Za većinu ljudi istorija počinje od one tačke, od koje se počne posmatrati ili pričati.
Sve što prethodi tome, najčešće jeste važno, ali kako pronaći onu tačku krećući se unazad, od koje možemo reći da je suštinska polazna tačka za nešto?
To je veoma teško, najčešće proguta poentu jer se raspline priča bez mnogo direktne veze sa tematikom, i teško je tada ispratiti sve to.
A, sa druge strane, mnogo toga ostane nejasno jer ne postoji kontekst koji je najčešće presudan da jedna priča bude shvaćena na pravi način.
Kontekst jedne priče koja se na izmaku prvog kvartala dvadesetprvog veka uvila u bršljan, prašinu i zaborav, vratiće nas negde na početak četrnaestog veka, makar za trenutak, kada u dostupnim, rastumačenim i verodostojnim spisima, prvi put nailazimo na pominjanje porodice Gomboš.
Da li bi se nešto promenilo i da je to pominjanje par vekova kasnije?
Verujem da ne bi, jer naš kontekst zapravo pokušava da opiše situaciju u kojoj su sredinom prošlog veka, poslednji iz ove porodice, napustili i letnjikovac, ali i svoju kuću i imanje, kao i velelepnu zbirku knjiga na čak pet jezika, i u tišini se preselili dalje na sever u Budimpeštu, gde će u jednakoj tišini polako napustiti svet bez potomstva za sobom. Direktna linija porodice Gomboš time se ugasila.
A, u međuvremenu nam ostaje kontekst, odnosno ona šira društvena, ali i geopolitička i ekonomska priča koja bi nam pomogla da razumemo kako se sve to dogodilo.
I stoga, prvi deo tog konteksta preskočiće vekove, i zaustaviće se negde na samom početku dvadesetog veka, kada je prema objektivnim pretpostavkama, nastao i ovaj dvorac, kroz ideju letnjikovca porodici koja je živela nedaleko odatle, u Bečeju, i štaviše, bila veoma važan učesnik društvenog života, iako detalji toga nisu poznati.
Njihova društvena uloga se nazire kroz sačuvane fotografije tadašnje gradske elite i dešavanja, ali je i pomenuta zbirka knjiga označavala u to doba ne samo društveni status, već i definisala delom i značaj samog grada u širim okvirima.
I, baš ti ondašnji okviri čine drugi deo konteksta o kome je reč.
Naime, ako je porodica vekovima živela relativno daleko od burnih dešavanja i previranja, a pre svega u ratovima sa Turcima, te formiranjima brojnih pojaseva vojnih krajina kao izvesnih tampona u skladu sa aktuelnom vojno političkom situacijom, kraj devetnaestog veka zapravo je definisao jednu novu stvarnost u tom smislu.
Formirana je nova tampon zona, obnovljena država Srbija, koja je sa svojim jačanjem i prolaskom kroz faze kneževske, a potom i kraljevske državne definicije, i sada je sam jug tadašnjeg velikog Austrougarskog carstva, postao ne samo bezbedno, već i krajnje zanimljivo mesto za život, a na to ni plemstvo nije ostalo imuno. Gomboši su sa pravom pronašli svoje parče Raja ovde kraj Bečeja, smatrajući ga bezbednim i verovatno savršenim za budući život.
Avaj.
Nije to predugo potrajalo, i nova sila sa juga preuzela je ove krajeve, uključiv i potisje, kao i Bačku u celini, pa iako se to nije desilo na onako divlji način kakav je bio karakterističan za turska nadiranja u pređašnjim vekovima, ipak je veliko carstvo nestalo u ratu, i to najkrvavijem do tada, a nova vlast je donela i nove izazove, pre svega očitovane kroz agrarne reforme i oduzimanje ili umanjivanje velikoposedničkih bogatstava pojedinca.
Nema jasnih podataka da li je, i u kolikoj meri, porodica Gomboš materijalno postradala u ovim merama Kraljevine Jugoslavije, ali je zato jasno da ih je preživela zadržavši svoju kuću, imanje i letnjikovac, te aktivno učestvujući u društvenom životu grada na Tisi.
