Objektivom van Srbije - Rusko Carsko selo u Paštrovićima, ili Priča druga o pogledu od milion dolara

Nekada davno u dalekom delu Rusije, posle najpoznatije svetske revolucije, revolucionari su se odlučili na osvetu carskoj porodici, i poslednje Romanove pogubili u njihovoj letnjoj rezidenciji. Upravo tako su i na neslavan način proslavili tu letnju rezidenciju, koja je odjednom postala poznata i čitav tadašnji svet je konačno čuo za Carsko selo.

Danas se Sankt Peterburg proširio toliko da je i letnja rezidencija praktično postala deo grada, apsorbovana u ideju stvaranja turističke atrakcije grada, kao jednog ogromnog muzeja, i za čuvenim Carskim selom zapravo je ostala samo legenda.

Uglavnom, nostalgična legenda...

Legenda ne poznaje granice, a tek kada je romasirana na način kakav su je zagovornici pogubljene poslednje ruske carske porodice predstavili, onda joj ništa nije mogla biti granica, te je Carsko selo završilo i iznad Svetog Stefana u Crnoj Gori, u brdskom kraju poznatom kao Paštrovići, prema plemenskoj oblasti u kojoj je vekovima dominiralo ovo staro pleme.

Dakle, nekako se jedno Carsko selo obrelo iznad Jadranskog mora, nad Budvanskim zalivom i sa neporecivim trajnim zaveštanjem pogleda od milion dolara. I, tako, evo nama i druge priče o tom pogledu zbog koga vredi letovati kilometrima u brdu...

Opštinska administracija Budve oberučke je svojevremeno prihvatila ideju da turizam podigne na viši nivo od dotadašnjeg, makar i u geografskom smislu, a razloga za to bilo je više.

Prvenstveno je u pitanju ekonomska grupa razloga, a zatim i ravnomerniji razvoj, posebno ruralnih delova, a potom su u pitanju demografski i politički razlozi, no sve u svemu, nijedan razlog nisu našli na suprotnoj strani, te je odgovor na poslovnu ideju bio pozitivan.

Odgovor je realizovan i konkretizovan kroz ugovor o prodaji Blizikuća, nekim čudnim previdom je uključio čak i crkvu i lokalno groblje, što je privuklo svojevremeno ozbiljnu pažnju javnosti.

Preduzeće nosilac projekta ubrzo je neposrednim dogovorom sa lokalnim stanovništvom i crkvom rešilo problem vrativši te posede koji su im kupoprodajom pripali, dodatno ih još oplemenivši, te je danas i dalje moguće i do crkve i do groblja, putem kroz savremeno turističko područje, poznato kao Carsko selo.

U toku samih radova, nakon nekih naknadnih rekonstruisanja investitorskog tima, usledila je i čisto marketinška ideja da se kompleks preimenuje u Carsko selo. Ekspanzija tadašnjih ruskih investicija na crnogorskom primorju zapravo je odgovorna za tu marketinšku promenu naziva.

I, malo po malo, ptica je savila gnezdo....bar tako kaže poučna priča.

U ovom slučaju, upravo se tako i desilo.

Tokom godina koje su usledile, četrdesetak vila u kompleksu, sa pripadajućim dvorištima i bazenima, parkinzima i ostalom infrastrukturom, ugledalo je svetlost dana, spremno da polako prihvati prve goste, odnosno nove vlasnike.

Šest ari, kažu, nije previše. I nije, posebno ako se namerava nešto značajnije osloniti na te are, ali za jednu vilu na moru, to je itekako dovoljno da izazove u kupcu, jednako kao i zakupcu, osećaj luksuza i komfora.

Na tolikom placu smeštene su i vile u kvadraturama između stotinu i sedamdeset, i dve stotine četrdeset kvadrata, što je više nego dovoljno da svaka od njih osim komfora za vlasnika, omogući i ugošćavanje bliskih prijatelja, saradnika, rodbine, a još ako svemu tome dodamo i bazen, parking, roštilj, ležaljke i slično, jedino što na listi do pune perfekcije nedostaje jeste pogled. I to ne makar kakav, već pogled vredan svega ostalog. 

A upravo taj pogled je i najznačajniji kapital neobičnog naselja.

Jer, baš kao i u Prvoj priči o pogledu od milion dolara, i ovu priču teško povezujemo sa njenim krajem.

Naprotiv, kada se približi kraj dana, ova priča ne samo da oživi, već doseže svoj maksimum.

Neki pogledi, dok se čovek ne navikne, iz maksimuma skrenu i prema delirijumu, nekom blagom, unutrašnjem ushićenju koje teško objasniš sam sebi, i naprosto ne možeš da odvojiš pogled od - pogleda.

