Objektivom po Srbiji - Manastir Bešenovo, od manastira do ruševina i nazad, do prelepog fruškogorskog bisera

I, da ovaj put počnemo sa geografijom, a nastavimo sa istorijom, ukrštenom u jednom od najlepših manastira koji su vaskrsli iz vlastitih temelja, Manastira Bešenovo.

A geografiju ako upitamo gde je ovaj manastir, reći će nam da je uz selo Bešenovački Prnjavor, negde na južnim obroncima vojvođanske lepotice, planine koja dominira Sremom, ali je podjednako zaštitni znak kako za Novi Sad, tako i za čitavu južnu Bačku odakle god se može videti.

I baš tu, kod tog Prnjavora, Bešenovačkog u ovom slučaju, mogli bismo se isprepletati i sa istorijom.

Jer, Prnjavor je čest naziv za sela, ne samo u Sremu, već i posvuda šire, od Bosne, preko Mačve, sve do pomenute fruškogorske regije.

Zapravo, reč je o pojmu koji označava naselje oslonjeno i ekonomski povezano uglavnom sa manastirom, te manastirskom ekonomijom.  Iako naziv prnjavor najpre asocijativno možemo povezati sa prnjama, te nečim siromašnijim, ordinarnijim, naziv najverovatnije nije potekao iz takvih asocijacija. 

Etimologija ga pojašnjava kroz vizantijske nazive za posede koji su davani sitnim plemićima ili kakvim administrativnim zvaničnicima, a koji su se tada zvali Pronije. Na tim posedima su radili seljaci bez zemlje, za rentu, a tik uz njih nastajala su i improvizovana naselja za te ljude.

Vremenom su takve dodele poseda nestale, zajedno sa promenom društveno ekonomskih odnosa, i negde na izmaku srednjeg veka pa nadalje, sve češće su se obrađivala na ovaj način uglavnom manastirska imanja.

Naziv prnjavor je zapravo zaživeo upravo na taj način, označavajući naselje koje je ekonomski pratilo pojedine manastire, a takvih naselja je bilo više baš na Fruškoj gori, i neka od njih su preživela vreme i ratna doba tako što su pripojena većim naseljima u blizini, a identitet označen sufiksom Prnjavor se izgubio. 

Neka su čak potpuno nestala jer ih se nije više bilo nikakve razumne računice za obnavljati, a poneko je pobedilo vreme, poput Bešenovačkog Prnjavora, i danas je možda najbolji primer za pojasniti povezanost između pojma prnjavora i manastira, jer na ovom mestu su jedan do drugoga i dan danas.

A, nije moralo biti tako, ne...

Jer, pre nekih dvanaest, trinaest godina je na mestu na kome je danas ponosan i prelep Manastir, bila samo drvena zvonara i temelji kao podsetnik jednoj stravičnoj sudbini u kojoj je nestao izvorni manastir.

Manastir je prema legendi podigao Kralj Dragutin Nemanjić, onaj koji će se svakako zamonašiti nakon abdikacije u korist brata Milutina, ali pisani tragovi potiču tek iz turskih dokumenata tek tri veka kasnije.

Pod najezdom turskih zuluma i osvajanja, u manastir su došli kaluđeri spasivši pred pljačkašima najvrednije predmete iz riznice u svom matičnom manastiru, te su se priključili bratstvu koje su zatekli u manastiru Bešenovo, i tako uz manje ili veće varijacije, manastirski život je neprekidno tekao sve do samog Drugog svetskog rata.

Ovde, kao i u većini manastira na Fruškoj gori, u svojoj okupacionoj zoni, ustaše su za tih nekoliko godina završile posao koji prethodni vekovi nisu uspeli.

Više puta opljačkan, manastir je pred kraj rata i uništen do temelja.

I tako je ispratio ostatak dvadesetog veka, ali i početak narednog veka, sve dok se bageri nisu pojavili i raščistili zapustele ostatke, čime je počela konačna obnova.

Dalje je izlišno pričati.

Zapravo, sve preko toga je ionako suvišno, jer danas Manastir u svom novom ruhu izgleda toliko dobro da su i fotografije, a kamoli reči, postale suvišne.

Jer, jedino što danas treba je pohoditi ove zidine koje okružuju manastirski kompleks, zakoračiti u njih, i prepustiti se beskrajnom uživanju, na svakom koraku.

Da li je moguće napraviti jedan stari manastir, dovoljno tradicionalan da ne naruši predanja, legende i istoriju koja ga je smestila upravo ovde na mesto gde talasasti predeli prelaze u brdske?

