je postajala vremenom.

Sredinom osamnaestog veka, kada je uz zvaničnu grbovnicu dodeljenu askurđelu porodice Zako, kapetanu Stevanu, zapovedniku milicije u Turskoj Kanjiži danas znane kao Novi Kneževac, i započela ova priča, na mestu na kome leže danas ostaci velelepne građevine, sazidana je daleko prozaičnija kuća. Prozaična po arhitekturi, prozaična i po nameni, ova kuća će sačekati gotovo sedamdesetak godina da se preobrazi u dvorsko zdanje. I jedan i drugi izgled diktirala je njena namena, a prvobitna namena je bila da posluži kao administrativna zgrada za nadzor aktivnosti u spahiluku, čime je sasvim logično, bilo kakav luksuzniji izgled, bio neoprostiv i nepotreban izdatak.

Sledeća namena, makar za porodicu Zako koja je i dalje živela u starim odajama na Tisi, bila je garancija za zaduživanje, te nekih pola veka njome gazduje izvesna porodica Vojnić, sve dok jedan od potomaka porodice Zako nije isplatio dug, te se zgrada vratila u posed Zakovih.

I, tada nastaje najverovatnije i renesansa ove građevine. Presvučena u sasvim novo gizdavo ruho, zasijala je  poput kakve zvezde ova kurija sjajem pravog dvorca. Vremenom je sve više oplemenjivana, a u tom periodu je na drugom kraju dvorskog vrta podignuta i pravoslavna crkva. Iako svoju renesansu doživljava kroz stil poznat kao klasicizam a koji u to vreme još nije preovladavao već se tek nazirao, takve kontroverze ispratiće dvorac Zako sve do današnjih dana.

Naime, iako je tek otkupljeno imanje velikim naporom i vraćeno u svoje vlasništvo, te je dodatni napor uložen u preobražaj ružnog pačeta u veličanstvenog labuda, i dalje su vlasnici živeli na Tisi, a ovde su dolazili tek povremeno. Kontroverza takvog odnosa prema imovini i značajnom ulaganju u nju, produbljuje se se i činjenicom da su parkovske površine koje okružuju ovo zdanje, bogate biljnim vrstama i danas, ali se svejedno nisu koristile osim pokatkad, kada su vlasnici dolazili sa porodicama.

I tako sve do prodaje imanja bogatom vlastelinu iz Sombora, kada ovom imanju ostaje samo naziv Zako, a sudbina mu donosi nove kontroverze.

Bazeni, vrtovi, teniski teren...potom i bioskop, restoran, prenoćište, biblioteka....sve su ovo pojmovi koji se do današnjih dana neposredno vezuju za ovo zdanje, baš kao i požar koji je u poslednjoj godini prošlog veka u potpunosti uništio bioskop i deo zdanja.

Do današnjih dana zdanje i kompleks uspeli su da stignu i do finalne kontroverze, tako da danas imamo u funkciji jedino deo kurije u koji je smeštena biblioteka, i taj deo je zapravo jedini ne samo funkcionalan, već i očuvan i održavan.

Restoranski deo kao i spratne prostorije za noćenje zakucani su daskama i nisu u funkciji odavno, a onaj izgoreli deo...ne bih ni pominjao.

Konačna kontroverza je nažalost ona u kojoj je nekadašnji biser mesta Bajša, postao upravo suprotno - ruglo koje uveliko naružuje jedno od najlepših naših sela.

No, ako bih dobio pitanje vredi li ovo videti i obići, teško bi se našli uslovi pod kojima bi moj odgovor bio odrečan. Naprotiv, smatram da itekako vredi.

Ko ume da gleda, nagledaće se zanimljivih detalja, a uz malo sreće možda mu aranžman ulepša i graja iz dečijeg vrtića koji se na samo par metara nalazi udaljen, ili čak lokalnog bazena koji je smešten na jednom kraju vrta koji okružuje kompleks. 