Pa ipak, kako poslednji Gomboši, pravnik Deže i njegova supruga Žužana nisu imali dece u to doba, a stvarali su toliki imetak, ostaje uvek otvoreno pitanje da li su se zaista osećali dovoljno sigurno za decu u novonastalim uslovima, uveliko lošijim za bogate pojedince, negoli u velikom carstvu koje je nestalo.
No, iako su ovo samo nagađanja, u ovom delu konteksta može biti dosta shvatljivije sve ono što su tada, ali i kasnije učinili. Naime, nimalo ne uspevajući da se oporavi od posledica prethodnog rata, Evropa je uplovila u novi, još razorniji i dugotrajniji rat koji će na ove prostore vratiti nemački jezik, ali i neke nove podele koje su prevazišle nacionalne. Bile su to ideološke podele.
Jedan deo gotovo svih naroda koje je vihor rata obuhvatio, opredelio se za neku od njih, a sa početkom rata fašistička ideologija je prednjačila, te za sobom ostavila stravičnu, i do tada neviđenu pustoš.
Ratna sreća će okrenuti leđa ovoj ideologiji tokom rata, i nakon 1943. godine postaje jasno da je na ovim prostorima vrlo verovatno pobednik jedna druga ideologija, komunistička. Ideologija koja se na svoj način pokazala jednako surovom, pre svega u revanšizmu, ali i pogledu na kapital i bogatstvo pojedinaca.
I, upravo sa time je moguće zatvoriti priču o kontekstu koji bi pojasnio odlazak porodice Gomboš u Budimpeštu već 1944. godine, i njihovu očitu rešenost da makar ne gledaju kako će pod idejom nacionalizacije biti oduzeto onima koji imaju, da bi se koristilo za one koji nemaju, oteti neki novi ljudi silom sve što su oni gradili. U tom delu konteksta, možda je i jasno zašto se sve dalje za njih dešavalo u tišini, nisko ispod radara pobedničkih ideologa i osvetnika.
Poslednji deo konteksta pripašće dvorcu.
Letnjikovcu koji ima park sa izuzetno lepom fontanom u svom centru, sa figurom devojke u sredini, ali i kupolu na vrhu, te korinskim stubovima na suprotnom ulazu od onog koji vodi u vrt.
Dom za stare, a potom administrativna zgrada poljoprivrednog kombinata, i danas jedna ekonomski neopravdana investicija koju obuzima bršnjan, kratka je slika tog bezidejnog posleratnog upravljanja u kome se samo otimačina smatrala uspehom, a šta posle sa tim...neka smisli neko drugi.
Istini za volju, zdanja ovakvog tipa najčešće su dosta lošije prošla, dok je ta neka funkcija koja je makar i tako pogrešno dodeljivana ovom dvorcu, uspela da delimično i sačuva zgradu od zuba vremena, ali svako pomišljanje na ideju nekakvog obnavljanja da bi se povratio izvorni izgled, nema ama baš nikakvu realnu osnovu. Svega dva kilometra odatle možda i najpoznatiji i najatraktivniji naš dvorac Fantast jedva da je uspeo da se do sada održi u boljoj formi, ali ni njemu se ne piše dobro u ovom momentu.
A ipak, tri druga dvorca u blizini, pre svega Rohonci usred ravnice Bisernog ostrva, zatim i Sokoloac koji je takođe bio pod upravom jednog poljoprivrednog kombinata, nedaleko od Novog Bečeja, ili dvorac Karačonji u Novom Miloševu sa sličnim istorijskim putem nakon nacionalizacije, takođe su loše prošli, i sve to nas dovodi u kontekst savremenog pogleda na ovo pitanje. Da li ćemo sada smoći snage da zaštitimo vlastitu baštinu, sačuvamo je za potomstva ili ćemo samo da se pravimo mrtvi nad ovim problemom.
Istina je da nema ekonomske računice za bilo kakvo ulaganje, i ako se ne uspemo dovoljno glasno pozvati na kulturu, sve će to progutati bršljan, prašina i zaborav jednog dana.
Ne ruzmarin, snjegovi i šaš...ne tako poetski, već daleko vulgarnije i surovije....
