Objektivom po Srbiji - Futoški park, jedna diskretna bravura u otmenom delu Novog Sada

Kada jedan park, u gotovo centru grada, leži na više mineralnih izvora, prirodno je da očekujemo od tog parka neke vodene površine, neke česme, fontane...nešto, recimo, vodeno.

A, nema toga ovde.

I, kada jedan park ostane smešten unutar najotmenijeg dela grada, uz jedno groblje dovoljno staro da nema decenijama unazad proširivih kapaciteta, zatim uz jedan dvorac pretvoren u kulturnu stanicu, te više sličnih sinonima jednog davnašnjeg doba, nekako očekujemo i park prepun spomenika, bista i istorijskih obeležja.

Pa ipak, ni tako nečega nema, ne...

I jedno takvo zaštićeno prirodno dobro za očekivati je da je proslavilo nekog arhitektu, te ga odvelo na tron najmanje lokalnog, a možda i regionalnog pejzažnog uređenja, te iznedrilo ime koje je postalo legenda u svojoj struci, ali uprkos svemu, nije. 

Nema tog čuvenog imena, a nema ni jednog samo imena, pa čak ni samo jednog projekta, jedinstvenog, integralnog. Nema, ne...

A opet, i to zaštićeno prirodno dobro je botaničkog karaktera, pa je za očekivati neke egzotike i raritete iz sveta flore, ali ni tih ekskluziva u biljnom svetu ovde nema. Da, jeste sve skladno, lepo i odmereno ali opet...

A šta nas onda počne neraskidivo vezivati za jedan park koji je tako uspešno izneverio sva naša preliminarna očekivanja od trenutka kada smo prvi put kročili u njega?

Odgovor na to pitanje je težak. Veoma težak.

I, istina, veoma je ličan, jer svako od nas bi verovatno našao različite koherentne elemente koji ga suštinski vuku ponovo ovde, ali ma koliko ličan taj odgovor bio, ostaje činjenica da je težak. Veoma.

Za nekoga ko se ovde možda prvi put sa nekim poljubio, ili ko je možda ovde sreo ljubav svog života sa kojom i danas ponekad prošeta ovuda iako je životna agenda poprilično ispunjena u godinama koje su proveli zajedno, taj odgovor je možda i najjednostavniji.

A ipak, ovaj park koji leži sa svojih gotovo osam hektara, na više izvora vode bogate mineralima, u istoimenoj ulici kojom je svojim najvećim i najatraktivnijim delom omeđen, intrigiraće mnoge generacije upravo zbog traženja onog odgovora.

I najvažnija legenda koju je sam ovaj novosadski park ispleo o sebi mistifikacijom svoje neodoljive i magične privlačnosti, je upravo ta. Čime, kako i zašto. Zašto uopšte, zašto tako snažno i zbog čega - baš uvek vuče za još poneki korak po svojim stazama...

Nesumnjivo je da sve te mineralne vode moraju učiniti parkovsku površinu jednom gotovo neobuzdanom oazom podzemnih voda u vremenu u kome čak i sama voda, bez epiteta pijaće ili mineralne ili drugačije obogaćene, postaje jedan od najvažnijih i najcenjenijih resursa.

Tih tragova nema, barem ne vidljivih.

Sve što je ispod je i dalje ispod. Poput maske, na površini je ono što je lepo, a ono što je dobro za druge stvari, izlazi tamo gde treba da izađe, ne remeteći ničim sklad površinske slike koja obuzima pri svakom koraku.

Baš kao kada nešto radiš celu noć, nešto za ukućane, recimo, praviš rođendansku tortu nekome, pa u zoru odeš u kupatilo i pored sve toalete, namestiš onaj dobroćudni osmeh koji naivno kazuje - pa torta, to je samo sitnica neka...i ne dozvoliš da iko pomisli drugačije, da ne kvari rođendansku zabavu razmišljajući kako li je bilo praviti tu tortu čitavu noć...

I tako, eto, od parka i mineralnih voda, stigosmo i do rođendana nekog...a ja lično bih voleo da jedan mali rođendan obeležim upravo ovde, u Futoškom parku u Novom Sadu, i da ga podelim sa svim čitaocima kojima ova stranica zapadne za oko.

Nije mnogo, ali eto...petnaesti je rođendan ovoj internet stranici koja nikada nije prestala da dodaje ponešto novo i deli to sa svojim pratiocima, od srca.