Izgleda da jeste moguće.

Štaviše, kada se već iznova podiže ovaj duhovni Feniks, iskorišćena je prilika da se i savremena obeležja koja sve češće krase naše manastire, odmah uklope u prostor. Tako smo dobili i prostran uređeni parking, ali i savremenu suvenirnicu, zatim parkovske površine sa klupama za sedenje, brojna poljoprivredna oruđa kao izložbene eksponate, pa čak i sadržaje za decu, a uz najrazličitije ukrasne biljke negovane po saksijama kao i lejama duž zidova, manastirski kompleks je zaista jedno mesto koje nadmašuje onu osnovnu duhovnu komponentu i postaje mesto porodičnog doslaska i jednog savršenog kombinovanog izleta.

A, ako već ovaj kompleks vidimo kao izletničku ideju, u neposrednoj blizini nalazi se i čuveno Bešenovačko jezero, Beli kamen kako ga neki takođe znaju.

I kome ni to nije dovoljno, Fruška gora sama po sebi teško da nekoga može da razočara, a tu je...čuva ovaj manastir predano već vekovima.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Eđšeg, od dvorca do kulturne stanice, raskoš koja pripada svima

Razvoj urbanih centara koji su nastajali kao jasna refleksija društveno političkih dešavanja tokom devetnaestog veka, bio je neminovna tekovina istorijskih trendova prethodnog veka, te svakako i nešto ranijeg doba.

Razvojem pre svega, trgovine i zanatstva, fokus razvoja društava onog doba, prebacuje se sa seoskih na gradska područja. Sledeći takav trend, i plemstvo kao i politička elita, te bogati kapitalisti, počinju da se pozicioniraju upravo u gradskim sredinama, nehotično kreirajući razne zone uticaja na razvoj baš tih sredina.

Dvorci, letnjikovci, kao i raskošne vile koji su do tada bili statusni simboli razasuti po malim mestima, ili čak udaljeni od samih sela na koja su imala odlučujuće ekonomske ili političke uticaje, polako su se transformisali u vikend zdanja, mesta na kojima samo posluga boravi stalno.

Shodno takvim trendovima, sve češće u gradovima, posebno na periferijama, nastaju građevine dvorskih oblika, veličina i raskoši, osim što ih, razumljivo, ne prate tako velike parkovske površine.

I taman tako negde, tokom devetnaestog veka, i Novi sad polako dobija svoju aristokratsku nijansu formiranu na tadašnjoj periferiji, a danas za mene verovatno najdražem delu grada koncentrisanog oko Futoške ulice.

U pomenutom maniru, raskošne građevine zauzimaju svoja mesta polako, a na samom kraju deventaestog veka, jedna od njih, poznatija kao Dvorac Eđšeg, posebno je interesantna.

Ne, nije reč o nekoj plemićkoj kući po kojoj taj dvorac nosi ime.

Reč je o mađarskoj reči koja bi prevedena na naš jezik, najbolje zvučala kao reč - Jedinstvo.

I nije samo naziv osobenost ovog zdanja, već su tu i druge stvari.

Pre svega, povod. A Dvorac je podignut u čast punog veka postojanja Streljačkog društva, što takođe zahteva malo smeštanja u istorijski kontekst.

Naime, streljačka društva, poput srodnih Sokolskih društava i sličnih udruženja, građanskih pre svega, predstavljali su ne samo individualnu stalešku odrednicu, već i generalno obeležje jedne gradske sredine u kulturološkom smislu, ma kako nam danas to delovalo nespojivo.

Mera definisanja jedne sredine kao gradske, zapravo su između ostalog bila i upravo takva udruženja, iako su to, shodno vremenima o kojima pričamo, bila zapravo muški klubovi.

No upravo u toj činjenici, koja je generisana trendovima veoma striktne podele onog doba na muške i ženske društvene aktivnosti, i leži kulturološka osnova ovakvih udruživanja i druženja u poslednjim decenijama carstva koje je nestajalo polako u svojoj dekadenciji.

I možda zato i ne treba preterano da čudi činjenica da je jedan dvorac u urbanoj periferiji jednog gradskog jezgra kakvo je bio Novi sad, nikao upravo za potrebe društvenog okupljanja, pa iako specijalozovanom druženju, veoma nalik potonjim domovima kulture i sličnim institucijama.

Korak po korak, kultura je pokazala svoje konture u pozadini ovog zdanja, i polako se useljavala kao duh u njegove zidine.