Ko ume da vidi, videće istoriju. Videće jedno doba, slavno doba, rekli bi neki, u kome je zapravo svega bilo napretek. I zemlje, i vremena, i ravnice. U neko doba kada je bilo i snegova, te saonica u koje su prezani konji, vreme nostalgično i vreme koje je za neke od nas u potpunosti nestalo.

Meni lično uvek je nedostajalo vremena, a više od toga mi je nedostajalo samo još možda tih ravnica i ovih neodoljivih ruina u njima....jedino snega volim da se sećam, a ne da se podsećam 😀

Objektivom po Srbiji - Jezero Panonija, sakriveni biser na severu Bačke

Ili, jezero Sava...

Mislim, o istom je jezeru reč, a sad...zbog čega Sava....pa zbog čega Panonija....verovatno neko ponešto zna o tome i drugačije od onoga što sam ja saznao, ali ne verujem da je to posebno važno.

Ime se već nekako da, u skladu sa mnogočime.

Okolina, lokalni folklor, aktuelno doba, zaslužni milje za nastanak i slično, a da o ličnim afinitetima onoga ko kumuje, i ne govorimo. Sve to može definisati nastanak naziva nečega.

U ovom slučaju jezera, i...u ovom slučaju čak dva naziva.

Panonija i Sava.

Sava bi bio nekadašnji pokušaj zvaničnog imenovanja, relativno brzo po formiranju ove akumulacije dugačke oko kilometar, a širokog oko stotinu metara uglavnom, i taj naziv se i danas koristi kao zvanični naziv, da, ali...

Narod je narod, i predanje i folklor koji kreira taj narod je ipak nešto drugo.

Tek, naziv jezera Sava utopio se u sve uobičajeniji naziv Panonija, pa se odavno jazero može prepoznati po oba naziva ali avaj.

Hajde da pokušamo nekako da pronađemo to jezero Sava u stvarnom životu...tanka je nada da ćemo uspeti.

No zato potraga za jezerom Panonija će nas svakako odvesti u relativnu blizinu Bačke Topole, odakle nas tek nešto preko deset klimetara deli od nesvakidašnjeg mikroambijenta znanog i kao Telečka visoravan na kojoj reka Krivaja pravi jedno od tri jezera koje napaja svojim vodotokom.

I, da, ova visoravan ponajmanje podseća na vojvođanske klasične pejzaže obzirom da obiluje brdovitim predelima, šumama i zelenilom atipičnim za Vojvodinu u kojoj je poslovično sve ravno i uzorano uglavnom.

I nadmorska visina od gotovo stotinu i trideset metara od čega je u Vojvodini viša samo Fruška gora a potom i Vršačke planine, govori o posebnosti ovog mikroambijenta. Zahvaljujući tome su čak i prosečne temperature u ovom području čak desetak stepeni niže od uobičajenih.

U vreme toplih letnjih meseci ovo je zaista svojevrsna izuzetno prijatna oaza.

Jezero je nastalo otprilike kao i čitav kompleks kome gravitira.

U poznijim godinama prethodnog veka nastala je većina naselja naziva Panonija u ambijentu odabranom verovatno iz istih razloga iz koga je jedan plemić sebi i svojim gostima podigao dvorac ili letnjikovac, kako ga ko doživljava, sa velelepnim parkom ispred njega.

Prepoznat kao sjajno mesto za određene eksperimentalne projekte stanovanja i proizvodnje ali i turizma koji je u to doba samo izuzetno ponegde integrisan u proizvodne projekte, ovaj ambijent je nadograđen tipskim naseljem, kao i hotelom i, naravno, ovim jezerom koje je zaokružilo čitavu tu neobičnu vojvođansku priču jedinstvenog imena Panonija pod kojim se prepoznavao i proizvodni kompleks, stambeno naselje, pa eto, i dvorac i jezero.