Da, na ovaj dan se valja obeležiti samo nešto dobro, a ja želim da verujem da je ovo što sam tolike godine upravo ovde radio nešto dobro, te da sam time izmamio poneki zadovoljni osmeh, ulio kakvu novu ideju i potpalio neka sakrivena goriva u motore koji su ponekoga i poveli da negde nešto doživi uživo.

Stoga, srećan nam rođendan jedan, mali, utopljen među nekim brojnim prethodnima, ali opet nekako značajan svakome ko ume da mu prepozna i podari značaj nekim evociranim uspomenama, sećanjima i davnim osmesima utkanim u sve one prethodne rođendane...

I da ga obeležimo zajedno u ovom prelepom i nekako izuzetno dragom parku u Novom Sadu, koji svako od godišnjih doba obuče ili ogoli prelepom vegetacijom, ali mu karakter uvek istakne.

Karakter koji nikada nije ustuknuo pred nekim od naših koraka, ma koliko se mi trudili da ga još odlučnije i češće premeravamo tim našim koracima, ruku u ruci sa nekim, sa rukama ležerno ubačenim u džepove ili rukama koje svaki čas naginju foto aparat ka nečem što je, eto, još jednom neponovljivo zanimljivo, ma koliko puta da smo to nešto već videli i već se pitali...a zašto je to nešto...baš toliko zanimljivo.

I opet to zašto...iako znamo da Futoški park nije plodno tlo jedino za odgovore na ta Zašto pitanja...a za sve drugo jeste.

Jedne ne tako davne zime sa nekim od onih sunca koje najbolje umeju da sijaju na onim najlepšim mestima, čak i u zimu...kad im vreme, skoro pa nije...i, baš jedne takve zime i Park se spremao da se odene u neko novo ruho.

Ili makar presvuče stidljivo i skoro pa diskretno, tek da zaliči malo drugačije naredne godine, a da svoj karakter ne promeni uopšte.

I desilo se ono što možda samo ovaj Park i ume. 

Desilo se presvlačenje, i ponovo su se pojavila ona pitanja....kako se sad to desilo...pa, drugačije je, lepše, ali i dalje ne mogu da shvatim šta se tačno promenilo....

I opet ona stara mistika, ona koja plete tiho svoje legende, poput nevidljive paukove mreže u koju ne možemo ne upasti...pa ma koliko negacija uporno nagurali u istu rečenicu.

A Futoški park je opet tu.

Onako diskretan, mistično neodoljiv i naizgled nezainteresovan za sve....predan sam sebi i svojim podzemnim mineralnim vodama koje je pustio na svega sedam mesta a ko zna koliko ih još čuva i krije za neka naredna pokoljenja, neke nove klince koji će ovde tutnjati dok polako trk ne zamene laganim hodom kada pronađu onu odgovarajuću ruku za svoju, onu koja je...taman.

Baš kao što je i ovaj Park nekako sav...potaman.

Bože, kako jedan izraz može toliko toga reći, sad valjda tek vidim.

Skoro kao što jedan park može u sebi sakriti koraka, emocija, uzdaha i osmeha, i da se sve to negde izmeša i smućka u tajni eliksir kojim će privući u sebe mnoge...i potom i neke druge, a opet mnoge...i nikada ih neće biti ni dovoljno, ni previše...i uvek će ih biti upravo - taman!

Objektivom po Srbiji - Manastir Privina glava, pregršt crkava u jednom manastiru, sve lepša od lepše - i za oči, i za dušu

Četiri crkve, brojem i slovima, a gradi se tu još koječega.

Eto i preciznijih brojeva od onog u naslovu.

I tačno toliko sada crkava u manastirskom kompleksu Privina glava  udara u svoja zvona, i tačno toliko crkava opslužuju dva monaha i četiri mohaninje u ovom, danas ženskom manastiru.

Najzapadniji od šesnaest manastira Fruške gore, zapravo je jedan od najlepših fruškogorskih manastira, a u priličnoj meri i jedan od najneobičnijih, te svakako jedan od onih koje moramo videti, obići i oslušnuti onaj dvojaki mir koji samo ovakva mesta mogu proizvesti.

Mir unutar manastira, i mir unutar sebe samoga.