Velika sala sa visokim svodom oslikanim prelepim motivima prirode i lova, u godinama koje su usledile postala je i prva pozornica na kojoj su mnogi po prvi put taktove muzike ispratili svojim plesnim koracima.

Dakako, odjekivali su tim zidovima i glasovi horova, solista, ali i note najrazličitijim instrumentima pretočene u milozvuk, i nesumnjivo se ovde stvarao obris jednog građanskog društva definišući neke svoje više potrebe od nasušnih i prostih egzistencijalnih.

I nema nimalo sumnje koliko je dubok trag ostavio čitav taj zbir dešavanja kroz godine neke slavne, rekli bi mnogi, sve dok igrom sudbine, neki novi ratovi nisu ostavili ožiljke ponovo na Novom Sadu, a potom je i ovaj dvorac utonuo u mračnu mrežu zapuštenosti i nebrige.

I tako iskoračivši iz devetnaestog veka slavno, tek dvadesetprvi vek u svom osvitu, obasjava novom slavom jedan stari dvorac. Dvorac - Jedinstvo.

Ili samo Eđšeg, kako ga svi znaju, makar i ne znali mađarski...

Danas dvorac ima novi prefiks. Dvorac mu je postao opisna imenica samo, a naziv je Kulturna stanica.

Obnovljena i u novom ruhu, ali sa starim idejama i motivacijama.

Kultura je u osnovi svega toga, samo je malo unapređena ta ideja, i prilagođena savremenijim potrebama i trendovima. Bivali su ovde i koncerti, odabrani glasovi, nadaleko poznati, mamili su uzdahe i osmehe baš ovde, a u bašti se ko zna oko čega lepog došaptavalo i namigivalo, osmeh na osmeh slažući, taman kao kada spremaš pridošli niz karata da zatvoriš partiju.

I sportski tereni uz sam dvorac ugostili su razne lopte od teniskih do košarkaških, a odjek navijanja kompletirao je ovu priču u potpunosti.

A ipak, bar na mene lično, ostavlja flora po saksijama, tačnije velikim žardinjerama, o kojoj samo osnovnu brigu voditi predstavlja odgovornost i posvećenost. I baš ta flora čini da neprimetno kročiš iz dvorišta prepunog zelenila unutar samog dvorca, jer čitavim hodnikom i dalje dominira to zelenilo, toliko bujno da gotovo da možeš osetiti taj hlorofil koji i misli uspeva obojiti u zeleno...

Nadalje već biramo kuda ćemo iz tog hodnika koji je prava mala fabrika kiseonika, a možemo ili pravo u onu dominantnu i moćnu svečanu salu, ili ćemo desno ka maloj sali prilagođenoj edukativnim sadržajima, upravo u duhu savremenih društvenih potreba, za koje je dvorac adaptiran i bogato rekonstruisan.

No, na bilo koju stranu da krenemo, sa svakim korakom, izlaz je sve dalji, i sve teži.

Nevoljniji. 

Postoji tu nešto što zadržava namernika da ostane još koji momenat ovde, zavrti neke smene vekova kroz svoje misli, inspirisan bukvalno svakim detaljem koji krase danas ovaj dvorac.

Objektivom po Srbiji - Milogošće, etno selo koje naziv najbolje opisuje i priča o Trenutku u vremenu

U svakom vremenu postoji onaj trenutak ispunjen momentima.

Nekada je trenutak kraći, nekada duži, a nekada je bez obzira na dužinu, trenutak o kome pričam, obeležio jedan život možda.

I svako od nas ima takve trenutke, samo se oni nekako dobro kriju od nas.

Stope se sa svakodnevnim ambijentom naših humora, dosada, akcija i tugovanja, gotovo neprekidnih kuknjava za prošlim danima i nadanjima u neke buduće koji dolaze...

I onda negde u tom metežu borbe prsa u prsa sa svim ličnostima koje u toku dana isplivavaju iz nas i traže svoj trenutak slave, odnekud se pomoli svest o trenutku...onom trenutku.

E taj trenutak se ukaže sam, i ako se onda uzima disciplinovano, u tačno određenim dozama, može da pomogne da se organizam vrati u stanje vlastite ravnoteže, smirenosti i blagostanja.

Nisu primećene kontraindikacije štetne po taj povratak u osnovno duhovno stanje ako se Trenutak kombinuje sa sličnim alatima za umirivanje buke i šuma koji nas na dnevnom nivou odvode iz ose stabilnosti svakoga dana, recimo poput raznoraznih tečnih maligana, ali se može u tom slučaju ponovo sakriti taj Trenutak, stopiti sa okolinom, i ući u mod neprepoznatljivosti, a...šteta bi bilo ne prepoznati ga.