Sila koja obuzme posmatrača teško da može pronaći pandam u svakodnevnom životu običnog čoveka, pa čak i nekog pasioniranijeg putnika. Gledati u pučinu neoivičenu kakvim kopnom, ili makar sa strana izrezbarene nekakvim rtovima, stenama, ostrvcima, i nije baš nešto što posmatraču drži predugo pažnju. Nakon kraćeg vremena ti pogledi nisu privlačni oku, suvoparni su i nezanimljivi, ali ovaj pogled....kao da to nije.

Kao neko ko je toliko puta gledao u praznu pučinu jer je tako moralo, znam tačno o čemu govorim. 

I zbog toga je ovaj pogled nešto posebno.

I mogu razumeti da vrhunski turizam cveta na goloj steni daleko i visoko iznad mora, tamo gde su se do sada odmarali samo pokojni iz porodica plemena Paštrovići, i oni koji ih ispraćaju i posećuju na malenom groblju oko crkvice Svete Neđelje, uzdignutoj nad Miločerom koji se ne vidi odavde, i Svetim Stefanom koji je upravo odavde ne samo vidljiv, već verovatno i najlepši.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Marcibanji Karačonji u Sremskoj Kamenici, monumentalna građevina sastavljena od drugih građevina

Taj Srem kojim dominira Fruška gora u tolikoj meri, da se u njemu sve razlikuje samo po tome koliko odande negde ima do ponosne vojvođanske planine, i nikako drugačije...da, taj Srem je zapravo Fruška gora sa svojim podbrđima i padinama uglavnom.

No to uopšte nije mala stvar, ne, jer obronci ove planine su neka od najznačajnijih obeležja čitave Vojvodine danas. Planina manastira, planina vinograda, planina - svega.

I upravo vinogradarstvo je pišući svoje brojne priče ovde, ispričalo još jednu koja počinje ko zna kada u prošlosti, kada su se nezabeleženi vinogradi počeli saditi po obroncima planine, spuštajući se ka obali Dunava.

Pod Ugarskom vlašću, razvila se ova grana poljoprivrede i maksimalno je koristila obilje sunca i vode koje su krasili ove krajeve pre nego što je počela osmanlijska ekspanzija na evropskom tlu.

Nakon prvih značajnijih prodora preko Dunava, Turske okupacione snage potpuno su zabranile i izbrisale vinogradarstvo na osvojenim teritorijama, grožđe je kao vrsta polako zamrlo, a obrise nekadašnjih vinograda progutali su trava i zaborav.

I konačno, sa pričom o povratku habsburške vlasti u Srem, počela se vraćati i priča o nektaru Bogova koji će uskoro ponovo poteći sa ovih padina Fruške gore ubrani i ceđeni.

U današnjoj Sremskoj Kamenici, pogodno imanje skoro tik uz sam Dunav, pronašao je za sebe jedan carski general koji je preneo svoje imanje iz Karlovaca ovde, a ubrzo potom je prvi od plemićke porodice Marcibanji, preuzeo ovo imanje, i započeo gradnju onoga što će postati dvorac sastavljen od zapravo četiri zasebne, ali sjedinjene naknadno u jednu velelepnu građevinu.

Porodica Marcibanji je već bila prepoznata po dvorcima i vonogradarstvu, a svoju najlepšu priču o tome ispisali su na obalama Tise u Banatu, odnosno u Čoki. 

Na samom kraju osamnaestog veka, obalu velike reke zaposeli su neimari koji su po završetku prve decenije devetnaestog veka pokupili alat i ponosno bacili pogled na svoje delo - Dvorac Marcibanji, monumentalno zdanje sa čijeg se najvišeg dela mogao posmatrati i zalazak sunca nad Dunavom, ali i tada već čuvena tvrđava u Petrovaradinu.

Prerana smrt i nasleđe za tada maloletnog dečaka, pretočili su se u miraz njegovoj starijoj sestri koju je isprosio još jedan plemić sa agendom graditelja dvoraca u ono vreme, grof Gvido Karačonji.

Krajnje je nepotrebno premeravati da li su dvorci u Beodri, danas Novom Miloševu, bili veći i bolji, tek, ovaj podno Fruške gore postao je konačno dvorac Marcibani Karačonji..

Oplemenjen takozvanim Engleskim vrtom kojim su pored najrazličitijih vrsta biljaka, dominirale i brojne statue koje su i danas delimično očuvane, dvorac je ostao u vlasništvu Karačonjija do nacionalizacije posle raspada Habsuburškog carstva, kada ga je tadašnja vlast Kraljevine Jugoslavije pretvorila u dom za ratnu siročad, a sličnu namenu će dobiti i tokom sledećeg rata, u smeni sa prenamenama za školske prostore.