Iako je okružen zidinama, izuzev jedne od svojih crkava koja se slobodno uzdiže na bregu nasuprot samog manastira, čak i te zidine deluju nekako gostoprimljivo, nekako domaćinski otvoreno i uspeti se uz ove zapadne obronke najveće vojvođanske planine, a ne svratiti na ovo mesto, propust je koji bismo teško preboleli.

Parkovske površine, gotovo savršeno dizajnirane i održavane, brojna mesta na kojima skriven ili ne, svako može sebi pronaći sve ono što i želi naći u manastirskom miru, te razni neobični detalji, najbolja su preporuka zašto se zaputiti na sam jugozapad Srema u potrazi za još jednim od dragulja koje kriju ovi krajevi.

Mnogima je podstrek da ovde dođu i u dubokoj duhovnoj prirodi, jer se ovde čuvaju čestice moštiju Poslednjih dvanaest optinskih Staraca - svetitelja, dok je drugima za dolazak u manastir možda putokaz bio i ogromna umetnička vrednost ručno rezbarenog ikonostasa za koji mnogi stručnjaci kažu da nema lepšeg.

A opet, verovatno je većini ovaj manastir destinacija ponajpre zbog svega toga, a ne nečeg pojedinačnog.

Jedno je sigurno, šta god da je nagnalo putnika da prevali ovih stotinjak i nešto kilometara od Beograda ili Novog Sada, pogrešio nije.

 

A priča o manastiru trebalo bi da počne sa jednim očekivanim - Bio jednom jedan vlastelin Priva...ili je to pak bio Priba, teško je danas znati, koji je još u dvanaestom veku dao izgraditi jednu crkvu i prve ćelije kraj nje....i tako je sve to krenulo.

Uobičajen uvod, uobičajena priča.

Jednom je neko morao biti, samo se, eto, desilo da je baš jednom, bio upravo taj neko ko je sve ovo i započeo....i zato se ova Bio-jednom priča, razlikuje od onih drugih.

Da, dvanaesti vek...skoro da je preterano za srpsku državu koja je takođe, pod okriljem Nemanjića, nastajala u to vreme, doduše, dosta južnije.

Lepe su to godine, reklo bi se danas, čak i za jedan manastir koji je u jednom momentu rekonstruisan, obnovljen i dograđen, i koji je potom ispratio austijsko turske ratove, da bi pred njihov kraj, tamo negde krajem sedamnaestog veka, na par decenija zapusteo zbog haotične atmosfere i bezakonja koje je upadalo u breše stvorene taktičkim promanama vojnih snaga na tom delu terena.

I, na koncu, obližnja tvrđava Berkasovo imala je itekako uticaja na opstanak manastira koji, ispostaviće se, nije doživeo sudbinu gotovo svih pravoslavnih bogomolja na ovim prostorima, te nijednom nije srušen i spaljen.

Dakle, samo je pljačkan, ali nije rušen, i to se nekako danas može videti i kao čista sreća.

A to dosta govori o teškoj sudbini pravoslavnih manastira na ovim prostorima, kada se samo opljačkan manastir može smatrati srećnim.

Istina, sreća nije jedina komponenta koja je spasla Privinu glavu od razaranja i paljenja, jer se početkom Drugog svetskog rata, štab ustaške mladeži uselio ovde, te je stoga u vreme kada su ustaše pravile lomače od drugih manastira u Sremu, ovaj manastir ostao pošteđen.

Pošteđen paljenja, ali ne i pljačkanja.

A spaljena je samo riznica biblioteke sa svojim fondom knjiga i rukopisa, te stolovi iz konaka, koji su pak takođe ostali pošteđeni paljenja.

Nije bilo lako dočekati sredinu osamdesetih godina kada počinje određeno blagostanje koje se vezuje za period obnove manastirskog kompleksa, ali i njegovo širenje i obogaćivanje koje i danas traje, na radost vernika, ali i samo putnika namernika ili hodočašća na koje se odlučuje sve više turista, hitajući da otkriju ovaj prelep duhovni kompleks neobičnog imena.

I tako, manastir je tu, pobednik vremena u većem sjaju nego ikada ranije...a mi se možemo zapitati...gde smo mi, i zbog čega još nismo pohodili ove crkve, parkove, zvona i ikonostase koji zajedno ponosno čine Manastir Privina glava.