Samo jezero nema impozantne karakteristike, jer pored pomenutih dužine i širine, ni dubina od svega pet metara kod brane, gde je i najveća, nije dubina kojoj se klanja. No i pored toga, kažu da je sredinom jezera u gotovo čitavoj dužini jezera ta dubina oko ili nešto preko četiri metra što ribljem fondu daje unekoliko poželjnije uslove za život. Tome se, dakako, ribolovci najviše raduju.

Ipak, ono što ostavlja najsnažniji utisak je mir i spokoj koji se prosto nametne na kojoj god tački jezera da se nađemo. Lično, gotovo svuda i uvek uživam gledajući u vodu. Nije mi previše važno kakve je vrste voda.

Nije mi bitan nijedan od detalja koji suštinski razlikuju vode jednu od druge, i jedino mi je ponekad važno da vidim nekakav kraj te vode u daljini, makar i ostrvo koje nikako nije kraj, ali da ne bude pust horizont ispred mene, no i to je retko...voda i mir koji ona donosi sve više vrednujem sa godinama koja ostaju iza mene, a jedan od snažnijih utisaka mira i spokoja koji sam osetio, bio je upravo ovde, na obalama jezera usred guste šume, a na svega stotinjak metara od tipskog vikend naselja koje se ugnjezdilo pre skoro pola veka na jednoj od obala jezera.

Obalsko rastinje podržano bujnim šumovitim delovima, čine da boja jezera varira zavisno od samog sunca koje osvetljava u momentu gledanja, ali ono što uvek pleni jesu odrazi vegetacije na mirnoj površini koje čine pogled još lepšim.

I dodatno pojačavaju onaj utisak mira i spokoja koji me je kupio kod prvog pogleda.

Objektivom po Srbiji - Etno selo Bogut, fantastičan spoj savremenog komfora i šmeka autentičnog sela

Blizu ili ne baš blizu...to je uvek teško odrediti.

Zavisi od mnogo faktora.

Od tačke sa koje se posmatra, recimo. 

Tu nam kilometri umeju reći da li je blizu ili nije.

Od puta kojim se krećemo takođe zavisi da li je nešto blizu ili nije, jer tada će nam vreme provedeno u putu možda reći i više nego kilometri.

A zatim, ono najvažnije, je - raspoloženje.

O da.

Kada smo motivisani, i kada nam se putuje, čak i autoput deluje kao lep ambijent za putovanje iako je to generalno najdosadnija verzija putovanja.

I tu stižemo i do glavnog pokretača u putovanju, osim ako to nije posao pa se treba prevesti od jedne do druge tačke. Putovanje, po mom skromnom ali vrlo ličnom mišljenju, treba da bude nešto što je daleko više od samog prevoženja, treba da bude uživanje koliko je god to moguće.

Autoput se u tu ideju najmanje uklapa jer živopisnost ambijenta kroz koji se prolazi tokom putovanja, najmanje je vidljiva, te gotovo da ne učestvuje uopšte u tom uživanju. A ipak, bez autoputeva ne bismo ni uspevali da vidimo toliko toga. I, to bi bila prava šteta. Prelepa je ova zemlja...

Logično, ostaje nam da kombinujemo autoputeve i one lokalne. Srećom, sada ima i jednih i drugih, i pretežno su u vrlo visokom standardu, pa je moguće uživati u vožnji umesto traganja za rupama koje pamte stariji vozači. Pravac kojim se od Beograda i Novog Sada, a uskoro i od Niša može doći u jedan od najlepših delova zemlje, Dolinu Jorgovana, upravo je ta kombinacija koja počinje i završava manje zahtevnim autoputem, ali na koji se nadovezuju dobri putevi sa jednom trakom po smeru, uz koje se štošta lepog može videti. U takvoj kombinaciji puteva, orjentacionih stosedamdeset do stoosamdeset kilometara od Beograda zaista ne predstavlja ništa zastrašujuće. Veći deo puta se pređe brzo, a od naredne godine očekujemo da će se samo tek nešto više od dvadesetak kilometara koliko je udaljeno Etno selo Bogut od Kraljeva, prelaziti nešto manjom brzinom, ali uz bitno lepši krajolik na samom ulazu u Dolinu Jorgovana.