Jedan od trenutaka koji sam ja ko zna koliko puta proživljavao, a da ga nisam prepoznao, je trenutak koji mi se skrivao celih petnaestak godina. I punio se dotle momentima, ovakvim ili onakvim, jer...bilo je svakakvih...

No, momenti za momente, a Trenutak za pamćenje, rekao bih.

I raspoznavanje tog trenutka je jedan završetak, zaokružena stavka u životnoj agendi i ona više neće stajati nezatvorena. Čin prepoznavanja Trenutka je zatvaranje tog kruga i početak spoznaje da možda još takvih trenutaka živimo i dalje, a nismo još uvek svesni.

Jedan od tih trenutaka zatvorio sam na obroncima masiva Divčibara, na mestu na kome sam ga i započeo i otvorio petnaest godina ranije.

Stajao sam ovde, prepoznavao predele koji se nisu promenili i pokušavao da se setim detalja koji se jesu izmenili, kakvi su bili pre.

I, uživao sam u Trenutku. U prepoznavanju Trenutka dugog petnaest godina punih raznih momenata.

Milogošće. Najneobičnije etno domaćinstvo koje sam do tada sreo, i najlepši domaći ajvar koji sam do danas probao. 

Pejzaži su se ređali, kockice se sklapale u celinu, Trenutak je narastao tu predamnom, tiho i odlučno, kao stihija u svojoj neizbežnosti i strahopoštovanju koje izaziva i sama pomisao na nju...

Godine su se vrtele unazad, sa slikom, dakako, vremenski kodovi se brkali, i jedan Trenutak se odmotao ispred mojih očiju evocirajući toliko toga sakrivenog u nekom od udaljenih uglova podsvesti...

Odjednom je tu bilo ponovo nebetonirano dvorište u kome tražiš čvrst oslonac za pomoćnu nogaru motocikla, a kada to radi dvadesetak motora odjednom, mesta za parkiranje odjednom ponestaje, ma kako je dvorište delovalo kapacitetno. Jedna po jedna mašina se gasi, protežemo se po silasku sa svojih sedišta, skidamo opremu i uživamo već na prvi pogled u gotovo nestvarnom ambijentu bez mogućnosti da znamo da taj ambijent postaje onaj Trenutak u vremenu koji napolje neće više izaći...

Trava po brežuljcima...za umorna stopala u čizmama, teško je zamisliti bolje u tom momentu.

I nekako svi smo posedali odmah na tu travu, nije bilo dovoljno oseiti je pod stopalima...i tako, sve dok se nije čak i zaleglo po travi. Ko zna šta je ko tada zamišljao...

Potom je krenulo redom, mala gozba, pa opet red uživanja u prirodi, i moj Trenutak u vremenu tako je počeo.

I sada, tamo gde je bio brežuljak u dvorištu, eto bazena, tek izgrađenog.

A u dnu brežuljka, nekoliko kućica za decu, mobilijar koji deluje avanturistički primamljivo za brojnu decu koja ovde dolaze uglavnom organizovano kako čujem od mog ponovnog domaćina.

I, kako sam ja ponovni gost, tako je on postao sebi i gost i domaćin, dok se onaj Trenutak punio momentima.

Zlatne ruke drvodeljske okušale su se i u prestonici, jednakom umešnošću kao i ovde, kod kuće, ali srce je vuklo nazad, i pošto se vratio, odlučio je da svoje etno domaćinstvo učini još lepšim i prijatnijim.

Danas uživa u poslu koji voli, domaćin je deci koja čak iz Vojvodine potežu do ovde već tradicionalno, i uživaju u malom svetu od drveta i konopaca koje je on sam za njih napravio.

Domaćica, bez koje cela ova priča verovatno ne bi ni nastala, a kamoli opstala, danas je i mogla biti samo savršenija gurmanska čarobnica, uz sve te momente u kojima se brusila i usavršavala, sve svoje momente kojima je zapravo popunila onaj moj Trenutak u vremenu.

I, da ne bude da samo reči govore o ovom Trenutku, predlažem da se dalje prepustimo fotografijama i malom vremeplovu od njih, jer prve četiri započinju ovaj Trenutak petnaest godina od današnjeg dana unazad rođen, a zatim se priča zaokružuje i novim fotografijama, dok se konačno ne završi sa zadnje dve, koje nas opet vraćaju unazad, do dana kada je Trenutak nastao, a ja ga nisam bio svestan...