Ipak, do nacionalizacije, u njemu je čak kažu boravio i španski kralj Filip, a vina od grožđa sa njegovih vinograda nalazila su put i do Pešte i Beča. To ne mora da čudi, jer su Karačonjijevi bili izuzetno bogati i poštovani, prijatelji i sa čuvenim Francom Listom između ostalog, te su njihova vina smatrana prestižnim a to se samo uklapalo u njihovu slavnu reputaciju uticajne plemićke porodice. 

Veliki rat zapravo je spustio zavesu nad slavnim danima ovog dvorca...

Dvorac je, kažu, možda i jedini očuvani primer neoklasicističke arhitekture dvoraca koji nema simetričnu osnovu. Razlog tome je svakako činjenica da nije nastajao odjednom kao jedinstveni projekat, već kao nadogradnja četiri međusobno spojena objekta unutar kojih se nalazi atrijumsko dvorište.

I ne samo da nije simtrične osnove, već je i jedan kraj viši od ostalih iako je u osnovi spratna građevina u pitanju. Sa tog kraja se i danas pruža onaj veličanstveni pogled na Petrovaradinsku tvrđavu.

Ispred dvorca, ka reci, napravljen je kasnije niz pomoćnih objekata koji se danas koriste za stanovanje zahvaljujući kome je znatno izmenjen izgled, dok su štale i kuće za čamce urušene i odavno nisu u funkciji.

I sam park oko dvorca koji je postao danas čuveni Kamenički park, osmišljen je kao zaštita od tada čestih plavljenja Dunava, tako da je na više nivoa i dvorac projektovan tako da se zaštiti od moćne reke, te se sa prozora i balkona dvorca moglo neometano uživati u pogledu na reku prilično bezbrižno.

I, baš zahvaljujući reci i njenoj obali podno dvorca, nastala je i legenda koja zaokružuje i danas priču o dvorcu. Prema toj legendi, jedna nesuđena ljubav doživela je svoj vrhunac neuspeha upravo tu na obali, u šipražju.

Njeni akteri, jedna grofica sa iskrom požude, i jedan neiskreni mladi lekar koji je bio spreman da joj u čamcu izjavi ljubav umesto iste onakve požude kakva je i u nju ophrvala u tom izletu čamcem sa jedne na drugu obalu reke, privezali su svoje privremeno ljubavno gnezdo za obalno granje. Nisu ni slutili da će i pre nego što su prešli sa ljubavi na požudu, pored njih proći neugledan i odrpan starac berući kakvo bilje usput i odvratiti im pažnju na sebe čudnom pesmom. Prvo pesmom, a potom i rečenicom da bolje krenu jer će uskoro kad mrkne, biti nečija stogodišnjica. A zatim je usledio prizor u mulju koji je ostajao za starcem, u kome nije bilo otisaka stopala kuda je prošao.

Sudeći po lekarevom dnevniku, njegov najsnažniji utisak je ipak žal što je prekinut u svojoj žudnji prema lepoj grofici, a bio je tako nadomak cilja.

Dvorac danas krije moguće neke manje tajne o svojoj prošlosti, ali definitivno najveća tajna se odnosi na njegovu budućnost.

Slavna istorija se u tom obliku više nikada neće vratiti, i taj deo je jasan, ali šta će se u budućnosti dešavati sa ovim zdanjem, verovatno je najveća tajna koju kriju visoki dorski stubovi i ukrašena fasada.

Ako je sudeći po sadašnjoj nameni, budućnost dvorca je nemaštovita i isprazna. Neke državne institucije su okačile svoje table na ulazu a zidovi su u principu okrečeni, ali i vandalizovani besmislenim žvrljotinama, i ovako viđena budućnost je pomalo i zastrašujuća. 

Za razliku od nekih zapuštenih dvoraca koje je zub vremena praktično dokusurio, ovde postoji državno ulaganje i određena briga, ali i jedan potpuno bezidejni scenario od koga je čak maštovitiji onaj deo života ovog dvorca posle nacionalizacije, u kome je ovde funkcionisao i lokalni bioskop.

Kapaciteti postoje, dvorana u kojoj su nekada održavani plesovi i danas ima potencijal da ugosti različite kulturne događaje, ali hoće li njih biti, najmanje zavisi od samog dvorca.

Uz nadu da će jednog dana i ovo zdanje pronaći svoju pravu i dostojnu namenu, polako okrećemo leđa prelepom dvorcu i laganim korakom krećemo u novu avanturu, nekadašnjim parkom u engleskom stilu, a danas jednim od najpoznatijih prakova Vojvodine, Kameničkim parkom....