Upravo tu negde se na obroncima planine Troglav, iznad same reke Lopatnice, smestilo ovo prelepo domaćinstvo pretvoreno u Etno selo.

Restoran sa terasom kapaciteta desetak stolova, napravljen je upravo za uživanje.

Pri prvom koraku jasno je da pogled sa te tačke odgovoran za sve to, i za restoran, i za uživanje.

Pogled je izuzetan, jedan od onih pogleda koje ne možeš baš objasniti, ali srećom...i ne moraš. Ovaj pogled zakuca oko u ta brda i vikendice iznad krivine reke Lopatnice u kojoj se smestila i plaža,...pa, hajdemo reći, gradska plaža. Pozadi negde u fantastičnoj prirodi, ugnjezdila se i sama Bogutovačka banja, ali u ovom fantastičnom pogledu o kome pričam, ponajmanje je važno šta je to tačno tamo negde kuda pogled seže.

Nadalje, čitav kompleks je na neki način optočen kamenom. Ručni rad, izvanredan, i veoma umešno uklopljen. Pored restorana, domaćini su odlučili da u sličnom stilu naprave nove apartmane, svaki za sebe izdvojen sa svojom terasicom usred urednog travnjaka na kosini, i time ostave svojim gostima taj osećaj intime i prirode koja je i dalje u ravnoteži sa onim ko ovde ume da je upije.

Neko dahom koji udahne, neko tišinom koju čuje kada zatvori oči, a neko svim svojim čulima.

I, dok smo kod prirode, sav taj mir, tišinu i sklad na ovom mestu upotpuniće i ostatak prirode spakovan u tegle zimnice i sličnog koji su na raspolaganju gostima. Dakako, i rakija je tu, ta domaća, ali alkohol u načelu nije tema kojoj pribegavam, te neću ni ovoga puta.

Smeštaj je interesantan spoj savremene ideje komfora i tradicionalnog etno ambijenta, kako spolja, tako i iznutra. Teško je zamisliti da nešto nedostaje, a ipak....deluje da smo baš na selu, baš u prorodi.

Ovce čine deo raskoši ovog ambijenta, i prosto se lepe za objektiv kada pokušam da slikam neki detalj, a stado je u blizini. Padina na kojoj su najviše pasle, a to je ona kojom vode do rečne plaže stepenice u koje je uloženo mnogo truda, poprimila je onaj šmek sela zbog koje smo i potegli ovamo, baš zbog ovaca na njoj.

Sledećom prilikom, kada sam istu padinu slikao sa plaže gledano, ovce su otišle negde dalje, ali kadar bez njih je bio nekako sterilan, možda i malo manje privlačan čak...

Pa ipak, nisu ni same ovce, pa ni sam pogled, ni apartmani sa svojim terasicama, ni restoran sa jelima ispod sača, ni tegle sa domaćom zimnicom, kao ni prostrani popločani parking na koji direktno sa asfaltnog puta ulazimo, učinili da nam ovo etno selo ostane u lepom i dugom pamćenju, već je jedan nevidljivi spoj svega toga stvorio nekakav oreol oko ovog mesta koje vuče na povratak.

Povratak na tradicionalno mesto za odmor, ili makar vikend, u kraj koji svoje korene vuče daleko iz prošlosti, moguće čak i iz doba srednjevekovnih vitezova koji su iz obližnjeg Magliča čuvali put u dolini Ibra tako davno.

Ili možda samo povratak na mesto sa kog udahneš lepotu prirode svim čulima u trenu....